'Krajolik i kralježnica': Poezija tijela

Poezija tela, odnosno telo poezije nije tek prosta igra reči koja u svest priziva različite poststrukturalističke teorije, od feminizma preko različitih queer i trans teorija, zaključno s postkolonijalizmom, već je zapravo ključno pitanje teksta definisano kapitalizmom. Zašto sad pozivam marksizam upomoć, jednostavno stoga što je telo u poeziji postalo temom tek u modernom dobu, ma koliko se telesnošću bavila antička i srednjevekovna poezija, a nije da nisu. Možda je to stoga i što se zapravo telom i dalje bavimo na moderan način, odnosno živimo i mislimo poetske odjeke romantizma koji su u dvadeset prvi vek došli preko svih mogućih avangardnih pravaca, od futurizma, preko zenitizma, pa do nadrealizma. Telo je, a ko to bolje zna nego pesnikinje i pesnici, ogromna nelagoda, izdaja, te samim tim i poetska tema par excellence.

Šta međutim biva s drugim delom ovog nadam se ne potpuno banalnog jezičkog eksperimenta? Šta je telo poezije, ako je već poezija tela ono što kroz nelagodu žudi za oslobođenjem, za ukidanjem i skidanjem okova, na način koji je to sredinom 18. veka pokušao veličanstveni Markiz suprotstavljajući se tadašnjem vladajućem moralu, ratujući i gubeći rat s Crkvom i Moralistima oličen u kojekakvim dušebrižnicima od nauke, preko filozofije pa do politike. Nažalost, i danas je taj rat, rat za integralno i slobodno telo unapred izgubljen, i ko god pokuša da dokaže suprotno, bojim se da govori o ekskluzivitetu ekskluziviteta.

Ipak, vratimo se telu poezije. Šta je ono? Gde se nalazi? Može li poezija da ima telo, ako ima samo jezik? Može li se poezijom konstruisati telo koje će značiti izvan teksta, koje će menjati kontekst, koje će, konačno, postvariti metaforu i kao Golem, Frankenštajn ili koji god kreacionistički mit vam padne napamet, uzeti stvarnost u svoje ruke, te se obračunati sa sopstvenim tvorcem, jer s kim bi se drugo obračunavalo/obračunavali?

Telo poezije poput poezije tela samo je teorijska tlapnja, prostor slobode konstruisan jezikom, odvojen od realnosti, frojdovsko Nesvesno ili lakanovsko Stvarno koje je moguće samo u snovima, odnosno tekstovima. Postavivši stvari na taj način, vrtimo se u svojevrsnom solipsističkom silogizmu, u stvarnosti zaključanoj u sebe, kao što je poezija zaključana u sebi svojstven jezik. Ako je tako, kako da ona znači drugom, na koji način da komunicira izvan samostvarajućeg i samorazumevajućeg konteksta? Izlaz iz ovog vrzinog kola nalazi se u susretu dve subjektivnosti, one čitaoca, koji sa sobom nosi sopstvene kontekste, i one teksta (hvala Rolanu Bartu što nas je lišio autora) koja se konstruiše u odsustvu kontekstualizujućeg autoriteta, one, dakle, koja zaista jeste funkcija Nesvesnog odnosno Stvarnog, jer otvara sve moguće potencijalne kontekste za čitaoca.

Vratimo se sada predlošku koji je podstakao ovu mikro raspravu na temu tela poezije, odnosno poezije tela. Radi se o zbirci pesama Krajolik i kralježnica Bojana Dmitrovića Krištofića, umetnika koji nije samo pesnik, dapače. On je sve drugo pa tek onda pesnik – vizuelni umetnik, dizajner, kustos, teoretičar i kritičar vizuelnih umetnosti. Naravno, bivanje pesnikom, nije poslednje na listi, ali jeste u hronologiji došlo relativno kasno, kad su ostale umetničke prakse već dobrano ispipane i ispitane, kad se uvelike razmislilo o njihovim mogućnostima i ograničenjima.

