Pisac-brodolomnik

Pisac oseća kako se gasi, kako trne kao sveća izložena udarima vetra ili kao slabašni plamičci vatre napravljene od još vlažnih grančica.

Do malopre on se, kao svaki brodolomnik, nadao da je beličasta mrlja koja mu se priviđala na horizontu zapravo naduto jedro broda koji će njegove muke privesti kraju. Već mu se činilo da oseća ruke koje ga podižu sa njegovog malog splava, da čuje glasove, odnosno, reči izgovorene na francuskom – ili možda još bolje: na španskom; ne, neka to bude na portugalskom! – dakle, pisac-brodolomnik čuje reči koje prepoznaje kao portugalske i koje izgovara neko ko ga hitro mada pažljivo opipava u potrazi za nekom ranom ili izvorom unutrašnjeg bola. Pisac bi rado rekao toj osobi da je s njim, dakle: s piscem, sve u redu i da bi mu bilo sasvim dovoljno kada bi mu dali čašu vode ili, još bolje, čaja od kamilice, tek toliko da malo ugasi žeđ i nakvasi usahle, ispucale usne.

Ali, avaj, kada otvori oči, pisac-brodolomnik vidi da se i dalje nalazi na svom improvizovanom splavu – to su, u stvari, jedna od kuhinjskih vrata – a da na horizontu nema ni traga od nekakvog jedra, što znači da ga tamo sigurno nije nikada ni bilo niti će ga verovatno ikada biti.

I šta sada pisac-brodolomnik može da uradi, sada kada se snaga mašte ponovo pokazala nemoćnom pred snagom stvarnosti? Pogotovo što na ovu sliku polako pada pepeo mraka. Rečju, dolazi noć.

On jedino može da se malo pomeri na svom nepouzdanom splavu i tako napravi mesta za čitaoca koji je voljan da ga prati u ovoj pustolovini.

Eto, u tome je lepota pripovedanja: to što ni od čega ipak može da stvori nešto, čak i onda kada je pisac verovao da mu, kao brodolomniku, nije još mnogo preostalo od života. Dovoljna su, međutim, jedna vrata i jedan privid jedra na horizontu, i – ponajviše! – bar jedan čitalac da bi se stvorio novi, uverljiv svet. Da bi počela priča.

***

Tekst je nastao u sklopu projekta Prošireni estetički odgoj (Aesthetic Education Expanded) koji je financiran u sklopu programa 'Kreativna Europa' Europske unije.