'Ponoćni glagoli': Konstatacija ruševina i ples nad njima

Moram da priznam da me zatekla činjenica da je Marko Pogačar objavio šesnaest knjiga i da je ovogodišnja zbirka poezije Ponoćni glagoli zapravo sedamnaesta. Wow! Kapa dole, majstore! Međutim, mnogo je važnije da je od pre osamnaest leta kad je stupio na književnu scenu s prvencem Pijavice nad Santa Cruzom (AGM), on jedna od retkih kotvi regionalne književnosti, jedan od sedam (ili koliko ih ima) slonova koji drže svet, čije je postojanje (literarno, dakako) razlog i zapon pameti hudoj unatoč (da parafraziram Lazu Kostića). Ono, dakle, za šta tiha većina potajno želi da se ugasi, Marko Pogačar i još nekolicina, koja se polako kruni i nestaje (otišle su Dubravka Ugrešić, Daša Drndić, za njima je otišao i David Albahari), drže u životu i održavaju veru u postojanje postjugoslovenske književnosti. Već sama ta činjenica je dovoljna da se Pogačarove knjige čitaju s povećanom pažnjom, da im se prilazi kako se prilazi Poeziji – sa određenom dozom strahopoštovanja i nestrpljivosti.

Pita se čitalac relativno upućen u opus, šta je novo u ovoj knjizi. Zlonamerniji bi mogao da se pita šta još uopšte može da bude novo nakon ovako bogate karijere u relativno skromnim godinama. Marko Pogačar je u okvirima književnosti iz koje nominalno dolazi mlad pisac, premda će ove godine i on svoje godine pisati s početnom cifrom 4. Pitanje o novumu neminovno je i zato što smo tako naučili da vrednujemo poeziju. Dobro je ono što je novo i neobično, ono što je originalno, premda, kako reče Propovednik: Ničeg novog pod kapom nebeskom, jer sve je taština. (op. cit) I ovo „novum kao vrednost“ je relativno nova estetska kategorija, tamo negde s kraja osamnaestog stoleća, odakle zapravo dolazi dobar deo naših estetičkih premisa. Ipak, teško je pobeći od sebe, odnosno od sopstvenog Weltanschauunga. Stoga postavljeno pitanje mora da dobije odgovor.

Ono čime se Marko Pogačar na izvestan način iznova zanima u sopstvenim poetičkim istraživanjima, a ja bih rekao da će on u tom pravcu i poći, su tri stvari: zvučne figure poezije – asonance, aliteracije i slik/rima; dadaizam, odnosno ozbiljno pojednostavljenje jezika koje ide ka slogovnoj redukciji te igre rečima koje su od dadaizma ravnopravan deo „visoke“ odnosno „lepe“ književnosti; i treće – formalna struktura kako pojedinačnih pesama tako i čitave zbirke. Ovo poslednje u njegovoj poetici nije novo jer ako se setimo Poslanica običnim ljudima (Algoritam, 2007.) shvatićemo da je formalna čvrstina tamo već bila prisutna i imala je i svoju simboličku kao i formativnu funkciju, odnosno bez nje zbirka ne bi mogla da postoji ni na nivou pojedinačne pesme, još manje na nivou celine, a ponajmanje bi mogla da reflektuje prividnu antičku retoriku koja se s formom poslanica kako rimskih tako i biblijskih ozbiljno igra, premda se u zbirci „govori“ o svakodnevici s početka trećeg milenijuma nove ere.

"Tih i lak kao mrak, Izak", kaže se u pesmi „Izvidnik“. Možda nije reprezentativno suditi o nekakvim tendencijama unutar pesničke poetike na osnovu jednog stiha, niti jedne pesme, ali ovo je stih vrlo nekarakterističan za Marka Pogačara. Stih istovremeno zvuči naivno i veselo, kao da je izvučen iz basne, što, ako ćemo strogo da sudimo o književnom rodu, pesma kao celina i jeste. Služeći se aliteracijom i unutrašnjom rimom (lak, mrak, Izak) te gradeći jasnu zvučnu strukturu koja će se kroz pesmu ponavljati i obogaćivati, Pogačar kao da je zagazio u novu poetičku teritoriju. Nije njemu aliteracija bila strana, štaviše. To je, uz ritmiku, jedno od njemu omiljenih izražajnih mogućnosti koje jezik poezije daje, ali ovde odlazi korak dalje dodajući mu slik i tvoreći na taj način jednu zatvoreniju strukturu iz koje je izlazak teži, značajniji, intenzivniji. Nakon zvukovnog poklapanja potrebno je uzeti vazduh, udahnuti i nastaviti. Slik je cezura, pauza, on je skretanje pažnje na sebe, donekle samodovoljan i samozadovoljan, često samo ukras, te zato i napušten u dvadesetovekovnoj poeziji. Međutim, kad je valjan, kad je najbolji, on je zapravo ono cepanje, probadanje, onaj metafizički trenutak koji spaja svetove i dovodi nas pred vrata nove spoznaje. Nema doslednosti u Ponoćnim glagolima kad je rima u pitanju, ali čini se da Pogačar oprezno hodi neistraženom teritorijom, pipajući u mraku, igrajući se, tražeći rešenja koja će zadovoljiti njegove visoke kriterijume.

