Da, pisac je sada skoro sasvim budan. Dugo je sedeo prethodne noći u potrazi za najboljom formom, odnosno, za formom koja će ga na najbolji način predstaviti drugima, čak i onima koji nikada nisu pročitali ništa od onoga što je do sada objavio. Malo kasnije, kada se sasvim razbudio, imao je potpuno jasnu strukturu celog teksta. Da bi ga napisao trebalo je da u svakom tekstu odgovori na sva (ili bar na neka) od ovih pitanja:
Šta sanjam i šta mi se događa?
Šta pišem i šta čitam?
Šta gledam i šta slušam?
Odgovori na ova pitanja trebalo bi da, u najmanju ruku, ocrtaju ono što nazivamo piscem. Pisac, pak, takođe je zainteresovan za pronalaženje pisca u sebi, jer bi jednom zauvek hteo da se oslobodi te noćne more o piscu i njegovom dvojniku. Stoga on žuri, dok mu stvari ispadaju iz ruku, da počne, samo da već jednom počne, jer tamo gde postoji početak, tamo postoji i kraj...
Šta sanjam?
Nisam imao mnogo zanimljivih snova poslednjih noći. Najzanimljiviji bio je san u kojem me jedan oficir u belom mundiru pita kojim putem da krene da bi stigao u Zemun. Hoću da mu kažem da nema potrebe to da pita jer već je u Zemunu. On, međutim, odbija da mi poveruje i odlazi. Sledećeg trena ja kao da se nalazim na rubu velike rupe pune blata, odakle — zajedno sa grupom Ijudi za koje ne znam ko su ni šta su — gledamo kako se oficir u belom mundiru izvlači iz tog gliba tako što se uhvati za svoj perčin i povuče nagore. I ne izlazi samo on, već i njegov beli konj! Pre nego što ode, baron Minhauzen — jer to je doista on — okreće se prema meni, namigne mi i kaže: Dobro došao!
Šta mi se događa?
U četvrtak sam imao promociju novog romana Životinjsko carstvo u Kragujevcu. U kolima smo moj izdavač, moj kum i ja. Stižemo neposredno pre promocije. Čekamo petnaestak minuta da stigne publika, a za to vreme razgovaram sa direktorom biblioteke. On ponavlja priču koja se ovih dana svugde čuje — nema para za kulturu, nema ih i, po svemu sudeći, neće ih skoro biti.
Sumorna je to priča, pa sam valjda zbog toga pomislio da je sumorna i publika. I vreme je sumorno, kaže moj kum. Izdavač ne kaže ništa. U kolima smo. Vraćamo se u Beograd. Izdavač pušta muziku: Bob Dilan. Četiri sata Boba Dilana! Dva u odlasku, dva u povratku! Treba doista voleti Boba Dilana da bi se to izdržalo.
Šta čitam?
Poslednjih dana isključivo čitam priče o Šerloku Holmsu. Mnoge sam već ranije čitao, tako da sada uzivam u pronalaženju raznih detalja koji svetlucaju kao kapi rose u travi. Pomišljam kako nikada ne bih mogao da budem žanrovski pisac, odnosno pisac koji stvara u okvirima nekog žanra. Uveren sam da bi me žanrovske odrednice sputavale, a onda pomislim na Ursul Legvin, Frenka Herberta, Filipa K. Dika, i kažem sebi da je vreme da zaćutim...
Ili da ponovo pročitaš njihove knjige, kaže glas iz mraka.
To već ne mogu da vam obećam, derem se u mrak. Ima ljudi koji mogu nekoliko puta da čitaju istu knjigu, ali ja nisam jedan od njih. Nepoznata knjiga je (za mene) najbolja knjiga za čitanje.
Šta gledam?
Sve što dobijem od onih mojih prijatelja koji se zabavljaju skidanjem filmova i koncerata sa interneta. Poslednji film koji sam gledao: Omar, palestinski film iz 2013. Poslednji koncert koji sam gledao (i slušao): rege grupa Groundation svira stvari Boba Marlija.
Šta slušam?
Groundation, ponovo.
Pisac maše i kaže: Ovo je kraj.
***
Tekst je nastao u sklopu projekta Prošireni estetički odgoj (Aesthetic Education Expanded) koji je financiran u sklopu programa 'Kreativna Europa' Europske unije.
Foto: Rowland Scherman / Flickr
