Definicija za herojstvo?

U antičkoj mitologiji čovek čije je ljudsko biće prožeto božanskim svojstvima smatrao se herojem. Kasnije se taj pojam proširuje na različite znamenite i istaknute ličnosti, na ratnike, državnike, umetnike kojima su nakon smrti iskazivane božanske počasti. Naposletku, u heroje se po savremenim shvatanjima ubrajaju osobe istaknute hrabrosti ili sposobnosti, osobe kojima se divimo zbog hrabrih dela i plemenitih osobina. Ipak, možemo li reći da danas znamo tačno kako da definišemo heroja, heroinu, junaka, junakinju, koju god reč izaberemo iz arsenala hvalospevskog rečnika? A možda je još bolje postaviti retoričko pitanje kako smo došli do toga da se normalno ljudsko ponašanje, pod to normalno bi spadalo racionalno, empatično i moralno ophođenje prema drugima, smatra herojskim i iznimnim.

Puno je knjiga napisano s ratnom tematikom devedesetih, najveći deo tog korpusa može otpasti na estetikom nenadarenu literaturu, kojom dominiraju motivi binarizacije, nacionalne klasifikacije, a ne strogo literarni principi i porivi. Dobro da je vreme te književnosti kao talasa prošlo, premda se rat kao tema katkad pojavi još uvek. Ne može se reći da je roman Elvisa Bošnjaka Gdje je nestao Kir, o kojem će ovde biti reči, zapravo ratni roman, pre bi se reklo da je upravo roman o heroju, ali i roman-spomenik na kom piše: „Ratujte, ja i sada pišem o ljudima.“

Elvis Bošnjak dramski je pisac, scenarista i glumac. Štaviše glumac koga ćete vjerojatno prepoznati na ulici, ponajviše zbog njegovih filmskih i televizijskih uloga. Napisao je čitav spisak dramskih tekstova i scenarija koji su izvođeni širom regiona te nagrađivani. A roman Gdje je nestao Kir je zapravo njegov prvi prozni prvenac. Prema tome, budimo pravedni prema ovom pripovedačkom poletarcu. Krenimo redom i gredom.

Radi se o romanu koji za svoju radnju koristi istinit događaj, odnosno ubistvo Josipa Reihl-Kira, načelnika osječke policije, koji je te 1991. godine pokušavao da održi i učestvuje u pregovorima Hrvata i Srba. Ubili su ga pripadnici hrvatske strane 1. srpnja 1991. godine. Ovaj je događaj, njegovo ubistvo zapravo axis mundi radnje u romanu, od njega počinje i na njemu se završava. Bošnjak siže svog romana počinje in medias res, od samog čina ubistva i događaja kao takvog, da bi se kasnije naracija podelila na praćenje Kirovih događaja pre kobnog trenutka i praćenje dešavanja oko njegovog dželata Marka Šutala. Narativna struktura romana konstruisana je poput klatna koje ide napred i nazad od nulte tačke, od čina kada Marko Šutalo, pripadnik rezervnog sastava MUP-a saspe osamnaest metaka u telo Josipa Kira, načelnika policije, pritom ubivši još dvoje ljudi u tom nesrećnom belom stojadinu kojim su se vozili i Goran Zobundžija (predsednik osječkog gradskog vijeća) i Milan Knežević (gradski vijećnik). Mi ćemo se ovde držati teksta, ne istorijskog događaja, tako da nećemo skretati pažnju sa Bošnjakovih likova na realne.

Dakle, to narativno njihalo se njiše oko tog događaja koji se može smatrati ravnotežnim položajem romana. U tom vremenskom putovanju fabule romana, kako rekosmo, pratimo priču stradalog Kira i priču Marka Šutala. Kirova priča ide unatrag od ubistva, dok se Markova kreće više napred u njegove buduće životne okolnosti. Cilj ovakvog postupka Bošnjaka može biti strogo formalne prirode, možda čak i estetske, ali je efekat u svakom slučaju prilično uspešan. Naime, u retrospektivi Kirovog života u danima početka rata do negove pogibije svedoci smo nizu podataka putem kojih možemo dobiti sliku o dotičnom liku. Kir je pacifista, on je, kako naglašava narator u tekstu, od oca Nemca i majke Hrvatice, stoga je proglašavan „Švabom“ kada god nije odgovarao Hrvatima ili Srbima. Njegov je pogled na početak sukoba u potpunosti altruistički i nadnacionalan.

Narator uporno u upoznavanju sa ostalim likovima u romanu insistira na isticanju njihove nacionalnosti. Tako imamo „Jovan Smiljanić, Srbin – da predstavimo u onom bitnom“ (str. 28.), "Jakov Tolj, vitak, brz mladić od 23 godine, Hrvat – da predstavimo u onom bitnom“ (str. 31.). Naravno, Bošnjak insistira na ovako eksplicitnoj prezentaciji karikirajući važnost pukog podatka o nacionalnosti, ali naglašavajući značaj tog segmenta identiteta u tim vremenima (ako su ta vremena uopšte prošla). Međutim Kir je „Švabo“ jer hoće da pregovara o miru sa Srbima s jedne strane i hoće da pregovara o miru sa Hrvatima s druge strane. Njegov je middle name zapravo nešto kao srpskohrvatski jezik, svi znaju da je tu negde, samo ne bi valjalo da se pominje. Lakše je kad srpski puca na hrvatski i obrnuto svojim rečima, ili svojim riječima.

Dakle, Bošnjak nam putem svog naratora (koji je uzgred budi rečeno omniscentan), predstavlja Kira kao racionalnog čoveka, koji gotovo naivnim porivima pokušava da uradi nešto iznad njegovih moći, iznad moći mnogih tamo zapravo, znajući ili makar pretpostavljajući da će izvesno biti ustreljan. Nije li to definicija za herojstvo? Zbog toga je Bošnjakov postupak vremenskog kretanja unazad fabulom opravdan jer, pripremajući nas za sam čin smrti, apostrofira njegove osobine koje ga čine junakom. Međutim, smatram da je u tome autor mogao ići dublje u karakterizaciju lika kako bismo i bolje shvatili zbog čega je Kir ostao na toj trasi koja ga vodi u sigurnu smrt.

Na drugoj strani je priča o Marku Šutalu koja se bavi njegovom sudbinom nakon kobnog događaja, u kojoj smo svedoci kako je morao da se suoči sa nepoverenjem „svojih“, kasnije njegovog odlaska iz Hrvatske i svih dogodovština preko Budimpešte do Južne Amerike. Ako je kretanje unazad trebalo da prikaže afirmativne strane Kirovog karaktera kao lika u romanu, ovde je kretanje vremenski unapred zapravo pokušaj autora da se pozabavi sa savešću Marka Šutala. Šutalo je naime, prava slika ambivalentnosti jednog lika. Bošnjak je njega predstavio kao nekoga kome žarkost ljubavi prema domovini pokriva ljubav prema vlastitoj porodici. Štaviše, na pitanje „Znaš li gde ideš?“, on odgovara da je svejedno, te i svoju domovinu olako napušta. Svoju porodicu više neće videti, a, kako saznajemo kasnije, ni Hrvatsku takođe.

Međutim, u njegovim reakcijama nema zaprepašćenja, ljutnje, čak ni rezignacije. Iz ovog se može zaključiti da je Bošnjak pokušao da nam opiše na šta se zapravo svodi taj silni patriotizam: na praznu površinsku mržnju i ljušturu u kojoj ne stanuje ništa sem besmisla. Šutalo prihvata naposletku tu priču koja se širi u Južnoj Americi među iseljenicima da je ubio nekog važnog Srbina, premda je on ubio svog načelnika, koji je sebe smatrao Hrvatom. S jedne strane, Šutalo je uverljivo konstruisan lik jer se samo jedan takav psihološki sklop može miriti sa svirepim ubistvom i svim tim dalje, dok je ipak sa druge strane ne toliko uverljivo prikazao njegovo potencijalno kajanje. Stena na Andima koju on želi zagrliti je simbol njegovog mogućeg kajanja, ali ostaje da visi u vazduhu je li to savest ili potreba za nekim smirajem.

