Već danima od pisca nema ni traga ni glasa. Nisu ga videli u pekari u kojoj svakog jutra kupuje kiflice sa sirom ili pekmezom, kao i jedan mali raženi hleb. Nisu ga videli ni pred trafikom u kojoj ponekad kupi subotnje izdanje dnevnih novina ili neki od brojnih nedeljnika. Takođe ga nisu videli u prodavnici prehrambenih proizvoda u kojoj redovno kupuje mlečne proizvode, zamrznuta gotova jela, kekse i napolitanke, so i šećer, pa i voće (retko) i povrće (gotovo nikad). A najčudnije od svega jeste to da ga nisu viđali ni u obližnjem kafiću u kojem pisac gotovo svakog dana provede bar pola sata, katkad i više, uživajući u svom produženom espresu i čaši mineralne vode.
Prodavačice iz prodavnice prehrambenih proizvoda posebno su zabrinute. Očigledno je, naime, smatraju one, da je njegovo zdravlje popustilo u poslednje vreme i da bi bilo dobro da neko ode i pokuca na njegova vrata. Možda se čoveku nešto desilo? Možda se, ne daj Bože, spotakao na nešto i sad se previja od bolova a niko ne dolazi da mu pomogne?
A zar on nema nikoga, raspituju se znatiželjni, ko bi mu pomogao da mu pomogne u takvim situacijama.
Ne, kažu prodavačice, on živi sam.
Nema ženu? Nema decu?
Devojka koja radi u pekari kaže da on ima ženu; čitala je nešto o tome u jednom od onih razuzdanih porodičnih mesečnika; ali od žena koje je čule kako mu se predstavljaju preko interfona, nijedna nije zvučala kao njegova žena.
Kako može da bude tako sigurna?
Zato, kaže devojka iz pekare, što mu se njegova žena sigurno ne bi obratila nekom formalnom rečenicom, a te druge, te koja je čula, obično bi mu se obraćale rečima: "Gospodine pišče, dogovorili smo se da dođem danas kod vas" ili "Dobar dan, gospodine pišče, donosim ugovore koje treba da potpišete" ili nešto slično tome...
Najpotresnije, međutim, govori osoblje obližnjeg kafića. Mi smo, kažu oni, toliko navikli na njegovo prisustvo, da nam od samog pogleda na mesto na kojem je gotovo uvek sedeo zadrhte glasovi a ima i onih kojima se ovlaže oči. Znamo da ima ljudi koji tvrde da je on otputovao negde daleko, u Australiju, Meksiko ili Kanadu, ali mi ne verujemo da bi to uradio a da se pre toga ne bi pozdravio sa nama. Zbog toga i mi strahujemo da mu se nije desila neka nezgoda, da ga možda nije udario neki nepažljjiv vozač na pešačkom prelazu, nesreća se desi u sekundi, dovoljan je jedan mali nepažljiv okret, sitna greška u proceni situacije... I tras! Začas ode život, kao da ga nikada nije bilo!
Kada pročita tu rečenicu, pisac se strese od nekog hladnog užasa. Nijednog trena nije mu palo na pamet da bi njegovi postupci mogli nekome da naude. Tokom nekoliko prethodnih dana on je samo prolazio kroz proces koji mu se i ranije dešavao. Naime, povremeno je pisac jednostavno priželjkivao da uopšte nije pisac već da je neko drugi: neko sasvim običan, neko od kojeg niko ništa ne očekuje, neko ko ima svoji mali život, život koji ga ispunjava u celosti tako da nikada ne poželi da bude još neko.
Ali ono što nam sudbina dodeli teško se može promeniti. Ranije ili kasnije, pisac ponovo postaje pisac i ponovo leprša između mnoštva raznovrsnih bića. A sutra – sutra će poraniti u pekaru, pa će svratiti u prodavnicu na uglu, zatim će kupiti neki od brojnih nedeljnika (svejedno koji, svi su oni manje-više isti) pa onda na produženi espreso u kafić. Treba biti zadovoljan malim stvarima: život je onda beskrajno lep.
***
Tekst je nastao u sklopu projekta Prošireni estetički odgoj (Aesthetic Education Expanded) koji je financiran u sklopu programa 'Kreativna Europa' Europske unije.
Foto: Claire / Flickr
