Ljeto već je gotovo

Raspakirali smo stvari, postavili šatore, instalirali hammocke na stabla, osigurali jedan šator za hranu i odjeću, a malo niže od nas čujemo himnu i pozdrave ustaških skauta iz Rijeke. Čekali smo ovo čitavu godinu, svako malo kad nam je bilo previše posla, kad se nismo viđali ili je odnos patio, govorili smo si još malo pa ćemo na more. Lazar negoduje da smo pogodili isti termin i da će nas opet katolici buditi u pet ujutro, Robi već skrola po Grindru da vidi ima li neki mali peder šta je išao na besplatno ljetovanje s crkvom, Iris vadi stvari za plažu, a ja uzimam nadobudno laptop za pisanje u našem kafiću. Zaključujem da uvijek imamo previše očekivanja od ljeta i mora, kao da će sve naše loše strane ispraviti, da će propale ljubavi ozdraviti, besparicu baciti u zaborav. Jedino će tijela ostati ista, izloženija, nezaštićena i svakakva.

opet jebeni miletić skauti, još su nam uzeli naš plejs.

                                                        daj jebote vidi kakve ekipa šatore ima.

ma bolje nam je tu, još da moram komunicirat s njima.

                                                        evo 100 metara away, nema di ko bit u brdu nego oni.

daj da vidim.

                                                        nema sliku kaj ti je.

oćemo ić na župla? ja ću uzet hammock tamo.

                                                        daj čekaj malo.

da uzmem kuhalo?

                                                        ne, danas ćemo se počastit.

jel ovo prekratko?

                                                        kaj briješ.

osmislio sam 4 slike za insta, ali ne za story nego baš feed.

                                                        ti si bolestan.

kakve?

                                                        znači jedna je danas zalazak, golden hour, druga je onak da sam u vodi, treća kraj broda leđima i jedna svi zajedno, neka kao spontana mi skačemo u more.

dvajst kuna po slici.

                                                        a jebiga kad brijem na estetiku.

ima netko britvicu?

                                                        ja ću uzet pa brijanje u moru.

oćemo do šime?

                                                        daj tek smo došli, ajmo danas samo marin chillich.

Došli smo do svoje najdraže plaže di nema ljudi. Iris se odmah skida u toples, ja sam prvi put na moru nakon operacije i uživam u slobodi, više me nije briga za bilo što na tijelu, čak sam obukao i uske kupaće bez ikakvog punjenja. Slikam si ožiljke tisuću puta prema moru, od mora, u hammocku, iza stabla, Lazar si u prednju kameru mobitela popravlja frizuru, a Robi se zatrčao u more čim smo stigli. Naš mali svijet.

imaš ono za tamnjenje.

                                                        tu u torbi.

skinut ću majicu.

                                                        da i?

dobio sam ručkice ove u karanteni.

                                                        joj daj ne seri, super izgledaš.

ma dobro tjedan dana otoka i ode to. prošle godine sam 5 kila smršavio.

                                                        otok je top dijeta.

bottom.

                                                        svi smo se malo dobili u koroni.

ja nisam.

                                                        dobro, osim tebe.

e jel mi dobro izgledaju ožiljci?  

                                                        jebeno, al maži ih da ne pocrvene.

briješ da mogu u ovom brijat?

                                                        ma boli te kurac, na moru si i pocrnit će ti gornji dio nogu.

mrzim te bijele tragove.

                                                        dechatlon 30 kuna, to su kao bokse za ispod kupaćih, al sam odlučio da su kupaće.

oće netko voća?

                                                        kaj imaš?

reko sam joj da složi mix za plažu, daj meni krušku baci.

                                                        jeste uzeli zvučnik?

daj nećete ko seljačine sad tu navijat glazbu.

                                                        ide dua lipa jedna. daj upali ga.

kome smeta? nema nikog.

                                                        meni.

čitaj doma. na moru smo.