Sve muke ovog romana, čini mi se, počinju sa najsimptomatičnijim postupkom autora da Kir zapravo nestane, odnosno da iznebuha nestane njegovo upucano telo iz auta. Uvođenje malo fantastike, odnosno obrisa fantastike, time što Kir umesto u kolima sedi na grani i mrtav posmatra večnost, je ipak pomalo tričav pokušaj simbolizacije njegova karaktera. Eksplicitnim potezom da u naslovu romana nema upitnika, saznajemo da poput potvrdnog question taga autor ne pita gde je, nego konstatuje da je nestao Kir. Pitanje sa upitnikom bi zapravo glasilo „Gde je nestao mir?“, i to bi dabome bilo retoričko pitanje. To što u epilogu Kir sa grane posmatra kako se čitaju poeme o njemu, kako tragično mesto zločina posećuju razni glumci, pa i njegova porodica, te kako „iz kuće, u kojoj je nekoć živjela srpska baba, zamiriše ručak“, zapravo je jednostavan pokušaj Bošnjaka da apostrofira dve stvari: 1. kako se društvo nerado seća ovakvih ljudi jer, baveći se njima, mora se suočiti sa unutrašnjim antagonizmima i krivicom koja se doslovno mora što dublje zakopati; dakle gde je sada Kir, kada je mir?; 2. pokušava dočarati besmisao čitavog sukoba, rata kao takvog, koji se uvek završi na tom „mirisu ručka“ po kom ne možete znati da li je luk bio seckan hrvatskim ili srpskim nožem.

Sve u svemu, Bošnjak je narativno dopadljivo zaokružio svoj roman-prvenac, iskoristio je prednost omniscentnog pripovedača da nas u vremensko-prostornim koordinatama provede pre, posle i za vreme događaja koji je centralno mesto u delu. S druge strane, nije zaronio dublje u psihologizaciju likova te je, zagrebavši samo površinske slojeve strukture dvojice glavnih likova, ostavio pulsirajuće upitnike da markiraju određene delove teksta. Recimo, Kirova želja da vidi brkatog sveca, njegovo autopitanje da li je moguće da bude svetac ako ima brkove, predstavlja otvoreno pitanje da li je on svoje intencije temeljio na potrebi da bude prepoznat kao svetac ili na imanentnim ideološkim uverenjima. Opet, Šutalo je takvog brkatog sveca ipak video u Južnoj Americi, što predstavlja metaforu za njegovo makar nesvesno prepoznavanje Kira kao dobrotvora, samim tim i nametanje grižnje savesti makar na nesvesnoj razini. Ne kažem da je autor trebalo da pretenduje na psihoanalizi likova, već da dubljom karakterizacijom opravda tri najbitnija postupka: ubistvo, Kirov ostanak u Osijeku i Šutalov odlazak bez pogovora.

Smatram da je Bošnjak napisao zanimljiv roman, koji vredi pročitati ne samo zbog uspomene na Josipa Reihl-Kira, već i zbog teksta samog kome ne fali dramatičnosti. Ipak, kao da nedostaje snažniji otisak autorovog idiolekta, jezgrovitost i slikovitost, zapravo autentičniji pristup opisivanju, komparacijama, figurativnosti generalno. Likovi u romanu mogu sagledati kao celoviti, pogotovo sa završetkom teksta, zatvaranjem književne zbilje u kojoj su delotvorne sastavnice. Ono što je na kraćem štapu u tekstu jeste njihov fabularni razvitak, posebno kada je u pitanju lik Šutala. Kako je Marko i da li je kao lik od ubice uznapredovao do svog dela svesnog čoveka ne možemo jasno videti u maglovitoj strukturi karakterizacije dotičnog lika nakon odlaska iz Hrvatske. Kanda je potrebna dublja interpretacija onoga što se njemu događa, kako bismo razumeli retroaktivno njegove čvrste motive da preduzme akciju ovakvog drastičnog tipa.

Ne treba svakako, prenebregnuti signifikativnu poruku koja je u srcu romana, a koja je antiratna, ljudska, nadnacionalna i samokritična, protiv paradigmi koje caruju na našim prostorima. Rečju, na osnovu Kirove rečenice: „Želim znati da ćemo iz ovog rata izaći čista kao suza“, što je praktično nemoguće, Bošnjak je ovim romanom kanda poručio nešto kao: „Želim znati da ćemo u ovom miru biti kao suza.“ Dovoljno je za početak, nekad dovoljno i za kraj.