'Ulica jorgovana': Literarna papazjanija

Karmela Špoljarić autorka je iz Zagreba koja u svojoj biografiji ima nagradu „Marin Držić“ za najbolji dramski tekst i nagradu „Slavić“ za najbolji roman prvenac, a osim što piše, vodi i radionice kreativnog pisanja. Neimenovana junakinja njenog novog romana naslova Ulica jorgovana i sama je spisateljica. To je žena srednjih godina koja se povlači u samoću stare kuće u ulici iz naslova, gde namerava da piše – i da zaleči slomljeno srce. Ova premisa anticipira idejni raspon romana, koji će, u konačnici, biti negde između nepredvidljivog metafikcionalnog poigravanja očekivanjima, i sentimentalne ljubavne priče.

Kako se može pretpostaviti već na osnovu pomenute premise, roman je napisan pretežno u monološkoj formi dnevnika, mada uključuje ne samo dijaloge s ostalim junacima, odnosno stanarima kuće (faktički zgrade), nego i poduže delove Facebook četa između glavne junakinje i jednog naročito važnog sustanara. Da je junakinja spisateljica ne otkriva nam samo radnja, već i stil. Tekst je od samog početka relativno poetski, zbog karakterističnog, kao ubrzanog nizanja događaja/impresija, tako da ih najčešće razdvaja enter. Beline između kratkih ili ne tako kratkih unosa pojačavaju efekat, u nekim trenucima teatralan, koji pripovedanju daje dinamiku. Recimo: „Dan je već ne znam koji.“ pa „Ništa ne pokušavam.“, pa „Zgrada je opet prazna.“ (str. 32), i tako dalje. Budući da se radi o izgledu čitavog teksta, nije moguće ovde preneti tačan utisak, ali možete pretpostaviti da ovaj efekat ponekad zamara, iako načelno dobro funkcioniše. Zamaraju takođe „dovitljive“, mahom sentimentalne konstatacije ili pitanja samoj sebi, kojima se odeljci često završavaju, a koja su posledica dnevničke forme i teme raskida. Recimo, „Ne želim žaliti za njom [mačkom iz kuće]. Je li uopće bila?” (str. 17), ili „Kad se jednom zaraziš ljepotom, za to ti cjepiva nema“ (str. 91).

Odnos prema patetici, koja je valjda neizbežno povezana s temom raskida, jedna je od zanimljivijih stvari u ovom romanu. Očigledno je da se autorka trudi da od prejake emocije napravi odmak. Recimo, dok junakinja sedi na klupi ispred kuće, ugase se ulične svetiljke, i kada se u tom mrklom mraku upali svetlo u jednom od stanova, ona komentariše: „Poželim otići onamo i pokucati. Poželim se rasplakati“ (str. 26), ali ne čini ništa od toga, čak ni ovo poslednje. Postoji, dakle, implikacija šta bi ne neko drugi uradio – i šta bi neko drugi napisao. Junakinjina tetka, stigavši u nenajavljenu posetu (u stan koji upravo njoj i pripada), prokomentarisaće motivacione poruke koje zatiče na plafonu iznad kreveta: „Ovo su prazni klišeji, draga moja“ (str. 53). A u jednom trenutku ćemo pročitati: „Doma opet pokušavam pisati […]. No već sutra shvatit ću da to nije bilo pisanje, već neka bjesomučna terapija, nešto što može zanimati samo mene. Možda moju mamu. Eventualno najbolju prijateljicu“ (str. 30).

Ali disclaimeri ovog tipa ne mogu nadjačati patetiku prisutnu u jeziku i radnji, naročito od trenutka kada se roman preusmeri na novorazvijenu zaljubljenost junakinje u jednog od stanara kuće. Negde na početku zadnje trećine romana, svaki odmak nestaje, a relativno naivna, srednjeklasna premisa situirane sredovečne autorke koja se izmešta iz svog okruženja kako bi se oporavila nakon raskida i usput napisala novo remek-delo, a koja će se ujedno ponovo nesretno zaljubiti, dobija svoje potpuno ostvarenje: junakinja nije spopsobna da uvidi, kao što ni tekst od toga ne pravi odmak, koliko je novonastala ljubavna situacija zapravo banalna. Oštar zaokret u odnosu prema sentimentalnosti jasan je i iz činjenice da junakinja tog muškarca naziva samo „On“, s velikim početnim slovom.

No na kraju nije sve tako jednostavno. Zapravo, postaje previše komplikovano. U poslednjoj trećini romana, ne popušta samo odmak od patetike, već i čvrstina strukture, odjednom se zatičemo u dubinama odnosa između junakinje i suseda, a da ne znamo kako smo se tu zatekli. Kada pročitamo „zajedno smo i dalje, kako god“ (str. 141), stičemo utisak da je situacija, iz perspektive vođenja radnje, prebrzo eskalirala, ili da smo mi propustili neki važan deo. Ali problemi su zapravo nastali već negde kod polovine romana. Događaji tada počinju da se manje-više ponavljaju, odnosno variraju, sve se čini rezultatom misaonog eksperimenta – spisateljica u kući s drugim stanarima, šta je sledeće što će se desiti? – a koji je sve dobre ideje već dao. Tako junakinja često prati mačku po kući i pravi „spontane“ gluposti, kao što je ulazak u tuđi stan (stan svog budućeg ljubavnika), naprasno i nepotrebno kucanje na vrata nekim drugim komšijama, ili uzimanje najmlađeg komšijskog deteta iz dvorišta kada joj se učini da je dete bledo. Trenutak kada ona detetu oblači svoju majicu, da bi ga potom odvela u kupatilo i ostavila ga samog s nadom da će znati šta treba da radi, verovatno je najbizarniji u knjizi, iako kao bizaran, rekla bih, uopšte nije zamišljen. Sve to zajedno deluje pomalo neuverljivo i literarno naivno.

