ali ponosni smo na tebe

Dan kad sam osvojio nagradu za dramski tekst. Izlazim s terapije, izvadim mobitel iz džepa i ugledam poruku: „ne podržavamo te u svemu, ali ponosni smo na tebe.“ Ne znam što bih mislio o tome, nije mi drago, ali nisam ni ljut. Osjećam se okej, ali znam da je u toj poruci previše podteksta, previše krivih namjera, previše svega. Ponosni smo na tebe je iskreno, zvuči kao da jesu ponosni, ali ovaj dodatak oko podržavanja zapravo poništava cijeli moj identitet. Razmišljam o tome zašto joj je bilo bitno dodati taj dio. Dio ali je uvijek dio koji se zajednici dodaje kao poništenje, kao podsjetnik, kao trans/homo fobija, kao ideja da me zanima podržava li me ona. Odlučim prošetati, to je dobar način da razbistrim glavu nakon sat vremena intenzivnog razgovora. Uzimam mobitel, skrinšotam poruku i pošaljem je u našu whatsapp grupu DRIL.

pazi ovo, koji kurac ovo znači?

                                                         robi typing... 

??

                                                         ko je to?

ma jedna s mamine strane.

                                                         kraljica.

lazar typing…

                                                         što me sada tražiš pored njih toliko, gde si bila kad sam bio niko.

meni se čini da je ovo išlo toga ka nije nam okej šta si trans, ali dobio si nagradu pa super.

                                                         to i i znači to.

danas mi se nešto razbistrilo, jebote ja kao da cijeli život mislim da moram biti top jer sam trans.

                                                         kak misliš?

glasovna poruka.

                                                         piši. ne mogu slušat.

ja ne znam jel to vama, ali meni kao da moram raditi stvari dobro da bi me ljudi prihvatili, čini mi se da ako u nečem fejlam da me neće prihvaćati, cijeli život kao da se dokazujem da sam dovoljno dobar u drugim stvarima da to kaj sam trans ne bude bed.

                                                         e pa to mi je ona moja sestrična pričala neki dan, ona i kike su u braku otkad je to tu moguće i jebiga, zapelo je, ali nema šanse da se rastane, ona na tom braku radi kao da joj je zadnje, a realno ne ide jebote i ja sam ju pitao jebote sanja koji kurac kaj se ne rastanete i onda je shvatila da misli da joj brak mora uspjeti jer je lezba i kao da mora dokazati da je taj brak dobar, da se neće raspasti.

e upravo to.

                                                         meni je tak bilo s vaterpolom. 

kakvim vaterpolom?

                                                         pa išao sam na vaterpolo godinama i ja sam onak išao na suhe treninge ujutro, popodne teretana i navečer bazen i preforsiravao sam se, a samo zato da to kaj sam peder ne bude mana, da valjda dokažem maskulinitet i da to kaj volim dobit u šule ne znači da nisam dobar sportaš.

autohomofobija.

                                                         to ti je kao da butch lezba kaže da se ne bavi sportom.

da, to nikad nisam doživjela…

                                                         iris kak je bilo?

ma jebeno sam kaj je lik onak ne znam, previše red flagova.

                                                         zakaj?

kaj ja znam, pričao mi je o svojim traumama valjda do trećeg koljena.  

                                                         strejteri postali ko pederi.

kao da sam dužan zajednici to, kao da ih sve predstavljam, kao da sam dužan sebi to.

                                                         nisi nikome ništa dužan, kaj briješ ti, nikome ništa ne dugujemo, a ti koji misle da im svijet nešto duguje su debili.

Sjeo sam na klupu, ne mogu i pisati i pušit u isto vrijeme, motam cigaretu. Notifikacije stižu, ali zadubljen sam u sebe, razmišljam o tome kakav bih bio da nisam trans. Shvaćam da mi je poruka poput ove, uživo ili na mobitelu, bila upućena toliko puta, toliko puta sam na nju pristao, toliko puta bilo mi je drago što sam osoba kojom se netko ipak ponosi, i da sam svoj vlastiti identitet brisao u ime prihvaćanja. U isto sam si vrijeme govorio da nema veze, da je to dobro za zajednicu, da ja moram biti taj koji će pričati sa svima i svakim, transfobima i ljudima koji su meni toliko strani, toliko različiti. Danas sam umoran od dokazivanja, umoran sam od toga da moja sudbina mora biti drugačija od svih tužnih sudbina transrodnih osoba.

to smo mi kad nas netko napadne vani ili nam sere pa se ja moram postaviti kao najjači lik ikad, samo zato da dokažem svoj maskulinitet.

                                                         ma meni je to legit, dosta je bilo toga da nas svatko dira samo zato što smo pederi.

istina, ali mene počelo umarati.

                                                         znaš da sam ja na terapiji zaključio da nikad ništa nije dovoljno i da nikad ništa nije savršeno samo zato što se zapravo dokazujem svojim mrtvim roditeljima, pokušavam kroz to dobiti bezuvjetnu ljubav koju nikad više neću dobiti, osim od sebe samog, to mi je najgore saznanje u životu, a onda je taj perfekcionizam zapravo žudnja za tim, dokazujem se, a ne znam kome.

sjećam se da si ti na prvoj godini imao kraste po glavi od nerviranja, a taj faks fakat nije bio toliko težak, nije to medicina.

                                                         ma uopće je nebitno, meni je tak s vaterpolom bilo, to je u glavi.

sve više mislim da je među nogama.

                                                         ?

iris typing…

                                                         pa kao jer sam trans.

on to radi jer misli da ga nitko neće voljeti i prihvaćati ako samo bude trans lik kojem možda nešto ne ide.

                                                         e pa da.

joj mislio sam da ću se samo morat otarasiti tih mrtvih ljudi i nositi s tim da nema bezuvjetne ljubavi više, a sad još i ovo saznanje.

                                                         čovek uči dok je živ.

dobro, a jel se ikad kaže čovek nauči dok je  živ.

                                                         hahahaha.

ne.

                                                         a kaj bi vi radili da se ne dokazujete sebi ili kome već?

ček još ne znamo jel radimo to, samo brijemo sad.

                                                         ma ti prvi.

fakat ne znam, to mi je kao kad ekipa kaže šta bi na pustom otoku.

                                                         ništa jebote jer ne postojimo bez ovog društva jebenog. 

e david, mi se bezuvjetno volimo.

                                                         realno.

i? rešeno, reci terapeutkinji da postoji bezuvjetna ljubav bez roditelja.

                                                         da znaš da hoću.

e lazar, ne sviđa mi se kaj voliš u pak, ali ponosan sam na tebe.

                                                         e i ja na tebe.

ne sviđa mi se pička, ali ti si top.

                                                         hahahaha.

ali…

                                                         jebo ih ali, dosta mi je ali, doslovno bih zakonom zabranila ali kao riječ.

a nemreš bez ali.

                                                         ali kebaba.

ali express.

                                                         ali muhammad.

ali još samo jedna cuga.

                                                         ali record.

možeš bez. ali alexander.

                                                         ali akbar.

fakat možeš bez da, ali zakaj bi.

Ovaj tekst sufinanciran je sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija.