Kad iz košmara nema izlaza

Svetkovina, debitantska knjiga Magdalene Blažević, jedna je od zbirki priča koje ovih dana privlače pažnju. Autorka je dosad objavljivala prozu u časopisima, a i sama je jedna od urednica portala Strane. Originalno objavljena u Hrvatskoj ove godine, Svetkovina već ima i svoje srpsko izdanje (Kontrast).

Knjiga Magdalene Blažević obično se predstavlja kao knjiga koja govori o međuljudskim odnosima iz ženske perspektive. Zaista, ova zbirka je preplavljena ženama koje pate – najviše zbog tela, svog i tuđeg. One žive u seoskoj sredini u kojoj se veš i dalje pere na ruke, gde se deca rađaju van bolnice, a snahe brinu o bolesnim majkama svojih nevernih muževa. Pate zbog neuzvraćenih ili nemogućih ljubavih. Ipak, govoriti nije reč koja zaista opisuje ono što ova zbirka radi s ovom temom. Više nego što bilo šta govori, ona prikazuje. Ovo je zaista žensko pismo, ukoliko pristanemo na tradicionalnu podelu prema kojoj se muško povezuje s racionalnim, a žensko s iracionalnim. To ne znači da tekst nije izuzetno jezički promišljen. Naprotiv, svaka priča Magdalene Blažević je poput malog, završenog umetničkog dela. Ali tehnička preciznost je u ovoj prozi više poetska nego prozna. Tematska opsednutost telom savršeno korespondira sa poetskim, takođe opsesivnim stilom, izgrađenim gotovo isključivo na metaforama.

Prva priča zbirke nazvana je Uspavanka, ali uspavanka ovde ima veze sa smrću, a ne sa rođenjem, isto kao što je "svetkovina" pre depresivan silazak s uma u duhu Sime Pandurovića nego afirmativna proslava života. Fabula je u ovoj, kao i u svim narednim pričama, veoma svedena, iako je siže komplikovan – čini mi se da ovde stara formalistička podela na priču i način nizanja događaja iz te priče u tekstu nije izlišna. Nakon što pomuze kravu i odvede ćerku kod svoje majke, junakinja skače pod voz. Razlog je nesrećan brak: muž se "opet kurvao", a toj drugoj ženi sada "stomak raste i tvrdne". Sve ovo mi ipak shvatamo postupno. Na početku priče: "Bicikl poskakuje po poljskom putu. Krivudav je i prati prugu. Zimi su šine suvi led. Skiči pod željeznom oštricom. Tanja stiska metalne ručke bicikla. Ona je suha stabljika kukuruza." (str. 5.) Pokazaće se da su sve ove slike, ili motivi, neophodni za razumevanje priče, odnosno onog što se desašava. Uspavanka se završava rečima: "Na vratu joj sivi led. Željezna oštrica lako prolazi kroz trulo meso. Sivi led skiči." (str. 8.) Ovo je proza koja se obraća vizuelnom (kao i auditivnom), a ne "intelektualnom". Ovde se pripoveda ulančavanjem slika i povezivanjem motiva.

Te slike, motivi, kreću se od egzotičnih, poput cveta cvekle, do onih poput nabreklih grudi i stomaka, koji je karakterističan za mnoge priče u zbirci. Ona završna metafora trulog mesa u priči Uspavanka nije nekakav banalni jezički višak zbog toga što se odnosi na nešto što smo pročitali na početku – "od rose bicikl hrđa, a Tanja trune" (str. 5.). U Svetkovini se doslovno i metaforičko prelivaju jedno u drugu, uvek na značenjski potentne načine. Tanja u stvari trune u nesrećnom braku i na nesrećnom mestu, ali do tog značenja dolazimo tek preko slike gvožđa koje rđa. U slici na kraju priče ("željezna oštrica lako prolazi kroz trulo meso"), doslovno značenje i metafora su istovremeni. Pored toga, slika oštrice koja prolazi kroz meso u skladu je sa vizuelnim opsegom zbirke, koja prikazuje život na selu, gde se hrana u domaćinstvu priprema od početka do kraja.

Magdalena Blažević čak uspeva da oneobični okoštale, banalne metafore koje pisci i spisateljice ponekad tumače kao momenat inspiracije, a u stvari su već skoro pa deo svakodnevnog jezika. 

