Vjera u pisanu riječ

Pisanje uvek pokušava da deluje protiv zaborava, to je njegova inherentna funkcija. Upravo zbog te borbe je izmišljeno pismo. Još su stari Latini govorili da reči prolaze, a zapisano ostaje. Ipak, stvari ni najmanje nisu jednostavne. Niti je sve ono što je zapisano zaslužilo da bude sačuvano od zaborava, niti je zaborav a priori loša stvar. Spisateljice i pisci često pišu upravo da bi zaboravili, odnosno da bi nekako svoju traumu koja ih proganja i ne da im mira, izneli na svetlost dana jer sve drugačije izgleda zapisano, fiksirano, omeđeno. Tek kad je nešto vidljivo ono može da bude zaboravljeno, može da se pokaže da ne postoji. Poput straha od mraka iz kojeg nešto vreba – kad se svetlo upali shvatimo da smo se bezrazložno plašili. 

Naša istorija počinje s pisanjem. Oslanjamo se na pisane dokaze, na dokumente, ne ulazeći u neprekidan proces krivotvorenja koji proizlazi iz posredovanja medijumom. Međutim, jezik je tek slabašni instrument koji u sebi nosi zamke sopstvene logike i metaforike jer za neke stvari mi imamo samo jadne poštapalice koje, uzgred budi rečeno, vremenom postaju sve izanđalije i izlizanije od upotrebe. Kad se bolje razmisli, naše emocije ne postoje bez bednih jezičkih predstava o njima. Izricanjem nežnih ljubavnih reči voljenoj osobi mi ponavljamo ritual kojim smo akulturirani, mi smo okulturnjeni (ako sme tako da se kaže) i tek kao takvi sposobni da volimo, da se plašimo, da mrzimo, da budemo tužni, melanholični. 

Isto je i sa pisanjem, sa literaturom jer pokušavamo rečima smeštenim u određeni kontekst da prenesemo složena značenja, emocije, priču, likove. Sve to uz pomoć sredstva koje nas unapred već sakati, koje nam samo podmeće klipove u točkove, kao da trčimo i pucamo sebi u nogu. A opet to činimo, a neke spisateljice i pisci to rade neverovatno ubedljivo, šarmantno, dražesno, dirljivo, toliko čak da imate osećaj da je saopšteno najpreciznije moguće, da emocija ne može drugačije da se kaže.

Knjiga Me’med, crvena bandana i pahuljica Semezdina Mehmedinovića, bosansko-hercegovačkog autora koji već dvadesetak godina živi u SAD-u, odličan je primer tog suštinskog nepoverenja u tekst i apsolutnog prepuštanja njegovim čarima i moćima. Upravo stoga radi se o hibridnoj prozi, često začinjenoj crtežima, kao da reči same ne mogu da dočaraju ono što je, kako se to poslovično kaže, 'pisac hteo da kaže'. 

Slika se kombinuje s tekstom delom verovatno zato što se tekst bavi vrlo komplikovanim emocijama i odnosima na relaciji otac-sin, suprug-supruga, majka-sin, izlažući na taj način porodicu ogoljenosti koju, opet zahvaljujući jeziku, ali i konvenciji literature, mi ne doživljavamo kao razotkrivanje u smislu u kojem se to banalno čini u okvirima reality programa, već kao deo paketa književnosti – oni se pred našim očima ne prikazuju drugačije nego kao likovi u tekstu. S druge strane, crtež dočarava i drugačiju emociju, koju prihvatamo drugim čulom, i koja je, treba i to reći, neuporedivo prirođenija današnjem načinu razmišljanja, vremenu slike, nego prethodnom, vremenu priče. 

Za razliku od prethodne dve knjige koje je objavio u ovoj seriji pesmocrteža (Autoportret s torbom i Knjiga prozora), Me’med... je narativniji, sačinjen od dnevnika u kojima je moguće pratiti određenu fabulu, osetiti dramaturgiju, na osnovu njih čak snimiti film ceste ili potresan ljubavni film, poput Hanekeove Ljubavi. 

Tekst pripoveda Semezdin kojeg nikako ne treba brkati s istorijskom ličnošću pisca. Bez obzira na to što nam se takva mogućnost gotovo nudi na tanjiru, u tu zamku ne bi trebalo da upadnemo jer bi se u tom slučaju uhvatili u kolo patetike iz kojeg izlaska nema, a to ni pisac ni čitaoci ne žele. Knjiga je podeljena u tri dela, od kojih se prvi, Me'med, nastavlja na one ranije jer obrađuje istu temu, govornikov odnos prema bolesti, odnosno preživljenom infarktu. 

Traumatično iskustvo se u prvi deo ovogodišnjeg teksta unosi kao priča, kao reportaža s lica mesta, lirski izveštaj o tome kako je izgledao čitav proces, od tuš kabine u kojoj se infarkt dogodio, pa sve do otpuštanja iz bolnice nekolicinu dana kasnije. Mehmedinović rekonstruiše događaje s radoznalošću zainteresovanog posmatrača, onoga ko je nakon dovoljno vremena uspeo da izađe iz sopstvenog tela i poput duha lebdi nad svim onim što se dogodilo. Ova perspektiva mu omogućava da bude zainteresovan u dovoljnoj meri, ali i autoironičan, čak i duhovit, kao i da izbegne patetiku, iako se kreće po veoma klizavom terenu. 