Za Bojana definitivno ne važi ona stara hrišćanska da u početku beše reč. Ne, u početku behu oblik i boja, beše vizualnost/slika, a reč dođe kad god uvide autor da je dobro. Ovo, naravno, nužno podseća na prakse trenutno najvažnijeg jugoslovenskog pesnika slovenačkog porekla, odnosno slovenačkog pesnika jugoslovenskog porekla Tomaža Šalamuna, čoveka koji je takođe došao iz vizuelnih umetnosti, a onda ostavio neizbrisiv trag u Jugoslaviji i Postjugoslaviji, a i neuporedivo šire inicirajući jezičku poeziju (language poetry). Ne poredim Bojana sa Šalamunom, ali određena resemblancé, makar u poretku stvari postoji. Konačno, i ovo valja reći: postoji čitava generacija mlađih pesnika i pesnikinja od 25 do 40 godine u Hrvatskoj koja je obrazovana i/ili inicirana u poeziju kroz Marka Pogačara koji je Šalamunovac to the core. I mogu sve one i svi oni to da negiraju koliko hoće, Pogačareva erotska (u smislu stvaralačkog Erosa) i gravitacijska moć je prevelika da bi joj se odupiralo naivnim negiranjem. Naprotiv, ako neko želi da se reši tog uticaja onda bi valjalo da razvije ozbiljne mehanizme autoironije i samospoznaje.

Premda izrečena usput, ova ideja je vredna promišljanja, posebno u trenucima kad je prostor poezije kaogod i književnosti oslobođen od zemaljskog ropstva, pa je moguće istraživati bez obaveze prema tržištu i novcu koji će ionako doći isključivo i jedino u zavisnosti od broja pratilaca na društvenim mrežama.

Vratimo se Bojanu i njegovoj zbirci. Zbirku čini trideset pet pesama od kojih trideset četiri imaju za svoj naslov deo ljudskog tela. Ovaj anatomski atlas, mada bih ja pre govorio o fiziologiji, o poetskom Guytonu, zaključen je pesmom o stranom telu, o ideji tela kao nečeg stranog i strašnog. Obrćući, dakle, stvari, autor nam je jasno pokazao da telo tek nakon spoznaje postaje strašno. Drugim rečima, spoznaja ne čini predmet spoznavanja lepšim i razumljivijim, štaviše, ona ga dodatno očuđava, ostranjuje (vredno pažnje je da su ruski formalisti koristili pojam остранение), dovodeći samu sebe u pitanje. Jer ako spoznaja nema svrhu upoznavanja, ako je njen rad jalov, onda čemu ona. To i jeste jedno od ključnih pitanja poezije, ali i umetnosti kao takve. Čemu nam ona služi, a uz to i ne radi/proizvodi višak?

Zbirka Krajolik i kralježnica jednostavno odgovara na ovo pitanje – poezija stvara simbole, simboli potiču emocije i mišljenja, emocije i mišljenja u nama bude procese katarze, ponekad pozitivne, a ponekad i ne. Poredeći uši (u istoimenoj pesmi) s tunelima ispod planine, a oči (pesma istog naziva) s kukuruzištima, BDK uspostavlja nove simboličke veze koje će nam pomoći ili bi makar trebalo da to učine, da svet sagledamo iz drugačijeg ugla, u skladu sa sopstvenom ličnošću i čitalačkim iskustvom. Po mom mišljenju ovo su pesme koje uspostavljaju, odnosno rekreiraju partizanska iskustva iz Drugog svetskog rata, ali potpuno mi je jasno da je moguće ovo čitati i u drugačijem ključu. Tekstu inherentni ambiguitet stvara estetski užitak upravo zbog poziva nama kao čitaocima da saučestvujemo u pesmi, da je postvarimo na sebi svojstven način.

