Dok se sprema da se iz novog doma (koji je u međuvremenu postao stari) vrati u stari dom (koji je u međuvremenu postao novi), piscu na pamet ponovo pada njegova tetka Matilda.
Pada mu na pamet danas dok u lokalnim novinama čita izveštaj o novoj verziji predloga zakona o pomognutom umiranju. U predlogu zakona nalazi se spisak obolelih osoba koje mogu da traže da im lekari i drugo kvalifikovano osoblje odobre lek za kojim ti bolesnici najviše žude: lek zvan smrt. Zakon u stvari omogućava lekarima i ostalom medicinskom osoblju, kao i onima koji im pomažu, da pomognu tim osobama da izvrše samoubistvo ili da im oni daju smrtonosne doze lekova, a da pritom ne budu optuženi za pomaganje u činu samoubistva ili za ubistvo neke osobe.
Pisac u svemu tome vidi mogućnost za lepu priču (tačnije rečeno: za mučnu priču), ali odmah uviđa koliko bi bilo teško napisati takvu priču. Kako bi izašao na kraj sa brojnim moralnim dilemama sa kojima bi se suočili svi akteri priče? Uzmimo, na primer, lekare koji treba da izdaju smrtonosnu supstancu, što je u potpunom neskladu sa zakletvom koju su dali tokom studija i koja ih obavezuje da se prvenstveno bore za život svojih pacijenata, a ne za njihovu smrt.
Naravno, glavna dilema se postavlja već u prvom, početnom pitanju sa kojim se suočavamo: naime, da li je izbor smrti, kao rešenja, odluka koju bi svako smeo da donese ukoliko to želi? Zašto bi tu 'privilegiju' imale samo one osobe čija smrt je 'razumno predvidljiva', kako određuje nacrt ovog zakona? I kako postupiti u slučajevima kada su pitanju osobe koje zbog svog zdravstvenog stanja (recimo, osobe duboko zaglibljene u demenciju ili mentalno obolele) nisu u stanju same da odlučuju o svojoj sudbini?
Pisac ne zna kako su takva pitanja rešena u zakonima drugih zemalja, ali sasvim je siguran u nešto drugo: siguran je, naime, da nikada neće ni pokušati da napiše takvu knjigu. Ne zbog toga što ne bi mogao da je napiše, već zbog toga što oseća da bi ga samlele moralne dileme koje bi ga spopadale sa svakom novom stranicom.
I eto zašto se pisac ponovo setio tetka Matilde. Ona je odjednom, u dubokoj starosti, prestala da govori. Niko nije znao zašto je to učinila, ali svi smo bili uvereni da nije posenilila niti postala dementna. Po mom dubokom uverenju, ona je jednostavno odlučila da je došao trenutak da zaćuti.
Sedela je na stolici u uglu sobe, nasmešena poput nekog drevnog jevrejskog mudraca, i darovala nas sjajom svoje tišine. A kada je (nekoliko meseci kasnije) došao trenutak da ode sa lica zemlje, samo se tiho nakašljala, zatvorila oči i prestala da diše. Pomišljam kako bih se osećao da sam zatražio da se njoj pomogne u umiranju i osećam toliki stid da mi obrazi i čelo prosto gore.
***
Tekst je nastao u sklopu projekta Prošireni estetički odgoj (Aesthetic Education Expanded) koji je financiran u sklopu programa 'Kreativna Europa' Europske unije.
Foto: Arild Storaas / Flickr
