Sutra je dan za putovanje: idem u Kikindu. Naime, mom romanu
Životinjsko carstvo, u izdanju
Čarobne knjige iz Novog Sada,
dodeljena je Nagrada Dušan Vasiljev. Posebno me raduje činjenica da je moj roman prvi dobitnik ovog priznanja.
Dušan Vasiljev, pisac čije ime nosi nagrada, nije dugo živeo. Slomilo ga je pre svega vreme u kojem je živeo, vreme sa svih strana pritisnuto ratovima, i boleštine od kojih nije uspevao da se izleči. Uprkos tome, ostavio je bogatu književnu zaostavštinu, u kojoj se nalazi veliki broj pesama, pripovedaka i pozorišnih drama.
Red je, naravno, da pisac nešto kaže kada mu nagrada bude uručena. Evo šta pisac namerava tada da izgovori:
Često se kaže da umetničko delo, što nam pokazuju i književna dela Dušana Vasiljeva, nastaje u činu borbe, u sukobu između stvarnog i nestvarnog, odnosno između željenog i nedokučivog. Pritom, pobednik često nije pobednik u doslovnom smislu reči, već je samo u manjoj meri neuspešan u svom razumevanju stvarnosti. Život, premda naizgled sasvim jednostavan, u suštini je toliko zamršen da niko ne može da ga shvati u celosti. Ta činjenica može samo da raduje umetrnika jer mu tako omogućava da ima šta dalje da radi, mada ga ta ista činjenica baca u očajanje jer ga navodi na pomisao da još ništa zapravo nije uradio i da je samo malo zagrebao po površini.
To će podstaći pisca da doda nekoliko rečenica o sumnji:
Pominjem sumnju zato što ona stoji u samom središtu odnosa Dušana Vasiljeva prema tekstu koji piše, odnosno, prema priči koju pripoveda. Tako se on u priči Ispred praga gotovo na samom početku pita "Ko je još našao svoju sreću u knjigama?” I onda odgovara samom sebi da to nikome ne polazi za rukom. "A knjige, kao usijane”, nastavlja dalje,”kao usijane, blede želje vuku me, vuku. Ja ih gutam. Upijam ih u sebe, dopuštam da me sišu.” I onda zaključuje: „Što više znam, tim sam nesrećniji."
Sada je već vreme za izvođenje zaključka:
Taj paradoks želje za saznanjem koja vodi samo do novog nerazumevanja predstavlja jasno prepoznatljivu nit u prozi Dušana Vasiljeva. Uzgred, taj paradoks prepoznajem i u svojoj prozi, premda u svojoj prozi to vidim kao odnos reči (dakle: znanja) i tišine (dakle: neznanja). Zanimljivo je da se i kod Dušana Vasiljeva nailazi na govor tišine – tačnije rečeno na "pesmu tišine" – koja predstavlja ključ za razumevanje moje poetike pripovedanja.
I tako, okreni-obrni, stiže pisac do Borgesa koji je izuzetno pogodan za izvlačenje zaključka:
I tako, u skladu sa Borgesovom tvrdnjom da svaki pisac stvara svoje prethodnike, ja počinjem da vidim svog prethodnka u Dušanu Vasiljevu. Prepoznajem kao svoje njegove krhke i oštre dijaloge (što me tera na pomisao da, u tom pogledu, između nas stoje priče Raymonda Carvera – isti je to ritam rečenica, isti ritam ponavljanja, ista neverica u istinitost izrečenog). Šteta je samo što se život Dušana Vasiljeva tako brzo okončao - rodio se 1900.godine u Kikindi a umro u svom rodnom mestu 1924.godine – i da on nije imao više mogućnosti da razvije svoju izuzetnu nadarenost. I pored toga, Dušan Vasilljev je ostavio iza sebe dovoljno dela, pesama i pripovedaka, koja ga svrstavaju u red značajnijh srpskih pisaca u periodu između dva svetska rata.
Zbog svega toga ova nagrada je nagrada koja obavezuje i pisce i čitaoce: pisce da nastave da tragaju za pravim licem stvarnosti, a čitaoce da, uprkos svemu, nastave da veruju u pisanu reč.
***
Tekst je nastao u sklopu projekta Prošireni estetički odgoj (Aesthetic Education Expanded) koji je financiran u sklopu programa 'Kreativna Europa' Europske unije.
Foto: h-e-d (Flickr)
