Danas je subota, lep prolećni dan. Dan pre bio je petak, takođe lep prolećni dan. A dan pre toga, dakle prekjuče, bio je četvrtak, oblačan prolećni dan. Tog dana, posetio me je prijatelj, mladi kanadski pisac indijskog porekla, Jaspreet Singh.
Jaspreet je, u stvari, Sikh. Pre više godina došao je iz Indije u Sjedinjene Američke Države, završio studije hemije i zaposlio se kao hemijski inžinjer. Izdržao je nekoliko godina, a onda dao otkaz i uputio se u Kanadu, gušen željom da postane pisac. Smatrao je da je to njegov prirodan izbor zbog prisustva jednog briljantnog pisca u redovima hemičara, Prima Levija. Nije on bio jedini pisac prema kojem smo delili divljenje; Tomas Bernhard i Peter Handke su u podjednakoj meri bili predmet našeg obožavanja.
Dakle, Jaspreet me je posetio u četvrtak. Sedeli smo u dnevnoj sobi moje stare, pošteno oronule kuće u Calgaryju i pričali o tome šta nam se sve desilo od našeg poslednjeg susreta pre tri godine, takođe u Calgaryju. Odlučivši se za život pisca kao samostalnog umetnika, moj prijatelj se odlučio za život pun nedaća i nesigurnosti. Preživljavao je na taj način što se seljakao iz jedne rezidencije u drugu, iz jedne zemlje u drugu, sa kontinenta na kontinent, stigavši tako čak do Australije i Novog Zelanda. U poslednje vreme boravio je uglavnom u Banffu, u tamošnjem Umetničkom centru, a od septembra ove godine (tokom cele školske godine) biće pisac u rezidenciji na Albertanskom univerzitetu u Edmontonu.
A knjige, pitao sam ga, šta se dešava sa njegovim knjigama?
Naime, otkako se odlučio za nesiguran život samostalnog književnika, njegove knjige čame u desetinama kutija u jednoj kompaniji koja izdaje kontejnere za čuvanje stvari. Nije bilo nikakve mogućnosti da ih moj prijatelj nosi iz jednog u drugi grad, sa jednog na drugi kontinent. Tako su njegove knjige istovremeno postale simbol njegovog lutanja i nemoći da se skrasi na jednom mestu, ali i simbol nekog budućeg mirovanja, kada će napokon sve naći svoja mesta na policama.
Gorim od želje da ga pitam kako će ih poređati: po abecedi ili po veličini, da li će odvojiti prozne pisce od pesnika, gde će mu stajati knjige sa esejima i teorijskim raspravama, da li će ostaviti mesta za svoje stručne knjige ili će ih gurnuti u duboki mrak neke ladice u dnu plakara?
Moj prijatelj nije odmah odgovorio. Razne senke su poigravale na njegovom licu; prepoznao sam senku nesigurnosti i senku nade, ali bilo ih je još, tako da sam se na kraju upitao da nisam negde pogrešio. Ponovio sam to pitanje, ali ovog puta naglas.
Moj prijatelj je odmah počeo da me ubeđuje da nije u pitanju nikakva moja greška, već je u pitanju njegova briga o tome da li će se sve te njegove knjige, dovedene sa raznih strana, međusobno složiti. Tek tada sam zapravo doznao da osim knjiga u gorepomenutom kontejneru, postoji još mnogo kutija sa njegovim knjigama, ostavljenim kod prijatelja u raznim gradovima. Ukratko, ono od čega je moj prijatelj strepeo bila je mogućnost da, nakon što poređa knjige na police, između njih ostanu praznine za neke knjige koje je negde zaturio ili zaboravio da ponese.
Šta da radi, pitao se on, ako tokom noći ne bude mogao da zaspi od jauka i stenjanja svoje osakaćene biblioteke, jer svaka biblioteka oseća bol zbog odsustva knjiga koje im je neko oduzeo. Uostalom, rekao je, o tome je pisao Borges, a ako je neko znao sve o knjigama, onda je to bio on.
Klimnuo sam glavom iako nisam doista znao da su to Borgesove reči. Ali zato sam shvatio nešto drugo: shvatio sam zašto me spopada nesanica i ovde u Calgaryju i tamo u Zemunu. Moja biblioteka je bila podeljena na dva dela i njen bolni plač nije dopuštao snu da mi dođe na oči.
'Da', rekao sam mom prijatelju, 'ako je neko doista znao sve o knjigama, onda je to sigurno bio Borges.'
***
Tekst je nastao u sklopu projekta Prošireni estetički odgoj (Aesthetic Education Expanded) koji je financiran u sklopu programa 'Kreativna Europa' Europske unije.
Foto: Jenny / Flickr
