Prošle nedelje sam sanjao da sam William Shakespeare. Nije neobično da neki pisac sanja da je Shakespeare, ali je ipak čudno da to sanja tri noći zaredom.
Svaki od tri dela sna predstavljao je celinu za sebe, mada su junaci snova bili isti: jedan od njih, kao što je već rečeno, bio sam ja, dok je drugi bio neki mladi glumac koji je očajnički pokušavao da me nagovori da mu dam ulogu u nekom od mojih još nenapisanih dramskih tekstova. Mladić mi je prilazio posle predstave, u vreme, dakle, kada je trebalo isplatiti muzičare, glumce i ostalo osoblje što je samo doprinosilo povećanju moje nervoze. Konačno, uz moje čujno suzdržavanje da održim blagi ton svoga glasa, zamolio sam ga da me potraži za dve-tri godine.
Naime, posle pisanja komedije San letnje noći bio sam – ja kao Shakespeare, a ne ja kao ja – uveren da ništa drugo neću moći još dugo da napišem, te sam rekao mlađanom glumcu da nema potrebe da troši vreme i raspituje se kada ni za mnogo iskusnije glumce neće biti nikakvih novih uloga. Sećam se da sam mu rekao: "Dolaze teška vremena", te da se zatim on okrenuo od mene a ja od njega, jer smo obojica požurili da sakrijemo suze. Šmrcajući, čvrsto smo se zagrlili i potom rastali, ne rekavši više nijednu reč.
Nastavak sna sledeće noći bio je znatno kraći. Naime, sanjao sam da mu pišem pismo u kojem mu se izvinjavam što sam bio loš prognozer jer sam u poslednjih pet godina, tj. od vremena kada sam napisao San letnje noći (verovatno 1596. godine – prim. ured.) napisao još čak deset dramskih tekstova i da upravo počinjem pripreme za pisanje tragedije o jednom mladom danskom princu (verovatno 1600.godine – prim.ured.), ali da već sada, odnosno, tog časa kada sam pisao pismo, moram sa žaljenjem da ga obavestim da su sve uloge već podeljene i da se ne trudi da ih za džabe traži.
Ostavio sam (pazite sad!) naliv-pero pored pergamenta sa tekstom pisma, smotao pergament u rolnu i poslao ga mladiću ekspresnom kurirskom poštom. Penkalo sam stavio u unutrašnji džep mog sakoa, potpuno svestan mešanja elemenata iz raznih vremenskih ravni. Ali snovi su takvi: oni slede neke putanje koje su poznate samo njima i upravo zbog toga ja ne verujem u njih. Tumačenje snova je toliko proizvoljno da svako može da tvrdi da je njegovo tumačenje bolje od svih ostalih.
Vratimo se, ipak, opisu moga sna, odnosno, njegovog trećeg dela. Uprkos mojim naporima da ga udaljim od naše pozorišne trupe, mladi glumac se vratio i to, ovog puta, sa tekstom. Na početku njegovog teksta mladi danski princ se obraća publici potresnim monologom, čiji prvi stihovi glase: "Život je priča, koju idiot priča, puna buke i besa, veličanstveno ništa..." Dugo sam piljio u te reči, osećajući kako me preplavljuju talasi ljubomore i zavisti. Tako nešto, morao sam da priznam, ja – Shakespeare – ne bih mogao da napišem. Rekao sam mladom glumcu da mi je dosta njegovih ludorija i da je poslednji čas da ode u miru, jer ako to ne učini, onda ga čeka dug i nemilosrdan rat.
Tada sam se probudio. Napolju je vladao bledunjavi sumrak jutra. Ako snovi doista nešto znače, ako nam doista nešto govore, šta mi je saopštavao ovaj trodelni? Da svaki pisac, u nekim trenucima, sme da se posluži lažima i neistinama? Ne znam odgovor na to pitanje, ali strpljiv sam ja – mogu još dosta da sanjam.
***
Tekst je nastao u sklopu projekta Prošireni estetički odgoj (Aesthetic Education Expanded) koji je financiran u sklopu programa 'Kreativna Europa' Europske unije.
Foto: Meg / Flickr