Jezik Svetkovine pun je eliptičnih rečenica bez glagola, poput: "Batrljci crni od vlage. Stabljike složene u visoke stošce." (str. 7.) U većini drugih knjiga ovo bi bio znak za uzbunu, odnosno otvor kroz koji patetika prodire u jezik. Ali ovde su one jedan od presudnih načina pisanja, kreiranja sveta dela, kreiranja same priče jer čine delić slagalice čijim se slaganjem dobija celovita slika. Magdalena Blažević čak uspeva da oneobični okoštale, banalne metafore koje pisci i spisateljice ponekad tumače kao momenat inspiracije, a u stvari su već skoro pa deo svakodnevnog jezika – fraza, tačnije rečenica, "vrata zacvile" (str. 35.) ovde je konotativno toliko prikladna atmosferi očajničke mazohističke žudnje, karakterističnoj za pojedinačne priče i čitavu zbirku, da ne samo što se, kada je pročitamo, ne mrštimo pred propustom koji nam "para uši", već skoro pa možemo da čujemo ta vrata kako cvile.

Dve priče, Nar i Hadžibeg, naročito otkrivaju tendenciju da se slika, toliko da, nakon što ih pročitamo, ne bismo uspeli da prepričamo nekakav niz događaja hronološkim redom. Iako su na granici da uopšte budu priče (Nar je možda i prelazi), ipak uživamo da ih čitamo, jer su slike i atmosferičnost autorkinog jezika takve da skoro da mogu biti same sebi cilj. One takođe upućuju na potencijalni dalji razvoj autorkinom pisanja – te slike zaista mogu postati same sebi cilj.

Više nego realistična zbirka o teškom životu na selu, ovo je košmarna zbirka o jednom košmarnom životu, iz kojeg, kako zbirka implicitno, možda i nenamerno poručuje, definitivno nema izlaza. 

Zapleti u Svetkovini, iako su uvek dramatični i često sadrže traumatično nasilje, smrt, rođenje, ponekad i sve to istovremeno, zapravo kao da su tu umesto čitavog života ličnosti kojima se dešavaju, pa čak i umesto čitaovog tog sveta o kome se pripoveda. Svaka priča je zbog toga paradigmatska za svet u kome se odvija – svet zbirke, ali očigledno i taj svet u stvarnosti. Ipak, više nego realistična zbirka o teškom životu na selu, ovo je košmarna zbirka o jednom košmarnom životu, iz kojeg, kako zbirka implicitno, možda i nenamerno poručuje, definitivno nema izlaza. Mada na kraju priče Nar junakinja kaže: "Kad narastem, otići ću odavde vozom. Nosit ću crvene čizmice i šešir. Idem tamo gde zrije nar" (str. 26.), to je izjava o budućnosti – u sadašnjosti, voz zapravo oduzima život. Druga i preovlađujuća vrsta metaforičkog izlaza je silazak s uma, kako poručuju naslov i priča čije ime nosi. Zbog specifičnog načina pripovedanja i košmarne, "predeterminisane" atmosfere, u Svetkovini zapravo nema junaka u pravom smislu te reči, pa čak ni "živopisnih ličnosti" – svi su presudno i neizbežno određeni sudbinom, životom na tom mestu, svojom telesnošću. A ono što im se dešava toliko je "duboko" urezano u jezik da me podseća na grčku urnu iz Kitsove poeme. Zaista, priče iz Svetkovine su poput ekfraza nekakvih izgubljenih minijatura.

Tema većine ovih minijatura veoma je slična: samoubistvo, neželjena trudnoća s nasilnikom ili nemogućim partnerom, neuzvraćena ili opsesivna ljubav, požuda. U gotovo svim pričama „zadiže se haljina" ili se pod suknju guraju „hrapavi prsti". Tema trudnoće i porođaja, recimo, beskrajno je varirana – nekoliko puta se žene porađaju iznenada, tamo gde se zateknu, nekoliko puta je dete mrtvorođeno, ili ga pak majka baca u jarugu ili reku nakon porođaja. S ovim je u vezi još i tema „kopileta". Dramatični događaji iz teškog seoskog života kao da su samo povod za poetski jezik, kao što, prema Nortropu Fraju, veliki pesnici, dok su početnici, polaze od mita kako bi mogli da se bave pisanjem, umesto da gube vreme na smišljanje priče.

