Ekstatična svetkovina košmarne patnje

Kada sam pre skoro dve godine pisala o Svetkovini, debitantskoj zbirci priča Magdalene Blažević, pitanje koje se nametnulo bilo je: kuda će autorka poći dalje, da li će i na koji način transformisati svoj karakterističan poetski stil i senzualnu, ali košmarnu tematiku, tako da kreiraju novo delo. U kasno ljeto roman je objavljen ove godine, originalno u Hrvatskoj (već je dostupan i u bosanskom i srpskom izdanju). Ako su slike poput one po kojoj je „sunce velika zrela jabuka“ (str. 14.) u Svetkovini gradile mnoštvo pojedinačnih sudbina, a potom i čitav svet ruralne Bosne u kome se žene porađaju usput i gde je nasilje normalna stvar, iste ovakve slike u romanu U kasno ljeto usmerene su pre svega ka jednom cilju – priči o ratnoj pogibiji četrnaestogodišnje devojčice Ivane.

Sklonost ka prikazivanju patnje, koja je u Svetkovini ponekad bila možda previše sentimentalna, sada nalazi svoj logičan odušak u antiratnoj tematici, i roman je, neiznenađujuće, ispunjen latentno nasilnim, uznemirujućim slikama poput ove: „I stablo budalače iznad Dunjine kuće zasadio je did. Plodovi su veliki, zeleni. Okrugle dječje glave. Padaju s velike visine i razbijaju se o zemlju. Načeto meso brzo trune“ (str. 32.) Ali izraz „antiratni roman“ navodi na pogrešan trag, isto kao uostalom i izraz „ženska perspektiva“ ili „žensko iskustvo“, koji se bez razmišljanja potežu kada je reč o književnosti Magdalene Blažević, valjda zbog lirskog stila koji mora biti „ženski“, ili valjda jer su i junakinja i autorka žene.

Ako su ove poslednje odrednice imale smisla u slučaju Svetkovine, u slučaju romana U kasno ljeto njihova upotreba je prilično neobična. Ko, ponukan recenzijama, nabavi ovaj roman kako bi čitao/la o nekakvom ženskom iskustvu, biće iznenađen/a; četrnaestogodišnja junakinja/pripovedačica još nije potpuno ni postala ženom, i upravo ovo omogućava antiratnu poruku. U kasno ljeto roman je u kome se rat praktično ne pominje, ali koji, upravo zbog toga, postiže jak emocionalni efekat – efekat koji, u nekim trenucima, postaje možda i prejak.

Kao i u pričama Svetkovine, i radnja romana U kasno ljeto zapravo je veoma svedena. Nakon scena iz Ivaninog nevinog života i vremena provedenog s rođakom Dunjom, prožetim ne toliko nevinim porodičnim i ostalim odnosima, kao i privremene selidbe u bezbedniji kraj, centralni događaj je Ivanina smrt, praćena scenama iz života porodice nakon ove tragedije. „Smrt je dječak“, čitamo više puta, sve dok ne shvatimo šta to znači: Ivanin ubica tek je i sam dete (dete, dakle, ubija dete, u ovoj dirljivoj ali i moralizatorskoj slici), muslimanski vojnik koji potom i sam gubi život. U odsustvu razrađenije radnje, tekst čine već pomenute autorkine prepoznatljive metafore, mahom uspele, gotovo uvek traumatične (navedimo još jednu: „dvorište je išutano golo tijelo, u modricama i krvi“ [str. 123.])

Motiva koji se kroz čitavu knjigu ponavljaju puno je: na početku romana, Ivanina smrt je anticipirana njenim davljenjem bombonom koje se sretno završi, ali na koje će se kasnije više puta aludirati; nepomične oči lutke Julije, takođe pomenute na prvim stranicama romana, pojaviće se u trenutku Ivanine smrti, i tako dalje. Ovaj postupak mogao je biti jako dobar, samo kada bi ovakvih motiva bilo manje, ili kada bi se barem ređe ponavljali – kada bi se, drugim rečima, na tom postupku manje insistiralo. Kada pročitamo da je Ivanino mrtvo telo položeno „tamo gdje sam se s Dunjom sunčala na velikim peškirima za plažu i gdje smo osluškivale šumove iz velikih školjki sa vitrina“ (str. 112.), aluzije na nevina vremena i ono što rat dramatično menja već su toliko brojne da je tekst njima prezasićen, a podudarnosti previše, te se čine „nameštaljkama“ – što, naravno, aluzije i podudarnosti u književnosti uvek i jesu, jedino što ne treba takvima i da se čine. Važno je imati na umu da je U kasno ljeto kratka knjiga, ispunjena belinama između brojnih poglavlja koja podsećaju na priče ili crtice kakve smo čitali u autorkinoj prethodnoj knjizi.