Zbirka Krajolik i kralježnica nema veze s anatomijom, premda kad bi se uradila mapa ovog tela, dobili bismo vrlo zanimljiv rezultat. Ipak, anatomija se mahom izučava na leševima, dočim je fiziologija nešto što se izučava na živom organizmu, njegovim organima i tkivima. A poezija, ako želi da nosi značenje ili makar da bude mašina za proizvodnju značenja, mora da bude živa, mora da bude u funkciji, mora da se nađe u međuodnosima. I to je ono što poezija Bojana Dmitrovića Krištofića i čini. Ona ulazi u svet i menja njegov poredak. Ona to ne čini niti pompezno, niti s izričitom namerom, ona to prosto čini sopstvenim bivanjem, kao što to čini svaka izrečena/ispisana reč.

Pitanje koje se postavlja jeste koliko će poredak koji je „uznemiren“, „poremećen“ zapravo prepoznati važnost remetioca. Poznajući koliko toliko poredak hrvatske/postjugoslovenske poezije danas mogao bih da kažem da bi on trebalo da se osvrne na Krajolik i kralježnicu ne samo stoga što se radi o vrlo ubedljivoj jezičkoj poeziji koja vibrira jasnim i preciznim slikama, već i stoga što je Bojan učinio ono što mi se čini važnim, makar to bilo i deklarativno. On je mlađoj savremenoj hrvatskoj/postjugoslovenskoj poeziji ponovo darovao telo. Jer desilo se da je ona počela da se gubi pojmovnosti, u konceptima, u tlapnjama jer šta su koncepti do tlapnje, u imitacijama i plagijatima koji su toliko očigledni da bole, u jalovom angažmanu koji bi da se dopadne autoritetu ovom ili onom. Kao što zbog načina spoznavanja ograničenog ljudskim mozgom nije moguće izbeći figuraciju u vizuelnim umetnostima, čak i kad bežimo od nje, jednako je teško doveka gurati poeziju u apstrakciju, u slike lišene ljudskog koje tek parabolom ili metaforom treba povezati s bolom, strahom, ljubavlju i ostalim emocijama kojima se umetnost bavi.

Ma koliko funkcija tela u Bojanovim pesmama poveremeno bila tek dekoracija i ma koliko mu se dešavalo da se zaglavi u komplikovanim metaforama iz kojih se teško izlazi, on ipak nosi srce na reveru, odnosno uspeva da nas ubedi da je čovek od krvi i mesa koji se u borbi sa sopstvenim telesnim identitetom ne oseća ni najmanje lagodno, kao i niko od nas. Ono što je dodatna lepota ove zbirke jesu i porodične posvete onima koji su se borili na pravoj strani istorije, koji nisu prezali da se s fašizmom po potrebi obračunaju i puškama, kao što je zapravo i jedino (bilo) moguće učiniti. Konačno, ova poezija prepoznaje istorijski trenutak sopstvenog nastajanja te je stoga njen povratak slobodnom telu ili pokušaj oslobađanja tela kudikamo revolucionarniji. Danas, u trenucima kada je telo ponovo objet petit a svake moći, kada se nad telom i s njim igraju svi od popova do topova i lopova, Bojan ga uzdiže na pijedastal na kojem mu je i mesto, ma koliko bilo strano i ma koliko bilo bolno.

Rekoh već da Krajolik i kralježnica nije knjiga bez mana, dapače. Ima ih sasvim dovoljno, počev od komplikovanih metafora, preko skliznuća u nepotrebna preigravanja koja umeju da budu pretenciozna, pompezna, ali upravo stoga valja je podržati, valja joj pružiti ruku i pomoći joj da stane na sopstvene noge. Svako telo to zaslužuje, posebno ono koje je svesno sebe i sveta u kojem se događa. Jer naša tela ne obitavaju, ona se događaju, za nas kaogod i za svet. Ona proizvode i mnogo toga više od efekta leptira. Ona nešto, kako reče Džudit Batler, znače. Baš kao i zbirka pesama Bojana Dmitrovića Krištofića.