S istim stihom u vezi je i njegovo okretanje ranoj avangardi, dadaizmu pre svega. Opet nije to potpuna novost u njegovoj poetici jer nije on svoj zanat pekao džabe pod budnim okom Tomaža Šalamuna, majstora koji je na nj nepovratno uticao. Ipak, ovde stvari odlaze dalje. Najpre se uticaj dadaizma vidi u tematskoj ravni. Deluje u pojedinim pesmama kao da je Pogačar podetinjio. Kakvi sad mravi i krtice, stonoge i miševi? Ipak, nema tu ničeg naivnog. Pomenuta pesma „Izvidnik“ i još neke jesu tematski basne, ali se od njih razlikuju odsustvom pouke, odricanjem od primene unutar određenog, treba li reći nametnutog, moralnog koda.  Pogačar se basnom služi kao povratkom u detinjstvo, kao lestvama koje ga vraćaju nazad u vreme sopstvenog detinjstva, kada se svet jasnije delio na sever i jug, na zatvoren i otvoren, kada je, drugim rečima, bio stabilan. Basne upravo svedoče o toj stabilnosti, a njihovo izvrtanje, poigravanje s njima je dug dadaizmu, otvaranje ka onome što je ostalo stabilno u trenucima kad je svet poludeo. Jer dok stotine hiljada ginu u Evropi, u Cirihu Tristan Tzara i ekipa nastupaju po kafeima, po kabareima i ludujući i ludirajući se jer, da bi se ostalo normalnim, mora se regresirati u dadu. Ne treba smetnuti s uma ni Knjigu praznika, prethodnu pesnikovu zbirku pesama u prozi koja se odvija u relativno omeđenom svetu utrine, prostora koji nije ni tamo ni vamo, a kojim caruju sitne poljske živuljke. Nije potrebno naglašavati da se radi o promišljenom simbolu, o prostoru utopijskom, često i distopijskom, na kome je nekad lakše, a nekad teže prepoznati paralele s referentnim, propadljivim, našim svetom.

Još jedna od karakteristika ove zbirke su tautologije, na primer: „uvijek je uvijek“, „sjever je sjeverno“, što je takođe odlika dečjeg načina razmišljanja. Za odrasle osobe tautologije su čista besmislica, logička greška, naivnost, ali za Ponoćne glagole one su čista veselost, zagledanost u sebe, ogledalo sveta koji je sam po sebi besmislen i opustošen. Uvodeći dadaizam u svoju poeziju, Pogačar u nju uvlači valere koji joj nisu bili svojstveni. Ponoćni glagoli su, ako smem da ih uporedim, neka vrsta kabaretskog nastupa, program zabavnog karaktera u kojem je svako ludiranje dozvoljeno, čak i poželjno. U kojem nema više zapitanosti o smislu, već samo konstatacija ruševina i ples nad njima, ples sa životinjama koje će, nadam se, preživeti i nadživeti čoveka.

Neka bude zabeleženo da Ponoćne glagole čini pedeset pesama. Možda sama brojka i nije toliko bitna, možda njena zaokruženost ne govori ništa posebno, ali bilo bi naivno pomisliti da Pogačar nema svest o svakom detalju. Istovremeno, upada u oči da su same pesme u nemalom broju primera strofirane u distihe i/ili tercine, što opet ne mora ništa posebno da znači, ali rečeno je već, sumnjajmo u sopstvenu slučajnost, nikako da ona opstaje u arhitektonici zbirke. Odakle ova formalna strogost kod pesnika koji se njome od Poslanica nije bavio? Na kakve zaključke nas ona navodi? Meni najbliža ideja je da je sloboda povremeno, kako rekoše Jarboli, "suvišna". Valja sebe ograničiti, dati sebi dodatne uzuse kako bi se sloboda ponovo osetila. Da ne citiram Miljkovića i sužanjsko pevanje o slobodi, ali ograničenja su inspirativna kad ih treba prevazići. Mislim da je Marko Pogačar pokazao šta može i šta ume u uslovima potpune slobode. Vreme je da svoje majstorstvo podvrgne testu formalne discipline. Ne kažem da će se to odista i desiti, ali pojedine pesme ove zbirke zaista svedoče o poduhvatima koji mu dosad nisu bili svojstveni.

Ponoćni glagoli su prostor igre, za igru. Poezija je potraga za metafizikom kroz jezik u jeziku. Toj potrazi potrebna je hrabra i verna družina od prstena ili od vješala, ovoga puta s Markom Pogačarem na čelu. Zaključna pesma, ujedno i naslovna, završava se zahvalom publici, onima koji su bili tu i došli s pesnikom / govornikom u pesmi / lirskim subjektom do kraja. Potraga je završena, vreme je da učesnici spakuju svoju opremu i konje do sledeće prilike, do sledeće potrage. Ova je bila uspešna. Nadam se da će naredna na sveopštu radost uslediti brzo, kao i da će ih biti još mnogo.