Šta je to po čemu se roman U kasno ljeto najviše razlikuje od Svetkovine? To je uglavnom ono što od teksta zahteva forma romana. Vizija koja se u Svetkovini pripisivala implicitnoj pripovedačici, odnosno autorki, ovde je pripisana samoj Ivani koja, nakon svoje smrti, roman pripoveda. Ali odgovori na neka važna pitanja koja ova odluka tekstu nameće komplikovani su i proizvoljni. Šta je to što Ivana, sada mrtva, zna i vidi? Pored onoga u čemu je učestvovala, ona zna partikularne detalje daleke prošlosti svoje babe (uglavnom se u crticama ovog tipa krije ono pomenuto žensko iskustvo, to su Gravitacije Senke Marić u malom, roman koji svakako nabavite). Ona vidi svoju majku zatvorenu u poljskom WC-u, u kome je stvarno ne vidi niko, isto kao što vidi i njene suze nakon sopstvene pogibije. Vidi i svog dedu koji, daleko od bilo kog člana porodice, izluđen ratnim strahotama i smrću unuke, ubija nedužnog muškarca u ratnoj kantini. Jednostavno rečeno, ona vidi i zna sve, gde god se to i kad god dešavalo. Budući da je mrtva, njenu omniprezentnost ne dovodimo u pitanje. Ipak, jasno je da je ta omniprezentnost posledica autorkine potrebe da u tekst uključi stvari koje četrnaestogodišnja devojčica ne može da zna, koje, zapravo, ne može da zna niko osim sveznajućeg pripovedača.

Ipak, i preciznije rečeno, Ivana ne zna sve – ona zna ponešto, a zašto baš to nešto, umesto nečeg drugog, pitanje je na koje ne postoji odgovor. Babina prošlost tekstu zvanično postaje dostupna jer je se baba sama „seća“ (str. 80.), a njene su misli, pretpostavljamo, dostupne mrtvoj pripovedačici. Ali izbor čije misli i kada „čuti“ nužno je na pripovedačici, a taj je izbor ono za šta nemamo objašnjenje. Siže romana – ovu staru podelu na priču i redosled njenih elemenata u tekstu koristila sam i kada je bila reč o Svetkovini – krajnje je zapleten; detalji babine ili šire porodične prošlosti, ili reminiscencije junaka, pojavljuju se u hronološkoj pripovesti neočekivano, iznenada, često tako da ne znamo da li je ono što čitamo sećanje ili sadašnjost, iluzija ili stvarnost, kao npr. na stranici 119., kada nije jasno da li Ivana „liježe“ pored brata mrtva (poput nekakvog duha), ili se radi o njegovom sećanju na raniju priliku koje je njoj kao „duhu“ dostupno (na ovo tumačenje upućuju majčine reči), ili je pak u pitanju nešto treće.

Značenjska suptilnost je svakako namerna, ali odluke koje stoje iza celokupne strukture romana ostaju nerazjašnjene: zašto baš određeno sećanje, i zašto baš na određenom mestu? Zašto baš nečija prošlost? Na ovo poslednje lakše je dati odgovor – babina prošlost, njen čitav život, tragična je nesreća, i kao takav on služi da svet romana U kasno ljeto učini košmarnijim i od samog rata, da ga učini svetom Svetkovine, svetom patnje i mučenja. Napokon, pripovedačka situacija je dodatno zakomplikovana time što se pripovedačica u drugom licu množine na pojedinim mestima obraća, po svoj prilici, čitaocima. Ovo od romana čini neku vrstu dramskog uprizorenja kobnih događaja, ali niz nekonvencionalnih postupaka jednostavno je predug za ovaj kratak tekst, koji se mahom sastoji iz deskripcije, a ne radnje.

