Pisac je star, toliko je star da se više ne seća kada je poslednji put pisao o tome. Međutim, sudeći po glasnim uzdasima čitalaca i njihovim nestrpljivim odmahivanjima, to je bilo mnogo davnije nego što on zamišlja.
Ali, piscu je svejedno. Tačnije rečeno, nije mu svejedno, već ga čudi kako to da starost gotovo više nema nikakvu težinu u komunikaciji, i kako to da mu je uskraćena donedavno uobičajena uloga onoga ko, da tako kaže, predsedava razgovorom na osnovu svojih godina i svoga iskustva. Ne, sada to mesto pripada onome ko uz sebe ima najbrži i najpouzdaniji izvor informacija: izvor toliko velikog kapaciteta da to prevazilazi najobimniji ili najčitaniji um neke stare osobe. I još nešto: taj izvor omogućava vlasniku da se neprestano uključuje u razgovor iako ne zna ništa o temi razgovora, iako ne poseduje znanje već samo zbir informacija.
Ali, sada tako stoje stvari: informacije su važnije od znanja, a po svemu sudeći takva tendencija nastaviće i dalje da dobija prednost. I dok stari pisac pokušava sa naporom da se seti jednog citata iz Spinozinog opusa – siguran je da počinje rečima "Moći ne postojati jeste...", ali nije siguran koja reč potom sledi – njegov mladi sabesednik na ekranu svoje (anđeoske ili đavolske?) naprave već ima ceo citat uz propratnu bibliografiiju i čita ga (pomalo nadmenim glasom, misli pisac): "Moći ne postojati jeste nemoć, a, naprotiv, moći postojati jeste moć."
Da, pomišlja pisac, to je taj citat i odjednom se jasno priseća trenutka kada je naišao na njega u Spinozinim tekstovima koje je počeo da čita pod uticajem kratkih priča Isaaca Bashevisa Singera; zatim, priseća se dalje pisac, pada mu na pamet činjenica da je tu Spinozinu misao, ili bar njen prvi deo, uneo u jednu svoju sasvim kratku priču, mada ne može da se seti njenog naslova, a sasvim je siguran, takođe, da je upisao taj citat u svoju knjižicu omiljenih citata.
Stari pisac se odjednom osetio sasvim mlad. Jedva čeka da avion sleti i da što brže dođe kući, da uzleti uz kućne stepenice i nađe se pred svojom bibliotekom. Zna da nije baš tačna njegova pomisao o 'uzletu' uz stepenice i da će to pre biti nalik na puzanje puža, ali mašta čini svašta i uz mali napor svaki puž, posebno puž golać, može da razvije veliku brzinu i da prenese svog jahača gde god on zaželi. Baš kao oni moćni crvi na peščanoj planeti Franka Herberta...
Kakvi sad crvi – pita se mladi oponent starog pisca - kako je od Spinozine nemoći došao do moćnog crva i kako ga je dozvao bez lupkanja po peščanom tlu?
Sada se stari pisac nadmeno smeška. Nadmudrio je elektronsku memoriju jednostavnim asocijativnim skokom koji su uobičajeni u klasičnoj ljudskoj memoriji.
Google se ne bi nikada sam od sebe setio da zada komandu traganja za nečim što (bar na izgled) nije uopšte povezano sa prethodnom komandom.
Stari pisac se oseća zadovoljan kao ludita pred razbijenim razbojem. Nikada, međutim, ne bi on remetio napredak tehnologije, nikada ne bi lomio mašine. Ništa neće pomoći zabijanje klipova u zupčanike lanca koji pokreće svet. On dobro zna da jedini način da utvrdimo smisao našeg sveta, pa samim tim i smisao postojanja ljudskog roda, jeste da dozvolimo dalji razvitak tehnologije.
A za to vreme, stari pisac može malo da dremne...
***
Tekst je nastao u sklopu projekta Prošireni estetički odgoj (Aesthetic Education Expanded) koji je financiran u sklopu programa 'Kreativna Europa' Europske unije.
Foto: t. chen / Flickr
