Ljubi kolegu svoga

Currier and Ives, Friendship love and truth; izvor: Wikiart.

Petak
05.11.2021.

Vrijeme je nagrada, filmskih, književnih i drugih. Sjedimo u dnevnom boravku i pijemo pive, vadim mobitel i čitam tko je što osvojio. Robi odmahuje rukom i govori da je to sve jedna velika kurčina, Lazar kima glavom i javlja se ljudima da čestita, Iris nema pojma o kome pričamo i nije ju previše briga, a ja shvaćam da moram pročitati neke knjige i vidjeti kakve su mi.  Čini nam se da se osobe hejta onoliko koliko nagrada imaju, to je neka naša impresija, uvijek se vadi prljavi veš tek onda kad netko nešto osvoji, kad se o nekom govori.  Mladim ljudima su nagrade bitne, kao i podrška starijih kolega i kolegica jer je to zapravo neki plus za dalje, bodrenje znači da netko u nas vjeruje. Započinjemo priču o Rimcu, uopće ne znam zašto, mislim da je krenulo od nekog tko je dobio nagradu, a krenuo je iz nule.

jebote, ovaj je dobio, fala bogu, kad je upisao režiju nije kurca znao, brijem da je došao iz nekog malog mjesta i vidi ga sad.

                                                         joj daj pliz, on ziher ima para.

 ne seri.

                                                         ne trebaju ti pare da uspiješ.

ahaha urlam, Rimac priča a? kaj ti briješ da je on fakat krenuo od nule, iz garaže? cmon.

                                                        nego kaj?

di ti živiš u pm, pa stari mu je dao bogami dobar start.

                                                        dobro, sam kažem da ti ne trebaju pare da dobiješ nagrade.

ja u to ne vjerujem.

                                                        pa pogle sebe.

ja nisam krenuo od nule, jesam na adu, ali kasnije sam imao  podršku zajednice, stipendiju za siromašne, profesorice su sa mnom sjedile nakon nastave da mi pomognu s nekim gradivom, prevodile mi tekstove, bogami se ovo društvo angažiralo da bi ja išta napisao ikada ili uopće imao vremena čitati i učiti. jebote pa ja sam prije upisa na adu čistio wc liku koji je išao sa mnom na prijamni, kaj briješ da bi danas išta mogao raditi da nije bilo ljudi oko mene? ne.

                                                        pa al si krenuo od nule.

e ja ti kažem da nisam i da je najbitnije da se podržavamo međusobno, ne mora to biti novčano, na neki drugi način, nije bitno, ali bez toga kurac frende.

                                                        ok, al moš i bez toga.

ak ti se posreći.

                                                        e pa da, milijunaši s ulice hehe.

koji je to kurac, sve prek veze, ak je to književnost evo ja ne znam.

                                                        joj daj ne seri, kaj si ti ikad napisao?

pa ja nisam pisac jebote.

                                                        ne seri onda.

ja ne žimku zakaj sve šta je nagrađeno svi  mrze, kaj jebote im to otima kruh iz usta?

                                                        zapravo da.

al ne mrze. to mi brijemo. fakat ne mrze.

                                                        gle u kazalištu ove redatelje s našeg faksa, to jebote dođu gledat od kolege ispit pa namjerno zijevaju glasno, izlaze prije pljeska, gledaju na mobitel, nitko nikoga ne poštuje.

kao ti nikad nisi ljubomoran?

                                                        jesam jebote, bio sam prije masu, ali me to prošlo.  naravno, ak je neka knjiga meni bolja, a dobije druga osjećam nepravdu, ali uvijek je tak i uvijek će nekom drugom nešto biti bolje. dobro da se ne lažemo, ak prijavim nešto i dobije netko tko mi nikako ne sjeda kao pisac, ono da ne volim kak piše, zabrijem ja da je moje bolje, al na sekundu jer ono, meni je jer sam ja to osjetio, istražio i pisao, al objektivno uopće to ne možemo suditi tak. ne postoje neki jasni parametri i kriteriji, ovisi ko je u žiriju i ko kaj brije.

                                                        ma mene boli kurac, možeš pisat najbolje ikad ak si šupak aj bok.

daj jebote o čemu vi?

                                                        parama Iris.

koga boli kurac ko je kaj dobio jebote.

                                                        mene.

i mene.  

                                                        a ček fakat kak vi s tim ak je netko debil, a knjiga dobra, jel podržavate?

ne znam, volio bi reć da da, al ne.

                                                        e znate da je jedan književni kritičar ili koji je on kurac proširio glas da sam ja bogat i iz bogate obitelji i da sam zato kao uspio.

urlam, kužim one tračeve kao neko se s nekim jebo, al ovo je toliko daleko od istine, ja ne mogu, jel on ikad otvorio google.

                                                        pa ne priča on o obitelji u intervjuima.

ma ziher, kaj ću o tome pričat.