A sam rat? Kao što sam već pomenula, ja i neki drugi recenzenti ovog romana, rata ovde gotovo da nema – to je, naizgled, opravdano „dečijom perspektivom“ junakinje. Ipak, o romanu U kasno ljeto teško je govoriti kao o tekstu dosledno napisanom iz dečije perspektive. Sposobnost da se u pripovest uključe značenjem bremeniti detalji iz babinog bračnog života, ili zapažanja/metafore za koje je potrebna zrelost („Brata liječe tabletama. Tri tablete dnevno utišavaju buku“ [str. 162., kurziv dodat]), u neskladu je s pripovedačicinim „nerazumevanjem“ ratnih okolnosti. Ako je Ivana stekla nekakvu zrelost perspektive smrću, kako to da nije stekla i nekakvu svest o ratu kao političkom događaju? Pitanje njene sveznajuće perspektive nikada se ne postavlja, ona jednostavno vidi šta i kada autorki odgovara. Drugim rečima, pripovedačica stvarno deluje kao da ima četrnaest godina samo kada je to autorki potrebno (dakle, u slučaju „prećutkivanja“ političkih koordinata rata – ko koga sve ubija i zašto); u svim ostalim okolnostima, njen glas je zapravo glas same autorke, ili barem neke neodređene odrasle pripovedačice, isti onaj koji se čuo i u Svetkovini.

Odsustvo političkih okolnosti iz teksta romana zbog toga se unekoliko doima kao trik, takav koji omogućava da roman bude predstavljen, u blurbu i nekim prikazima, kao „univerzalna himna protiv ratovanja i ubojstava“. Zaista, autorka čini sve što može da priča o Ivaninoj pogibiji deluje univerzalno, gotovo kao da se dešava u nekakvom istorijskom vakuumu; tome toliko ne smeta ni konstantno referiranje na reku Bosnu, glavnu geografsku koordinatu u romanu. Za Ivanu je Smrt samo dečak, kao što je ona sama devojčica (s obzirom na njenu zrelost po nekim drugim pitanjima, ovo je, dakle, unekoliko problematično), a rat je sažet ne samo u slici dece koja se međusobno ubijaju ne zna se zašto, već i u gnomi da „nema razlike između kopanja rova i kopanja groba“. (str. 129.)

Ali, u pisanju ove himne ponekad se i preteruje: deda upuca muškarca u kantini, komšinicu slučajno pregazi tenk (a njen sin ostaje siroče), brat (jedva nešto stariji od Ivane) sada se leči tabletama – svi ovi veoma teški momenti, direktne posledice rata, dobijaju u romanu prostora otprilike koliko i u ovoj kritici, što je veoma, veoma malo. Ako se dedin postupak i može pripisati njegovom nasilnom karakteru, preostala dva događaja naprasni su i literarno neuverljivi, čak i ako su u stvarnom životu mogući. A poglavljem „Prst malena beba“, gde vidimo Dunjinu majku nakon spontanog pobačaja u užasnim bolničkim uslovima, i gde čitamo patetičnu rečenicu da zbog rata njen „stomak nije mogao narasti“ (str. 133.), roman U kasno ljeto opasno se približava pamfletu, sentimentu u nekakvom pročišćenom stanju kakva je, otprilike, i svaka državna himna. Ali treba ipak napomenuti da je ova univerzalna emocionalnost, koja naizgled briše sve granice i podele, sve etnicitete i entitete, ipak ukotvljena u konkretnom sukobu između konkretnih etničkih grupa, u kome je jedna grupa agresor, a druga, kojoj pripadaju autorka i njena junakinja, žrtva. Kako mi zapravo znamo da je Smrt dečak, ali dečak muslimanske veroispovesti? Magdalena Blažević to jasno naznačava na samom početku, posvetom romana „stanovnicima sela Kiseljak, u spomen na 16. kolovoza 1993“, posvetom koja se značenjski nadvija nad čitavim tekstom, hteli to čitaoci ili autorka, ili ne.

Bilo kako bilo, U kasno ljeto, mada se na prvi pogled nužno razlikuje od Svetkovine, i dalje je, zapravo, varijacija na temu, stilska vežba iz autorkinog karakterističnog stila, koji je zaista veoma uspeo, verovatno i bolji nego u Svetkovini. Ali organizacione promene koje povlači forma romana, i gde je trebalo napraviti pravi korak dalje, zapravo nisu sasvim uspele – autorka je sigurnija u onome što je poetsko nego u onome što je romaneskno, gde dolazi do strukturalnih kolebanja i nedorečenosti. A da li je U kasno ljeto „antiratna himna“? Svakako da se ovaj roman može tako čitati, ali ja bih rekla da je to pre još jedna himna teškom, ali senzualnom životu u ruralnoj Bosni, još jedna ekstatična svetkovina košmarne patnje, u nekom prostoru između erosa i tanatosa, iz kog naprosto nema izlaza.