Prvi dan, dva, tri je uvijek okej, nitko nikoga ne živcira, svi smo u različitim raspoloženjima, ali i dalje jednako želimo odmarati i ništa ne raditi. Na Instagramu more izgleda kao najsmirenija stvar na svijetu, kao odmor tijela i glave, Instač popegla sva neslaganja, propale ljubavi, mamurluke u šatoru na plus sto, različite karaktere, navike, rutine, želje i mogućnosti. Već nakon par dana se osjete male tenzije, očekivanja koja nisu ispunjena, živciranje oko ovog ili onog. Moj problem je bio što sam očekivao puno više odmora koji sam sām sebi branio. Ležao sam na plaži i razmišljao što sve moram, htio sam biti sam i pisati, optuživao sam ih u glavi za to što ne pišem, što moram biti arbitar želja i rasporeda, što ne idemo uvijek na isto mjesto i još mnogo drugih stvari. Lazar je previše smiren, ništa ga nije briga, odlučio je odmoriti po cijenu svega, Robi nakon par dana već govori da je ovo selo bez droge i ljudi i da tko bi tu bio, a Iris fura svoj Kindl film i boli ju briga za sve, osamljuje se, uživa i ne želi pristajati na kompromise kartanja ili gemišta.

zakaj si ti tak nadrkan stalno?

                                                        nisam nadrkan.

kaj ti ne vidiš da je problem u tebi, a ne u nama?

                                                        kak to misliš?

pa niko nema nikakvih brija osim tebe. ti se ponašaš ko organizator neki.

                                                        ti si ko ona vaga iz surioa.

iz čega?

                                                        ma joj frajer je napisao horoskop za drame.

zahtjevni ste, daj sam odmarajte.

                                                        buraz jedino tko je ovdje zahtjevan si ti.

dobro, odjebi, neću se svađat na odmoru.

                                                        nitko se ne svađa, samo prestani patit i uživaj.

šta ti treba?

                                                        kak misliš sta mi treba?

pa da ti bude okej.

                                                        ništa, imam previše posla i ne mogu se opustiti.

pa radi onda.

                                                        joj daj ga pusti, da vidimo kak bi ti radio na moru.

ne neg ono, čekamo ovo cijelu godinu i onda kurac.

                                                        kaj onda kurac? meni je jebeno.

i meni.

                                                        jebote ti patiš, a nije ni gotovo, nemoj patiti, napravi si da ti je dobro.

znaš onu kak si složiš tak ćeš povuć.

                                                        ma dobro, sve okej.

kaj sve okej, pa napižđen si, ne znaš ni sam na koga.

                                                        a ono, ja ga kužim.

fali mi terapeutkinja, ja brijem da one ne bi trebale imati toliko godišnjeg.

                                                        ide na twitter.

tri tjedna jebote, tri faking tjedna pa popizdit ću.

                                                        pa evo daj meni pare i pričaj.

joj daj nevjerni toma ne seri.

                                                        zajebavam se, al jebote moraju i oni odmorit.

prošle godine sam ju sreo tu.

                                                        kaj briješ da ćeš i sad?

ne, pitao sam kad će bit da znam hoćemo li se sresti, nećemo.

                                                        šteta mogli ste odmah odradit sesiju.

majke mi ja bih joj upao, nemrem više. e a najveći mi je strah da će me vidjet na plaži u ovim uskim kupaćima samo.

                                                        zakaj ti je to bed? ja bih pred svojom gola mogla bit.

nemam pojma, valjda problemi s tijelom, šta ja znam.

                                                        lagani emotivni transferić idemo.

joj ne seri, kakav transfer, mojne da te ja transformiram. 

                                                        ajme neka dođe da odradite seansu i sve nas spasi.

baš si glup. al fakat, shvatio sam da mene odmor umara, a ne odmara.

                                                        to je često tak, tipa dvajst posto ljudi odmori na odmoru.

vidi ti našeg znanstvenika.

                                                        pa guglaj si malo, baš sam čitao o tome. i svađe u odnosu su najnormalnija stvar.

tebi je to normalno?

                                                        nije meni, nego jebote u zagrebu nemaš vremena za to, jedva se viđaš s ljudima di ćeš se još svađat, ja to vidim kao vrijeme u kojem izrazgovaraš sve šta ti smeta, imaš se vremena bavit time, vidjet di si, šta trebaš, ko mali obredi odnosa.

deep shit. oću sam severinu i bok, nemojte mi opet u filozofiju ulazit.

                                                        debilu kaj si se ti ujutro derao hrvatska?

ma iživcirali su me skauti, probudili su me s himnom i onda sam kad sam išao na kavu viknuo Hrvatska.

                                                        koji si ti pacijent, ja urlam, sam si došao tamo?

samo u prolazu prema bircu.

                                                        odlično

jel bilo hot pedera?

                                                        nisam niš vidio, bio sam živčan.

Zapravo su u pravu, čuo sam ih što mi govore, jedini je problem u meni i u tome što si zadajem da moram spojiti ljude, organizirati dan, raditi kompromise, a to od mene ustvari nitko ni ne traži. Ne znam uživati u trenutku, patim zbog propalog ljeta koje još nije ni gotovo. Zaključio sam da mrzim ljude, ali mrzio sam sebe. Otok me ovo ljeto otvorio, izgulio, maknuo slojeve, štitove i maske. Brzo nakon tog saznanja sam s njega i pobjegao. U Zagreb, u svoj krevet, ured, rutinu, terapeutkinji, zatvorio sam se doma i odradio depresiju, posao, rokove, Normabele i serije.

kaj je tebe sad opralo?

                                                        niš, moram ić, niš tu ne radim i ne mogu više.

bar ti možeš na otoku bit preko mjesec dana, koji ti je?

                                                        koliko je taxi boat?

odi sutra na trajekt.

                                                        ne mogu, moram danas.

baš naglo briješ, ful krivo.

                                                        daj pustite ga, tjedan dana tjedan dana. ak mora ići neka ide.

bilo mi je lijepo.

                                                        ne seri.

ne, fakat je. samo sam u lošem periodu.

                                                        nismo se napili kak treba.

budemo u ziđibiju.

                                                        kad, za tri mjeseca?

ne, al u 10. mjesecu kad mi sve prođe.

                                                        lik ti se trebaš malo odmorit.

nemam kad.

                                                        ajde naspavaj se pa se javi onda. bit ćeš ti okej.

vi mi uzmite flašicu mora kad dođete.

                                                        hoćemo.

Uvijek sam govorio da otok od ljudi ništa ne traži, otok je sloboda, omeđenost morem, ostankom. Svaki odlazak s otoka se osjeti, kao i dolazak. Otok pamti guzice na stijenama i prenapučenost kafića, nedostatak kruha za sve pridošle i višak kad ih više nema. Ove godine sam prestao romantizirati otok, prvi sam put priznao sam sebi da mi je ta vrsta omeđenosti previše, da me rokovi stišću i teglim laptop do najudaljenije plaže u nadi da ću napisati valjda neki kurčev roman, dramu ili odraditi koju excelicu. Od toga sam napravio samo ono što sam morao, što mi plaća ljetovanje, što me uopće ne veseli. Nisu moji prijatelji ti koji imaju problem, ja sam imao godinu u kojoj se nisam bavio sam sobom na svakodnevnoj razini, trpao sam emocije i želje u mentalne ladice, bio čvrst i radišan da valjda jednog dana kupim stan, uzimao sve projekte da se osiguram, da ne budem gladan, da postignem nešto, da pobjegnem sam od sebe i onda otok, na kojem ništa ne možeš sakriti, sve to otkrije.

Odlazak je bio tužan, kroz njega sam shvatio da sam u nekom lošem periodu, da me ništa ne veseli i da optužujem druge zbog svoje depresije, zbog svoje nekreativnosti, zbog svega, a zapravo sam samo bio tužan i izgubljen u svemu što sam si zadao napraviti, postići, imati. Naravno, pohrlio sam na terapiju čim sam došao, upisao sam odmah drugi dan vozački jer se valjda postignućima nosim s depresijom. Došao sam u prazan stan i oprala me neka tuga ljeta, povratka, toga što nemam s kim podijeliti upisani vozački jer nas je društvo naučilo da se to valjda s osamnaest godina upisuje uz podršku roditelja, ali to je tema za drugu kolumnu. Dramatičan kakav jesam, svoju sam terapiju završio s tim da sad opet treba čekati ljeto, kao da je svijet propao, kao da nema natrag. Srećom, moji prijatelji su uvijek tu, puštaju kad osjete da se gušim, bodre kad se odlučim boriti.

Instagram je jedini prostor koji ovo ljeto pamti drugačije, Instagram je zabilježio samo ono što sam htio da se zabilježi, ali tekst uvijek otkrije istinu, barem moj.

Ovaj tekst sufinanciran je sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija.