U Booksinom Književnom budoaru gostovao je Branislav Babić Kebra, frontmen kultnog Obojenog programa. 'Izgovor' za druženje bio je koncert koji Obojeni program priprema 2. listopada u Močvari (dođite!), a s Kebrom smo razgovarali o odnosu književnosti i muzike, knjigama koje je izdao i crtežima kojima se posvetio u posljednje vrijeme. Razgovor je vodila i u tekst prenijela Dunja Kučinac.
***
U prosincu prošle godine na ovoj je istoj tribini, zajedno s Markom Šelićem Marčelom, gostovao poznati srpski pisac David Albahari i razgovarali smo o njegovoj izjavi da ga više zanima što će donijeti novi album Rolling Stonesa nego Sajam knjiga u Beogradu. Jesu li si rock i književnost konkurencija ili se uspješno druže? I jedno i drugo je bezveze. I književnost i Stonesi su šoubiznis, kao knjige Kako uspeti za sto dana, Kako da me ne ostavi bivša (iako me već ostavila)... Verovatno tako izgleda i turneja Stonesa. Ipak su mi, doduše, od Sajma knjiga draži Stonesi. Od Sajma knjiga ima jedino dosadniji sajam nameštaja, iako na sajmu nameštaja barem možeš, recimo, skakati po krevetima, kao što smo radili kao klinci.
Ima li književnosti u rocku?
Postoje bendovi kojima su tekstovi bitni: Gang of Four, Sonic Youth, Joy Division, The Fall, Primal Scream, Nick Cave - tu je bilo raznih zanimljivih tekstova. Ipak, u rock'n'rollu su uglavnom očajni tekstovi, bar kako ga ja doživljavam. Tu je mnogo važnije da neki frajer solira i muči gitaru nego da piše tekst. Recimo, tekstovi grupe Kiss su na nivou porno nemačkih filmova.
Što je s književnicima koje spominješ u tekstovima Obojenog programa?
To su uglavnom oni koji su me nešto više nervirali pa sam probao s njima da raščistim. Književnost po sebi mi nije previše inspirativna, nego su mi inspirativni likovi kao što su Kafka, Edgar Allan Poe, tako neki frikovi koji u svoje doba nikog nisu interesovali.
U svojoj posljednjoj knjizi Obećaj mi, molim te iz 2003., glavni lik je Relja, mladić koji ima disfunkcionalnu obitelj i curu aktivisticu koja iz Beograda naposljetku bježi u Nizozemsku. Što ta knjiga govori o trenutku u kojem je izašla?
Ta je knjiga bila bitna u onom trenutku u Srbiji, imala je tada užasnu energiju, a sad možemo prema njoj da budemo dobronamerni pa da kažemo da i sada ima neki smisao i težinu, ali ona nije pisana da menja stvari. Mene je u nekom smislu grizla savest jer sam deo toga, mada me niko nije pitao želim li da budem. To je stoga bio vapaj očajnog čoveka u zemlji koja je u ratu protiv celog sveta i koja je u totalnoj disproporciji s njegovim ličnim doživljajem slobode i umetnosti.
Sve tvoje knjige ilustrirane su crtežima koje radiš u Paintu. Prošle godine svoje crteže, također izrađene u Paintu, pokazao nam je i Daniel Kovač iz Jarbola. Kakva je to tajna veza muzičara i tog jednostavnog kompjuterskog crtačkog alata? Poslednje dve godine samo crtam. To je fenomenalno – ne moraš ni sa kim da se družiš ni pričaš. Ne raste ti pritisak, lepo sediš i crtaš, nikom ništa, sve je kul. Tako ja radim zadnje dvije godine. Možda je stvar u tom dečjem fazonu. Najbolje bi bilo kad bi čovek ostao na nivou sedme godine, tu još ima iskrenosti. Svaki kompjuter ima taj Paint, probajte da crtajte, to je jedna strašno velika navlaka. Bolje biti navučen na to nego na gomilu drugih gluposti na koje smo inače navučeni.
Crtaš svaki dan, ali već dvanaest godina nisi ništa izdao. Znači li to da si prestao pisati?
Nisam skroz odustao, samo mi je sad prosto dosadno ako nešto počnem, a ne mogu u istom danu da završim. Proza traži užasnu posvećenost. Poezija može da prođe na nivou mojih crteža jer možeš u toku dana napisati pesmu i završiti je. Poslednju knjigu objavili su ljudi iz izdavačke kuće Rende u Beogradu. Oni objavljuju dosta otkačene stvari i s njima sam dosta dobro sarađivao. Ni od jednog izdavača doduše nikad nisam dobio nikakve pare, ali to ni ne očekujem.
Moje knjige su rađene sve u nekim malim tiražama, ali su prodane, ne možeš ih nigde naći. Mislim da ne treba raditi u velikom tiražu jer kome je stalo, on dođe do knjige. Nemam ambiciju da se moje knjige čitaju u školskim lektirama. Ustvari, nemam nikakvih ambicija. U svom životu nikad nisam ništa specijalno očekivao. Kafa, crteži, to je to.
Poznat si po tome da si na svojim koncertima uvijek imao malu bilježnicu. Je li to imidž koji si stvorio ili ti je zaista potrebna?
Uloga sveske je višestruka, najmanje ta da čitam. Naime, kad bend ima koncert, na bini se svašta dešava, rikne ti pola stvari. Mi 30 godina sviramo u regionu uglavnom po prostorima koji nisu originalno namenjeni za muziku. U Ljubljani, Zagrebu i Beogradu je okej, ali mi sviramo i u Doboju, Aleksincu i na sličnim mestima. Tamo se većina tog svede na štap i kanap koji trebaju služiti da nešto spoje. Dešavalo nam se da nas struja piči ceo koncert.
Kad smo počeli da sviramo nije bilo monitoringa, ništa ne čuješ, ne znaš koji je deo pesme. I to je do devedesetih bilo normalno, a onda je zbog rata sve postalo još gore. Tako sam počeo sa sveskom, služila je da znamo gde smo. Također, nedavno smo u Beogradu svirali u nekom klubu koji je pre toga bio klaonica. Sveska klaonicu oplemeni. Sve ostalo je improvizacija.
Rekao si da je knjiga Obećaj mi, molim te puno govorila o trenutku u kojem je izašla. Jesi li ikad vidio sebe kao angažiranog autora ili Obojeni program kao angažirani bend?
Politika me ne interesuje jer je po sebi užasno dosadna, iako ne mogu da kažem da ju ne pratim jer utiče na naše živote. Žao mi je ljudi koji se bave politikom jer to nije human posao. Mi kao bend nikad nismo imali nikakav politički angažman, sem turneje kad se Zoran Đinđić kandidovao za izbore. To je bila jedina svetla politička ličnost u Srbiji i prepoznali smo da to ima nekog smisla, ali posle tog smo istrpili maltretiranje i hapšenje od strane policije skoro svaki dan.
Više ne postoje likovi u politici zbog kojih bi tako nešto ponovili. Uostalom, oni bi trebali da se bave nama, a ne mi njima. Knjigom kao što je Obećaj mi, molim te kažeš da to ne prihvataš, ali niko te ne ferma.
foto: Booksa
