'Pisanje nije moj izbor, već moja zla kob.'

Na ovogodišnjem riječkom festivalu Vrisak gostovala je pjesnikinja i tviterašica Frida Šarar. Frida je osebujan karakter na našoj književnoj sceni - iza sebe ima zbirku poezije Halter ego (V.B.Z., 2018.), a sada je na festivalu predstavila knjigu svojih tvitova Ženo, pokrij tu dušu (V.B.Z., 2021.) u kojoj u iznimno kratku i kompaktnu formu hvata bujicu osjećaja i impresija, životnih filozofija i vlastite intime, ujedno veličanstvene i krhke. S Fridom smo tim povodom razgovarali o poeziji, filozofiji, književnosti na internetima i ponekoj drugoj temi.  

Započela bih jednim tvitom iz vaše knjige – kažete, sa toliko potisnute agresije ostaćeš normalan samo ako postaneš bokser, hirurg ili pesnik. Koliko znam, od navedenog vi ste samo ovo treće, pa me zanima je li vam poezija doista način izbacivanja agresije i frustracije? Što vam je (osim toga) poezija? I zašto treba ranjavati pesnike?

Agresija je posledica nemoći. Ja nisam agresivna osoba, ali u situacijama kad dođem u neke životne ćorsokake, probleme koji izgledaju nerešivi, tuge koje izgledaju nepremostivo, taj osećaj nemoći počne da me izjeda i ja ga onda okrenem ka spolja, izbacim kroz poeziju. Ne dozvoljavam mu da bude razoran po mene. Poezija je moj izlaz i spas. Uvek je to bila. Pisanje pesme se kod mene događa na vrhuncu neke nepodnošljive boli, kad svi ostali načini da se ona prevaziđe, zakažu. Pesma je onaj čekić u autobusu, za razbijanje stakla u slučaju nužde. Kad sam srećna i zadovoljna, ne pišem pesme. Zato sam u tvitu ironično rekla ''ranjavajmo pesnike, podspešujmo stvaralaštvo''. To je teška ironija, jer istina je da bih radije da mi se oduzmu sve pesme i da nikad ništa ne napišem, nego da budem povređena i tužna. Pisanje nije moj izbor, već moja zla kob.

Filozofkinja ste po zvanju – koliko vas to određuje u stvaranju književnosti?

Filozofija mi je dala širinu u razmišljanju, jasnoću u strukturiranju misli, kritički odnos prema svetu, uvid u kompletni istorijski tok i razvoj ljudske misli, obogatila mi um, razgranala ga i pružila mu mehanizme za obrazovanje autentičnih i temeljno argumentovanih svetonazora. To se vidi i oseća u mom pisanju, kako poezije, tvitova, tako i proze koju objavljujem u vidu kolumni na portalima u regionu.

Tvitovi koje pišete izravan su produkt određenog, specifičnog trenutka u kojem se nalazite i kao takvi nabijeni su kontekstom (o kojem čitatelj može, a i ne mora ništa znati, no u svakom slučaju ga naslućuje). Kada tvitove stavite u knjigu, ogolite ih od jednog konteksta i uronite u drugi. Kako doživljavate taj novi, drugačiji život vaših misli?

Nisam ni prva ni poslednja koja objavljuje kratku formu. Još od latinskih sentenci, stoika Marka Aurelija i Seneke, preko Bleza Paskala do Fernanda Pesoa i mnogih drugih, postojale su knjige u kojima su autori na ovaj način izražavali svoje misli. Mislim da je ta kratka forma prijemčiva čitaocu, posebno u ovim vremenima kad se život odvija brzo i fali nam koncentracije i pažnje. Možete da uranjate i izranjate iz knjige kad i kako hoćete, svaki tvit je svet za sebe. Tako se čita ova knjiga, bilo kad, bilo gde, bez kontinuiteta i u skokovima.

Društvene mreže već neko vrijeme igraju značajnu ulogu u promicanju i afirmaciji književnosti i čitateljskih navika. No pored Facebooka i Instagrama, polje Twittera, čini mi se, nije toliko na radaru. Kako doživljavate potencijal Twittera u promicanju književnosti i kakvu mu budućnost predviđate? Kakvu ulogu mogu/trebaju imati društvene mreže općenito u području književnosti i čitanja?

Tviter je nekada bio mesto gde su se ljudi otvarali i poetski izražavali, ali odavno to nije. Tako da mu ne predviđam nikakvu budućnost što se književnosti tiče. Moji tvitovi iz knjige Ženo, pokrij tu dušu stari su deset i više godina.

Što se tiče ostalih mreža, primećujem da ljudi dosta čitaju statuse na Fejsbuku i objave na Instagramu (tekstove ispod fotki, što mi je malo bizarno, ali nemam ništa protiv). Oni koji pišu direktno na mrežama imaju svoju publiku i to je jedan novi način, kako čitanja, tako i pisanja. Promocija knjiga na internetu već ide malo teže, ako niste influenser ili ne sarađujete sa influenserima. Ali ako samo želite da se obratite svetu i iznesete svoj rad izvan stvaralačka četiri zida, internet je pravo mesto za to.

Živimo u vremenu posvećenosti ekranu telefona, koji je, kao i kolesterol, dobar i loš. Zanimljiva je vaša samosvijest – internet daje prostor i vidljivost vašem izrazu, a u isto ste vrijeme podložni tupom osjećaju besmisla koji virtualni život donosi (barem se to da iščitati iz vaših tvitova). Postoji li način da se izbjegne paradoks umrežene osamljenosti i gdje je granica između napisanog tvita i vaše izvanmrežne stvarnosti koja ga je proizvela?

Nema te granice. Život se preliva u tvitove i tvitovi utiču na život. Ja tehnologiju doživljavam kao svoju eksternalizovanu svest, prirodni dodatak egzistenciji od krvi i mesa. Internet može da bude opasan jer stvara iluziju društvenosti, dok u realnosti više niko nikog ne gleda u oči i sedimo sami, zagledani u svoje ekrane. To posebno može da zavede mlade ljude i zato treba biti oprezan i u svakom trenutku svestan šta dobijaš, a šta gubiš, šta je realno, a šta virtuelno. Ako ti vladaš švojom upotrebom interneta, a ne obratno, onda on može da bude nešto jako korisno što obogaćuje život. Kod mene nije uvek bilo tako. Dugo sam na internetu, prošla sam kroz sve faze zanosa, zavisnosti, zablude i na kraju ovladala tom ''spravom'' na način koji meni odgovara.

Mislite li da zbog interneta i društvenih mreža postoji kriza oči-u-oči susreta i odnosa?

Sigurno da postoji. E sad, nisam sigurna da li je to samo trenutna slabost današnjeg društva ili nešto što nas vodi u potpuno drugačiju paradigmu međuljudskih odnosa i čitave civilizacije. Ja ne mogu da zamislim da emocionalni život čoveka može biti kompletan i ispunjen bez pogleda i dodira. Ipak smo mi i biološka bića čije ponašanje velikim delom kreiraju hemijski procesi, hormoni i čulnost, a ne isprogramirane inteligencije koje stoje iza avatara.

Frida iz knjige jednako je senzualna i strastvena koliko i melankolična i krhka. Svoju dušu, bilo ravnodušnu, bilo euforičnu, svakako niste pokrili, no kako pristupate razotkrivanju drugih osoba (ponajviše supruga) o kojima pišete i koji se pojavljuju u vašim tvitovima i kratkim pričama?

Svako ko svojom svesnom odlukom postane deo života pisca, mora da bude spreman na to da će o njemu biti pisano. Sigurno da nikada ne bih iznosila podatke i detalje iz privatnosti drugih ljudi, ali sam o svakom odnosu, koji mi je nešto u životu značio, itekako pisala i bavila se u svojim tvitovima i pesmama. Za mene je iznošenje vlastite intime mačiji kašalj, a o tuđoj intimi pišem samo ako je u bitnoj sprezi sa mojom.

Zanimljiva je činjenica da ste i glazbenica te da sa suprugom djelujete kao bend Porno brak. U kakvom su odnosu Frida pjesnikinja i Frida glazbenica te kako je stihove pjevati, umjesto samo pisati? Koji su vam uzori za Porno brak i kakav vam je inače glazbeni ukus?

Zanimljivo je pevati svoje stihove i zanimljivo je pisati pesme sa namerom da budu pevane. To je sasvim drugačija vrsta izraza od onoga što ja inače pišem. Čak mislim da bih vrlo lako mogla da postanem tekstopisac, pa da svoje tekstove slušam i iz usta drugih pevača. To bi me baš zabavilo.

Porno brak je intimni projekat nastao u nekim lepim trenucima kada smo muž i ja provodili slobodno vreme svirajući u našem stanu i spontano praveći neke melodije i tekstove. Pevali smo o našem životu, o ljubavi, o moru i napravili nekoliko singlova, koje smo par godina kasnije snimili i objavili. Nemamo uzore, stvaramo muziku u kojoj pre svega uživamo mi sami, ne patimo za komercijalnim uspehom, puštamo tu priču da se razvije i dođe do ljudi nenametljivo i polako, jer to nisu pesme za jednu sezonu, niti se nama igde žuri.

Atmosfera noćnih klubova i izlazaka zalivenih vinom, znojem i čežnjom neodoljivo me tijekom čitanja knjige podsjećala na glazbu benda Buč Kesidi. Da ne pjevate vlastite stihove, čije biste rado pjevali? I obrnuto, uz čiju biste glazbu svoje stihove/tvitove spojili?

Ja volim elektro pop, ali volim i soul, r'n'b, naravno odrasli smo na rokenrolu i panku, nema šta u životu nisam slušala. Mislim da su članovi Buč Kesidija malo mlađi od nas, tako da nam, uz dužno poštovanje, ne mogu biti uzor u dertu i vrtlozima noćnog života, tu ipak imamo malo više staža. Ali svaka čast svim tim mladim bendovima koji opstaju i bore se, uprkos teškoj situaciji, oni danas nose muzičku scenu. Ja na primer obožavam Svemirka. Mogla bih da ih slušam stalno.

Što se tiče stihova, pevala bih nešto miomirisno i zavodljivo, poput Tagorea. A kad je muzika u pitanju, rado bih od neke svoje pesme snimila jednu sevdalinku.


Ovaj tekst sufinanciran je sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija.