Beskonačna traganja

Pričao mi je onomad jedan dobar prijatelj da se razmišljanja o identitetu završavaju na tri moguća načina: razmišljanjem o onima koji odlaze, o onima koji ostaju dok vi odlazite ili pisanjem romana. Kada iscrpite sva sredstva zakonom i moralom dozvoljena, poeziju, kafanu, zdrav život, nezdrav život, čitanje, psihoanalizu ili slično, onda vam nedvojbeno preostaje ta treća opcija. Nećemo špekulisati kako je Đorđe Matić došao do toga da napiše svoj roman prvenac naslova Niotkuda s ljubavlju, ali ćemo svakako pokušati da razumemo šta nam je njime poručio.

Matić je plodan autor koji iza sebe ima desetak knjiga, napisao je tri knjige zbirke pesama, dve esejističke knjige na francuskom jeziku, te knjige eseja o muzici, koje su izuzetno cenjene. Nakon svega i svačega dakle, obreo se i pisanje romana, tog, čini se, najpopularnijeg žanra na brdovitom Balkanu još uvek, žanra koji puno zahteva, a katkad podosta i daje. Treba napomenuti i da je ovim romanom ušao u finale tportalove nagrade za najbolji roman.

Nigdje niotkuda predstavlja roman o kom se može diskutovati iz više perspektiva. Možemo polemisati o tome koliko je zapravo ovo roman o egzilu, koliko je roman o ljubavi, možemo glagoliti o intertekstualnosti kao njegovoj pulsirajućoj karakteristici, a možemo i o njegovoj strukturi, odnosno formi. Naslov, koji je pozajmljen iz poznate pesme Josifa Brodskog, takođe otvara još jedno okno kroz koje možemo ući u razne dimenzije komparacija između romana i pomenute pesme. Komparativna književnost nas uči da se mogu upoređivati različita dela na različitim nivoima, no kada bismo krenuli tim putem, bogami bismo završili na više kartica nego što nam ovaj format dozvoljava. Stoga, da vidimo kako ovo delo najpre samostalno funkcioniše.

Roman nam prikazuje glavnog junaka, po svemu sudeći Đorđa, skraćeno Džo, istovremeno i pripovedača u romanu, u njegovom iseljeništvu na liniji Italija – Holandija, koju autor predstavlja prostornom distinkcijom sever – jug. Međutim ta je distinkcija razvodnjena i granica zapravo ne postoji, što ukazuje i Matićeva brzopotezna i hitra intervencija imenovanja prvog poglavlja "Sjever/jug", dakle i jedno i drugo. Junak romana se u Italiji nalazi na jugu, a u Holandiji na severu, međutim kroz sećanja se vraća na "drugi" jug, na Hrvatsku, koja je sjever nekome drugome, a „jug pravog sjevera“. Zapravo relativizacijom ove podele, Matić duboko u svoj roman inkorporira mnogo bitniju podelu, koja u svoj svojoj implicitnosti, danas izuzetno aktuelnoj, ukazuju na prave kulturološke razlike između zapada i istoka. Ova je dihotomija, ako ćemo pravo, ključna u tumačenju pozicija junaka u kontekstu ovog romana.

Još od ranog detinjstva glavni junak oseća nepripadnost, pogubljenost, kao da je konstantno u ulozi nekakvog tuđinca: „Ali iz toga još nešto dijelio sam sad sa ovim, s još jednim apatridom (...) čovjeku trajno uznemiravanom uzrujanom okolinom, i kome je neprestano jasno od koga bi bilo dobro da pobjegne, ali nema pojma i ne može da izmisli kome da se priključi.“ (str. 128.) Jedinu svoju pripadnost junak oseća na strani, u egzilu, i ta je pripadnost opet pripadnost sebi. Međutim, ipak ni „pripadnost plemenu“ nije strana kategorija njegova jer u dodiru sa kulturnim navikama drugih, dakle Zapada, glavni se junak opredeljuje makar kao deo slovenske kulture. Ako ništa drugo, to je pripadnost na osnovi diferencijacije, svesti da niste u istoj poziciji sa ovima naspram vas: „A nasuprot stoje ovdašnji, rasa pobjednika. Njima se ne može ništa dogoditi, tako misle, tako su gojeni da misle, nema naslijeđenih strahova nošenih u kostima generacijama, strahova što se prenose iz pokoljenja na pokoljenje, strahova što bujaju i splašnjavaju, pojačavaju se i smanjuju onako kako vremena postaju bolja i nesigurnija, a nikad nisu sasvim sigurna i dobra, nikad da čovjek na miru proživi vijek bez ostatka, i uvijek na korak od bliske uvijek užasne, neizrecive, neiskazive prošlosti, bez osjećanja dolaska novog i novog udesa.“ (str. 129.)

Premda se po ovome ovaj roman može lako strpati u red romana o egzilu, ipak bi to bilo zanemarivanje njegove esencije. Štaviše samo to „niotkuda“ u naslova romana, upućuje na relativnost prostorne determinacije, rečju nekad je inostranstvo domovina, kao što je nekad zavičaj inostranstvo. Nesumnjivo da roman obrađuje migraciju, ali je kanda u pitanju tematizovanje unutrašnjeg traganja glavnog protagoniste. Ako bismo ga i promatrali kao roman o egzilu, onda se ne radi ovde samo o romanu o migraciji ili izbeglištvu, već o delu koje tematizuje unutrašnje traganje usled kojeg nijedno mesto nije potaman, nijedan kulturni krug savršen, nijedna destinacija definitivna.