Drugi deo, Crvena bandana, predstavlja dnevničke beleške vođene na putovanju po pustinji na jugu SAD-a, odnosno kroz Arizonu i Nevadu, na kojem se govornik pridružio svom sinu dok fotografiše noćno nebo. Karakteriše ga dvostruko pripovedanje. Drugim rečima, u pojedinim delovima teksta on prosto beleži ono što se događa, a u drugim se obraća direktno svom sinu kao pretpostavljenom slušaocu, recipijentu. Ti delovi teksta vrše funkciju svojevrsnog bartovskog punctuma, tačke u kojoj se prepliću lično i objektivno, odnosno otvaraju se čvorišta iz kojih izbija trauma koja nije samo posledica uvek nategnutog odnosa između oca i sina, nego i drugačijeg iskustva koje istovremeno udaljava i približava dvojicu muškaraca. Odnos prema umetnosti, odnos prema novim/starim domovinama, odnos prema zajedničkim uspomenama, sve su to tačke u kojima na površinu izbijaju zajedničke traume o kojima ovaj tekst umešno govori.

Treći deo teksta pod nazivom Pahuljica emotivno je najkomplikovaniji i najzahtevniji. U njemu se beleže događaji vezani za moždani udar koji je doživela govornikova supruga. On za posledicu ima njen delimični gubitak pamćenja. U tom trenutku tekst, uprkos želji onog koji ga ispisuje, postaje jedna vrsta memorabilije, ono što treba da (p)ostane okidač uz pomoć kojeg bi se supruzi vraćalo pamćenje jer ono nije izgubljeno, ono je samo sporo. Ali nije komemorativan, naprotiv. Njegova tragičnost i uzvišenost, ako bi pristali na žanrovsko određenje, leži u tome što tekst nastaje s velikim oprezom, s nežnošću koja je odista izvanredna, nesvakidašnja. On odjednom postaje mesto krajnjeg i potpunog poverenja, crteži nestaju iako bi možda bilo logičnije da ih sad ima, da se uz njihovu pomoć supruga lakše snalazi u sopstvenim sećanjima. Ostaju samo reči, grafeme koje popunjavaju belinu hartije/ekrana u koje se slepo veruje. Ovaj obrt predstavlja vrhunsku pohvalu literaturi, pisanju en general, vraća veru u postojanost civilizacije kakva god ona bila.

Mehmedinovićeva knjiga stiže u trenutku kada se čitav svet oduševljava Knausgaardovom Mojom borbom i drugom intimnom i intimističkom prozom. Ipak, dok je Knausgaard okrenut jednoj vrsti nemilosrdnog obračuna sa sobom, dotle je autor Me'meda... u svojoj suštini pesnik i njegov tekst zadržava prevashodnu liričnost. Drugim rečima, on ne traga za trajanjem i ulančavanjem događaja uz pomoć kojih se gradi naracija, a koje se, prema Jakobsonu, ogleda u metonimijskom principu. Mehmedinović je okrenut trenutku i metaforičkom. Princip njegovog pisanja predstavlja zamena, opisana scena uprkos svojoj prozaičnosti stoji umesto emocije i/ili traume. 

Svaki odeljak u tekstu je poput one kožurine (prevod Bore Ćosića) iz Oblaka u pantalonama prepune usana, odnosno punctuma, ako nastavim poređenje s Barthesom. Ipak, patetike nema i to se postiže genijalnim krajem. Naime, narativ se ne završava. On se prekida. Izbegava se ono što se na engleskom naziva closure (pojam uvodi Barbara Herrnstein Smith), a što bismo mogli da prevedemo kao zaokruživanje jer se ne radi samo o kraju nego i o zaključivanju teksta koji krajem dobija celinu i smisao. 

Da Mehmedinović to nije izbegao, priča bi morala da se na izvestan način završi i time bi dobila svoju lošu konačnost. Banalizovala bi se, uprkos svojoj istorijskoj istinitosti. Ovako, ostavljajući kraj potpuno otvorenim, proizvoljnim čak, on napušta čitaoca na vetrometini, u nelagodi, upravo u onom trenutku kada priželjkujemo da se nešto dogodi, da dođe makar do nagoveštaja promene. Iako naizgled jednostavno, ovo je vrlo teško učiniti jer je u prirodi naracije da bude zaokružena, da dobije smisao, unatoč tome što svi znamo da smisla nema.

Ako su Autoportret s torbom i Knjiga prozora u nama izazivali određenu dozu radosne sete, onda je s knjigom Me'med, crvena bandana i pahuljica autor otišao korak dalje, otvarajući pred nama ponore egzistencije. Radi se o strašnoj i divnoj knjizi, tekstu koji je veličanstven u svom slavljenju pisanja i uzvišen u prikazu patnje svakodnevnice. Radi se o knjizi s kojom se treba suočiti i kao pisac i kao čitalac.