                                                        možda je vrijeme da kreneš.

odjebi. ja ak je netko šupak ne čitam njegove knjige i bok, ima milijun knjiga, sad će mi ta jedna promijenit život, oće kurac.

                                                        oće ovo biti hit oće kurac.

ja recimo nikad neću čitat knjige frajera koji se prema mlađim kolegicama ponašaju kao prema smeću.

                                                        meni to fakat nije važno, ak je knjiga dobra, knjiga je dobra.

                                                        ma ko kome kaj su sad šifre tu neke ono ko da sam u escape roomu.

nije bitno, jednom liku je jedna pjesnikinja mlada dala da pročita pjesme njene i on ju je posrao, a vrh piše. mislim, nije uopće bitno kak piše, ali nije dao nikakvu konstruktivnu kritiku nego joj je samo rekao da bi trebala prestat pisat.

                                                        taj lik njoj? url. kaj si je lik zabrijao.

pa no,  pričam to zato kaj njega ne bi čitao ni da napiše najbolju knjigu na svijetu.

Ponekad ovaj osjećaj prepoznam kao ljubomoru. Pitam se što u meni budi ljubomoru, zašto ponekad mislimo da nam sve pripada i tko smo mi da mislimo o stvaranju kao o natjecanju. Sjećam se na prvoj godini akademije da mi je smetalo što nisam poslao ništa na studentski festival, a moji kolege i kolegice su već odavno postavljali čitanja svojih tekstova, danas na to gledam kao na nesigurnost, ljutnju iz vlastitog kompleksa i nemogućnosti, iz straha. Sad, nekoliko godina kasnije, uživam u tome da ljudi oko mene stvaraju, da scena živi i diše, da se nešto događa, zamišljam kolege i kolegice u svojim sobama, na kaučima, balkonima i u kafanama kako stvaraju likove i spremaju nešto za sve nas. Danas na nagrade gledam vremenski, kad netko od nas dobije, kao da je cijela generacija ponovno živa.

nema šanse da nisi ljubomoran, pa to je ko sport. kaj glumiš?

                                                        nije jebote, pa nije ti to trčanje na 500 metara pa tko je brži, nema to veze sa sportom.

ja bi malo bila, gledam sad da ja smislim neku kampanju za neki kurac i neko drugi dobije, ja bi se pojela živa.

                                                        mene boli kurac za tu ekipu i za nagrade, nek si ih zaguraju u šupak.

zakaj onda meni čestitaš kad nešto dobijem?

                                                         ma znaš njega, on to iz pristojnosti.

pa ti si mi frend jebote.

                                                        i oni su nečiji frendovi ono.

znaš kaj, ja uvijek kad osjetim trunku ljubomore samo se sjetim da ta osoba dođe doma i kaže baki da je dobila nagradu i odmah me pusti.

                                                        ti si bolesnik.

ne fkt, i kad mi se netko ne sviđa isto ili kad poželim bit bezobrazan prema nekome, samo si vizualiziram baku koja to vidi i malo me bude sram zbog toga.

                                                        kaj nisi ti pričao da za onog Držića dođe masu drama i ne pročitaju uopće svi sve, kak to može bit objektivno?

ok, da, to je dno tu, sjede u žiriju neka katolkinja i tri frendice i čitaju drame, dobro nije baš tak, al ne sjedi ni jedan pisac.

                                                        kak ne pročitaju, kaj brijete?

teško im je, onda svaka osoba uzme po  valjda 20 drama i izabere pet koje idu u drugi krug i onda taj ostatak čitaju svi i nagrade neke.  

                                                        isuse jebote kaj ak ta katolkinja dobije tvoju dramu o pederima? il od onog lika iz Siska?

niš, aj bok.

                                                        niš, ove godine malo o kristu malo o djeci, to je uvijek okej tema i imamo svi parice.

idem ja probat, ajde.

                                                        možda i dobiješ.

ček kak je onda to ok?

                                                        pa nije okej sustav i način, ali mi je okej da ljudi dobivaju.

ne seri.

                                                        meni ti je to lažna skromnost, kao svi ste si super i kao nitko nije ljubomoran, a svi izgarate od želje da vi budete odabrani.

dobro jesam ja rekao da ne želim nikad niš dobit? nisam, samo kažem da mi je drago zbog drugih, a ovaj držić tipa, to mi je isti kurac, super lova, al ne znači mi niš njihovo mišljenje. idem vidjet tko je u žiriju ove godine.

Od prvog susreta s nagradom Držić slušao sam o kriterijima dodjeljivanja iste, kolege su mi pričali da u prvom krugu svako uzme dio drama i onda one koje idu u drugi krug čitaju svi i to je bila informacija na razini trača, ali je trač potvrdila bivša članica povjerenstva Sanja Nikčević na svom Facebook postu, a u isto vrijeme je nagradu učinila još smješnijom i manje bitnom. Javno pisati post nakon što su neki kolege dobili nagradu i posrati žiri u kojem sjediš jednostavno nema nikakvog smisla. Osim što je potvrdila da su kriteriji nikakvi i da se drame čitaju ofrlje, ne čitaju ih svi i samo po osobnoj preferenciji onoga tko te dobije u prvom krugu možeš u drugi, koketira i s idejom da su neki pisci dobili nagradu preko veze. Naravno da pisci nisu, nakon takvih ispada i javnih prozivki na Facebooku, sretni s tom nagradom, osim možda zbog novaca i/ili društvenog statusa.