Pored ove potrage, glavni junak traga, doslovno je traži i žudi sa susretom sa Mašom Koen. Ta zavodljiva i zanosna femme fatale, koja romanesknije ime za svoju ulogu nije mogla dobiti, njegova je neostvarena ljubav. Ona nas vodi ka drugom delu naslova romana, dakle onom „s ljubavlju“, samo što, kao i ono „niotkuda“, ni ova ljubav ne može se staviti u jasne granice. Maša Koen je lik na ivici realnosti i imaginarnosti, gotovo kao platonski ideal glavnog junaka, kroz koji zapravo vidimo tu istu žudnju za sobom, za potpunošću, zaokruženošću i integracijom sopstvenog ja. Izgleda kao da je Maša Koen ljubavni ideal ili samo ideal, prava ljubav koja zaborava nema (premda se nikad nije ostvarila), a zapravo predstavlja metaforu za potrebu uokviravanja sebe, zaokruživanja glavnog lika u nekakav smiraj od tog neprekidnog eskapizma. 

Zanimljiva je dimenzija prijatelja pripovedača, tog izvesnog Kneza koji svojim prizemnim, svedenim, kafanskim i (smem li reći?) balkanskim komentarima spušta na tlo svu tu duhovnu potragu. Premda previše tipiziran, radi se o zanimljivom liku, koji pored svoje blago rečeno neposrednosti, ume svojom jednostavnošću da ogoli stvari do kostura. U njegovoj rečenici koju izgovara glavnom junaku: „ili su pičke ili su knjige, nema treće“, sažima čitavu tu složenu strukturu pogona njegove potrage, iliti njegov dril. Iako je tu da profanizuje filozofsku transcedenciju glavnog junaka, Knez nije jednostavna banalizacija ljudskosti, a nije ni alter ego junaka. On predstavlja jednu od projekcija sopstvenog Ja glavnog protagoniste, kao što je Maša Koen neka vrsta amalgama nekoliko mogućih žena, ideal za kojim traga pripovedač, tako je Knez taj ideal neposrednosti koji njemu nije imanentan.

Formativno ovaj roman je praktično komponiran. Njegova struktura podseća na simfoniju, iako ima pet delova, on se svojim karakteristikama uklapa u onoj nezvaničnoj definiciji simfonije poznatog kompozitora i dirigenta Gustava Malera koji je rekao: "Simfonija treba biti kao priča, simfonija treba da sadrži sve.“ Matićev roman je komponovan kao priča koja sadrži „sve“. Ako idemo recimo tragom intertekstualnosti u njemu, biće nam potreban još jedan ovakav tekst kritike najmanje. Spominju se tako Mića Popović, Crnjanski, Krleža, stidljivo Kiš u implicitu, glumac Đorđe Rapajić, a najzanimljiviji je i najbitniji razgovor sa Džonijem Štulićem. Naizgled je to razgovor o kom sanjanju mnogi sa ovih prostora, koji bi naprosto proćaskali sa pravim iseljenikom, pravim u smislu njegovog odbijanja da se ponovo pojavi ovde, te sa ikonom i simbolom čitave epohe. Međutim, to je ipak razgovor koji glavni protagonista vodi sa samim sobom, tačnije projektuje svoju verziju Štulića, kakav bi Štulić bio kada bi nabasao na nekog poput samog sebe. „A... ti nemaš nostalgije? – Ma kakva nostalgija. Ja sam nostalgičan sam za sobom“. (str. 235.)

Naposletku, ovo je lirični roman jer ga je Matić napisao kao pesnik, ne kao pripovedač. Tekst je prožet stihovima, ali se njegova stvarna liričnost ogleda u sinkretičkom pristupu stapanja muzike, pripovedanja, govora. Impresija koju tekst ostavlja za sobom je upravo jedinstvo zvuka i smisla. Pojedinosti koje Matić opisuje mogu se čuti, videti, osetiti, njegovi se prozni opisi koriste muzičkim postupcima, oni nisu zasnovani na uobičajenim zvučnim ponavljanjima metra i rime, već na 'otkucajima' opisanog kroz melodiju govora.

Matićev roman dobro predstavlja parafraza De Spinozinog citata iz Etike, onog kog koristi i pripovedač u samom romanu, a koji je prikladan za kraj i ovog teksta: „Čovjek je razlog postojanja drugog čovjeka, ali ne i njegove esencije i stoga dvojica mogu biti različiti u esenciji, ali moraju biti različiti u egzistenciji, zato ako egzistencija jednog od njih prestane, egzistencija drugog neće nužno prestati, ali ako esencija jednog može biti uništena, i proglašena lažnom, esencija drugog će biti uništena također“. (str. 121.) U konačnici, čini mi se da se ova knjiga može čitati kao poruka rodnom mestu ("ljubavno pismo rodnom gradu", kako ističe u blic intervjuu): da zapravo nije bitno niti što je rodno, niti što je mesto, da nije bitno što je njegova egzistencija možda prestala jer dok je god esencije onih što su ga napustili, biće i njegove esencije. Dokaz tome je što će na njegovu adresu stizati uvek pisma niotkuda, ali ne zaboraviti nikako: s ljubavlju.