Junakinjin odnos s drugim stanarima, naročito sa starcima Lazarom i Apolonijom i porodicom Škare, takođe je unekoliko neuverljiv, prisan i strastven kao da smo preskočili stranice i stranice romana, oni se raspravljaju, lupaju vrata jedni drugima u lice, izbegavaju na ulici. Karakteri ostalih stanara razvijaju se u posebnim delovima napisanim u trećem licu i nasumično pozicioniranim u tekstu, ali ima ih, zapravo, vrlo malo. Teme koje se tu pokreću zanimljive su i složene: homoseksualizam inspektora u penziji (i podtema: sumnje u njegovu pedofiliju, zbog kojih čak bude i pretučen), nasilni brak s previše dece i preljubom, muškarac koji se oženio zbog para, gatara koja se nikad nije udavala (da, u knjizi ima i tarota, u koji junakinja ne veruje, ali karte ipak kao da predviđaju njenu novu nesretnu ljubav). Ali u ove teme tek se zagrebalo: epizoda s pretučenim homoseksualcem kratka je koliko i ona s nasiljem u porodici, sve to u ovom romanu, kako se to kaže, ide u rok službe, odnosno u svakodnevni život jedne kuće, a takav je i odnos junakinje prema njima. Sve se, dakle, dešava prebrzo, i prebrzo stižemo do kraja.

Kraj smo donekle mogli da predvidimo: roman nastao tokom ove terapijske književne rezidencije biće upravo tekst koji čitamo sve vreme, Ulica jorgovana. To se moglo naslutiti ne samo jer je takav ishod već uveliko opšte mesto u književnosti, već i iz jednog detalja u samom tekstu. Naime, forma romana se bez potrebe koleba; na nekoliko mesta, čitamo nešto što dnevniku ne pripada. „Stan u prizemlju najmanji je u prostranoj višekatnici. Osim možda onog u potkrovlju, ali to ću saznati tek kasnije“ (str. 8, kurziv dodat). Posredi je, moguće, slučajni propust, a ukoliko nije, taj postupak je nepotreban, jer dnevničku neposrednost narušava utisak da je sve što pred sobom imamo inscenirano. S ovim se efektom, naravno, moglo poigravati, ali takvo poigravanje izostaje.

A opet, ovaj roman sav je od poigravanja, toliko da se na kraju doima kao papazjanija karaktera, radnji, tema, stilskih registara i metafikcionalnih preokreta, sve to na broju stranica koji i nije toliko velik, s obzirom na font i beline koje imamo u dijaloškim i čet momentima, kao i zbog puno entera. Štaviše, toliko je puno svega na tako malo prostora, da mi nismo potpuno sigurni ni u šta, pa ni u to da je upravo tekst koji čitamo taj roman koji je junakinja napisala, a ne neki drugi tekst, sačinjen samo od života stanara, u trećem licu. Mada je deo ove misterije nameran, neodređenost zapravo nije pozitivna, u pitanju je bazično čitalačko nerazumevanje, rezultat zbrzanosti događaja, nejasnoće samog teksta.

O kakvom se tačno metafikcionalnom preokretu radi na kraju, šta je ono što nismo potpuno mogli da predvidimo? Spojlovaću roman u korist kritike: ispostavlja se da je kuća zaista sve vreme bila prazna, kako je junakinja na početku i rekla, a ostali stanari plod su njene spisateljske mašte. Ona im je dala život, i oni sada zahtevaju da tim životima dâ i neki „zaključak“, pomalo kao u još dve recentne knjige u izdanju Hene, romanima Nedovršena Marine Gudelj i Zadnja ruka Renata Baretića. Do razrešenja dolazi u sceni u kojoj su prisutni svi junaci, okupljeni kod gatare. Haos, logični deo te scene, ipak je prevelik, mi kao da smo propustili tridesetak stranica romana koje bi dodatno razvile karaktere ili barem uvele ovakav kraj. Ali saznajemo nešto važno: „Raščlanjujem svakog ponaosob i nađem se pred vlastitom podsvijesti. Svi oni na nekoga sliče. […] Svi su nečija verzija, nečija slika i prilika“ (str. 181). Junakinja/autorka zapravo ne razjašnjava čija je ko slika i prilika, gotovo kao da je tekst zaista namenjen njenim prijateljicama. Drugačije je samo u slučaju „nove“ nesretne ljubavi, muškarca koji je, naravno, verzija onog koji je junakinji stvarno slomio srce.

Koji je, dakle, zaključak ovog romana? Ispostavlja se na kraju da je pisanje zaista imalo terapijski efekat, ali ne onako kako je junakinja/autorka u disclaimeru pomenula (kao nešto što bi bilo interesantno samo „njenoj mami“), već je podsvest, kao u slučaju mnogih velikih knjiga, tekstom sublimirana i pretočena u univerzalno umetničko delo. Tako bi barem trebalo da bude. A šta imamo zapravo? Svakako da je Ulica jorgovana Karmele Špoljarić više od romana koji bi bio zanimljiv samo autorkinim prijateljicama. Ali njegov kvalitet opada kao posledica dva momenta: podleganja sentimentalizmu od kojeg se nastojao držati odmak, i zbrzanosti događaja i sapetosti tema/ideja, čiju količinu tekst, onoliko koliko ga ima, ne može da iznese.

Piscima se uglavnom zamera da imaju višak reči. Roman Ulica jorgovana, kako bi se dovoljno razvile sve teme i trikovi koje već sadrži, morao je biti duži od svojih (belinama ispunjenih) dvesta stranica. A izbaciti te teme i trikove ne bi bila dobra ideja: od svega bi ostala samo jedna sentimentalna ljubavna priča.