Stiče se ipak utisak da je ova zbirka napisana u nekakvom magnovenju opsednutosti jednom krovnom temom, temom telesnosti i strasti u ruralnoj sredini. To se vidi i na nivou pojedinih priča, u kojima dolazi do zasićenja dramatikom na nivou svedenog "zapleta", na svega 3-4 stranice, koliko većina priča ima. Recimo, u priči Šaš, naglasak je na odnosu između Agate i Bogdana. Bogdan prvo "raskopčava hlače i hvata stršeći ud" kada je izdaleka vidi, posle je naziva "starom kurvetinom" i preti njoj i njenom "kopiletu". Sutradan, Agatina "utroba treperi" i ona naposletku "nestaje pod Bogdanovim krupnim telom". Za to vreme, uplašen sin istrčava iz kuće i u močvaru, i "njegovo sitno tijelo nestaje među lokvanjima i šašem" (str. 67.). Dečakova smrt višak je s obzirom na kratkoću priče (nedovoljno prostora za razvoj), pa onda i verovatnost. Čini se da je ona tu jednostavno iz instinktivne potrebe da se život prikaže što tragičnijim, da bude što više poput košmara.

Dečakova smrt u spomenutoj priči takođe je problematična s obzirom na svoje značenje. Da li nam autorka poručuje da majka nije trebalo da ostavi dete bez nadzora? Ili je ovo kazna "zlog Boga" u "zlom svetu" za majku koja se tako nešto usudila? Zbog toga što je tekst toliko snažno usmeren na poetsko, za koje se često nalazi odušak u tragediji i patnji koje onda "nadvladavaju" kompoziciju na nivou zapleta, on se pitanjima kao što su ova u stvari ne bavi. Ono što zbirka govori – njena poruka – zapravo je svodiva na njenu temu, temu teškog života čije su tragične žrtve, zbog svoje slabosti i zbog patrijarhalnih odnosa, pre svega žene. Uprkos tome kako se književnost koju danas pišu emancipovane žene obično posmatra, priče Magdalene Blažević zapravo nisu uopšte "angažovane", osim pasivno, budući da je njihova tema ženska patnja. Ovde zapravo nema kritike upisane u jezik. Kritiku vršimo sami, tek nakon što pročitamo o ovom svetu koji nam je toliko upečatljivo prikazan. Čini mi se da odsustvu angažmana zbirka duguje i svoj realističan, ujednačeni pogled na stvarnost – žene su varane, ali su takođe i preljubnice, budući da ih muževi varaju sa drugim ženama.

U sličnom magnovenju u kom je možda pisana, knjigu bi verovatno bilo najbolje i čitati. Jer, uprkos tome što je svaka priča poput malog dragulja, čitaocu koji ne oseti intimnu potrebu da uroni u ovaj svet i ovaj jezik, dovoljno je da pročita svega nekoliko. Retrospektivno pripovedanje i ulančavanje slikovitih motiva koji se na kraju ispostavljaju značajnim karakteristični su za sve priče, dok su njihove radnje svodive na varijacije i kombinacije ograničenog broja elemenata. Uprkos autorkinim pokušajima pripovedanja i u prvom ili drugom licu, to su samo neznatne i površinske promene koje ne uspevaju da odagnaju osećaj da je sve to jedna ista priča, i stilski i tematski. Uobičajeno je da debitantske knjige budu napisane stilom ili tehnikom po kome će njihov pisac ili spisateljica postati prepoznatljivi. Ali Svetkovina, zbog malog broja stranica (svage 135), a velikog broja priča (njih 25), kao da nadrasta koncept "zbirke" kao smisaone celine priča na srodnu temu napisanih srodnim stilom, i postaje kolekcija vežbi iz književnog postupka na sličnu temu. Ovaj utisak se mogao ublažiti da su iz knjige izbačene priče koje s malo izmena ponavljaju kombinaciju elemenata zapleta neke ranije priče.

U svakom slučaju, više nego zbog nečega što nam navodno "govori", Svetkovina Magdalene Blažević je uspela zbirka priča zbog promišljenog poetskog jezika kojim je napisana i karakteristične atmosfere koju taj jezik kreira. Svakako da zaslužuje fanove, a oni bi se verovatno zadovoljili još jednom ovakvom knjigom. Možda je čak i priželjkuju. Ali hoće li se time zadovoljiti i autorka? To tek treba da vidimo, a ja jedva čekam.