Poslati tekst u svijet  bi trebala biti stvar oko koje si sretan, nakon koje pričaš s ljudima o likovima, pisanju, stvaranju i narativima, a mi se bavimo tračevima i kriterijima. Pitam se kako je moguće da nekoliko godina u žiriju koji dodjeljuje nagradu za dramski tekst nije sjedio ni jedan pisac ili dramaturg i di mi to živimo kad je politička osnova bitnija od strukovne?

                                                        kao nešto ćeš napisat?

ovisi ko je u žiriju.

                                                        i?

jebote, stavili su dramatičara jednog, u jebote, ide gas.

                                                        daj ne seri.

evo fakat normalna ekipa je sad. jebote, treba pisat sad.

                                                        topčina. daj pročitaj ko je.

Martina Petranović, teatrologinja, Doris Šarić Kukuljica, dramska umjetnica, Jasen Boko, dramaturg i dramatičar.

                                                        jebeno. eto.

brijem da se to SPID žalio pa su stavili ok ekipu.

                                                        kaj nisu oni i troškovnik napravili da napokon imate za hleb?

vedran hleb?

                                                        heheh idiote.

jesu, ma topčina, to je ko sindikat za pisce.

                                                        boli vas tuki.

jel se itko toga drži?

                                                        gle, pomalo, važno je da ne pristaju svi na sve i da donesu to kao primjer troškovnika. naravno da neću to ak radim plesne predstave na nezavisnoj nosit, al u neku kazališnu kuću da.

                                                        jebeno.

Mi na književnoj sceni moramo prestati viriti samo u svoje papire i odjebati egomanijaštvo, kad počnemo njegovati iskrene kritike, razgovore o knjigama i predstavama i kad nas počne  zaista zanimati tuđi proces, uspjeh i narativ, onda ćemo raditi skupa odlične stvari, a ako ovako nastavimo, svi ćemo ostati u svojim sobama čitajući vlastite rečenice i hodajući kroz grad kao da idemo na strijeljanje, s likovima u glavama koji zapravo ne postoje jer ih ne dijelimo s drugima. Šta imamo od toga? Ništa. Možemo onda lagodno svi pisati sebi i neka sve nestane.

buraz, nama svima samo treba dobar dijalog.

                                                        pa da i ništa bez međusobne podrške.

ma treba vam da ljubite kolegu svog kao samoga sebe.

                                                        e to napiši i ide držić.

više ne, sad je dobar žiri.

                                                        spidu hvala.

 

Ovaj tekst sufinanciran je sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija.

Možda će vas zanimati
Održati Tamagotchija na životu što duže
12.12.2024.

Heteropesimizam i trans identitet

"Jesam li u diskontinuitetu roda unutar sebe samoga? Sigurno. Postoji ogroman otpor prema identitetu za koji sam se toliko borio, a koji je uvjetovan društvenim normama koje odbijam."

Piše: Espi Tomičić

Održati Tamagotchija na životu što duže
28.11.2024.

Identitet između države i tijela

"Zadnjih nekoliko godina pokušavam pronaći prazninu u koju upisujem svoj osjećaj roda."

Piše: Espi Tomičić

Održati Tamagotchija na životu što duže
14.11.2024.

O sigurnosti. Siromaštvo, nekretnine i strahovi

"Nekretnine – građevina, kamate, inflacija, tržište – postale su mi opsesije kao da će mi razumijevanje svega toga nekako pružiti kontrolu nad vlastitom nesigurnošću."

Piše: Espi Tomičić

Održati Tamagotchija na životu što duže
25.09.2024.

Lekcije o gubicima i odnosima

"U ovom tekstu pokušavam pobjeći iz pozicije gubitaka jer su mi gubici tužni i jer se osjećam ranjivo kad o ovom pišem, a napuštanje mi je bolno jer sam ja napustio ljude koje tako jako želim uz sebe."

Piše: Espi Tomičić

Održati Tamagotchija na životu što duže
27.06.2024.

Moja majka tišina

"Moja majka tišina je jednom otišla i nije se vratila. Imala je snove, zamišljala je taj povratak, ali on se nije dogodio, samo ona, u tišini, u budućnosti."

Piše: Espi Tomičić

Održati Tamagotchija na životu što duže
06.06.2024.

Gdje nas to boli?

"Gdje me to boli? Posvuda. U svakoj slici, kutku grada i misli."

Piše: Espi Tomičić

Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu