Pisac je na putovanju. Prva tri dana proveo je u rvanju sa snom koji se pokazao kao izuzetno jak protivnik, spreman da reaguje na najbolji mogući način na svaki piščev pokušaj da ga uhvati u raskoraku.
Obazriv je pisac i hitar kao zec. Od nervoze uši mu se vrte oko glave kao da pripadaju mladom jazavičaru. "Polako, samo polako", ponavlja on u sebi, ne dopuštajući čitaocima ni trenutak predaha. A oni, zabrinuti za svoje uši, svaki čas ih opipavaju ili trče do najbližeg ogledala ili se fotografišu, i onda podozrivo pilje u svoje jarke odraze.
Pisac, naravno, nema mobilni telefon sa ugrađenom kamerom, to je bar dobro poznato. Nema on, kada to već pominjemo, nikakav fotografski aparat. Nije to zbog toga što ne voli da se fotografiše, već zbog toga što je odrastao u vreme kada se fotografisanje smatralo umetničkim činom i kada je posedovanje nekog skupog fotografskog aparata ili kamere bio pouzdan znak da se vlasnik tog aparata ozbiljno (kako smo nekada govorili) bavio fotografskom umetnošću. Danas toga više nema, danas svaka fotografija ima istu vrednost, danas se dokumentarnost ceni više od "umetničkog pogleda na svet", danas...
Dosta je za danas, misli pisac. Dosta mu je tog jednoličnog tona, tupog kao brujanje motora frižidera, tona koji ništa ne obećava, koji ništa ne daje već samo uzima, uzima, uzima sve dok od onoga koji sluša ne ostane više ništa, odnosno, ostane tek gomilica praha, nalik na onu kojoj je nekada davno onaj dobri, stari Svevideći, onaj isti Sveznajući udahnuo život, lukavo se dosetivši da ga načini samo kratkotrajnim prekidom našeg boravka u večnom svetu nepostojanja...
E sad, kako sam uopšte posle priče o fotografijama došao do pominjanja onoga čije se ime ne sme uzalud upotrebljavati?
Setio sam se jedne moje tetke, zvala se Matilda i nije se ustručavala da svakome kaže ono što zaslužuje. Kod nje sam jednom prilikom, dok sam razgledao njene fotografije, smeštene u kutiji za cipele, primetio dosta fotografija sa kojih su bili odsečeni veći ili manje delovi. Na izbačenim delovima, lako se to moglo zaključiti, nalazile su se glave, tj. lica osoba sa kojima, po svemu sudeći, moja tetka nije želela više ništa da ima. Znao sam od ranije za taj običaj i povremeno sam kod raznih poznanika i prijatelja viđao tako osakaćene fotografije, sa kojih su bili odsečeni njihovi odrazi, njihove slike kojima jednostavno rečeno nisu bili zadovoljni.
Međutim, tetka Matildine slike nisu bile takve, jer sa njih, kao što je već rečeno, ona nije bila odsutna. Njen lik, nasmejan ili žalostan, veseo ili setan, svugde je spokojno počivao pored raznih većih i manjih praznina i odsustva. Upitao sam tetku Matildu ko su ljudi koji su sa njenih fotografija proterani u izgnanstvo.
"To je mala igra", odgovorila mi je, "koju igram sa Gospodarom sveta." Svi ti ljudi kojih nema više na njenim fotogtafijama nisu više među živima, rekla je, a njihovim uklanjanjem stvarala je oko sebe moćan zaštitni pojas koji je odlagao datum njenog odlaska za neko kasnije vreme.
Pitao sam je da li doista veruje u to.
Umesto svog odgovora, navela je misao Paracelzusa: "Veruj da si neranjiv kao Ahil, pa ćeš doista biti takav."
***
Tekst je nastao u sklopu projekta Prošireni estetički odgoj (Aesthetic Education Expanded) koji je financiran u sklopu programa 'Kreativna Europa' Europske unije.
Foto: Brad Fults / Flickr
