Projekt Bijeg

Ususret gostovanju na tribini Učitavanje, pročitajte prozu Ksenije Radajeve koju će, uz Laru Petrović, Martin Majcenović i Vigor Vukotić predstaviti 15. rujna u parku ispred Bookse.

***

Gasim kartu, gasim katastar, odjava.

Dvi gume, dva buela i markice. Dvi gume, dva buela, dvi gume, dva buela. Pazi Ksene hahahah Pazi Kseeeeeneeee gađaju te Kseeeeneeeeeee hahahahahah… I samo idi ravno… Drži volan i diši… diši i slušaj, diši… ne puštaj… Gledaj, gledaj… Umrit će… I galebovi lete slobodno… Jesan ti reka da ne voziš po otvorenoj cesti…Mogla si do Biograda jeate jesi normalna… Na glavu...na glavu...na glavu.. A Miki i ja smo ti išli kroz ovu šumu skroz tu paralelno….Ma nema šanse da bih ja to sa speckom izgurala jebote pukne mi guma na običnom makadamu kamoli po ovome… Umrit će… Penji se… Ma idi do rupe… Ne, nemoj skočiti… Ne puštaj… Dežurna luđakinja… Kseeeeneeeeee jel ti ledeno?

Ksene.
Ssssssssssssssssssssssssssssssssssssssssssssssssssssssssssssss.
Ssssssssssssssssssssssssssssssssssssssssssssssssssssssssssssssssssa! a! a! a! sssssa! ssa!
Saaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa-a!

Kad odeš tamo iza kolodvora, iza zadnjeg perona pruža se jedna uska ulica koja krivuda, možda je jednosmjerna, da, ideš pločnikom da te auto ne pukne frontalno, voziš se, i skreneš na zadnje skretanje lijevo prije Punte. Ideš cestom, ona vijuga, odlaziš do semafora, bit će raskršće pred tobom. Ideš ravno u industrijsku zonu, bit će tamo više objekata i garaža, ideš kroz nju u Gaženicu, teretnu luku. Prepoznat ćeš sebi s lijeva velike kružne objekte nalik kotlovima, skreneš kroz Gaženičku cestu u zavoj, pratiš je do mosta nad prugom. Na pola zavoja stani i prođi kroz ogradu. Pred tobom je pruga skrivena u asfalt. Odi lijevo kroz gustiš, tamo je sve zaraslo od mediteranske šikare i trnja, digni biciklu na rame i gazi krupno. Prođi kroz šikaru, naići ćeš na nasuti puteljak od krupnog kamenja, hodaj preko toga i skoči na tračnice. Prazne su barem već desetljeće, Novi Bezdan, dalmoški Novi Bezdan. neće te na njoj ništa zgaziti zaista, mirne su kao groblje, naša željeznica je postindustrijski horor. Hodaj ravno, upravo kad vidiš da se tračnice račvaju pogledaj desno. Kroz grmlje ćeš vidjeti jedan uski puteljak koji vodi uz strminu. Popni se uz njega. Prekorači tračnice u kontra smjeru i vozi preko asfalta. Ući ćeš u periferiju Bibinja. Nemoj ići po tračnicama prema Bibinjama jer će te policija s magistrale vidjeti, a onda ćeš dobiti kaznu od osam tisuća kuna i vjerojatno još nekoliko problema koje ja ne znam nabrojati jer me hvala bogu još nitko nije uhvatio i pitao me osobnu koju nemam kod sebe. Odavno već ne nosim novac vanka, odavno već ne nosim dokumente, odavno su zatvorile birtije. Počeli su cvasti makovi, uskoro mi je rođendan. Danas sam zaboravila koliko mi je godina. Rekla sam da ću dvadeset i drugi proslaviti s prijateljima na nasipu s pivom u ruci. To nije bilo točno. Kad uđeš u Bibinje idi ravno cestom dok te ne dovede na rivu. Skrenut ćeš u ulicu Taline i pratit ćeš desni ogranak. On će te vratiti na asfalitrani pločnik uz prugu. Prati ga do kraja. On će te izbaciti na magistralu. Naprosto nemam mira. Sad visim među borovima. Imam ožiljak na stopalu, na ruci, na dlanu, na bedru, na koljenu. Odisej. Na prvom čvoru su mi penje, na drugom ručnik. Konopi su mi puni smole. Objesila sam ih tri metra nad stijene. Kroz krošnju vidim nebo. Ležim na boku, a valovi se talasaju. Čini mi se da mi upadaju u mrežu i prelijevaju se preko njenog ruba. Friža. Milijun ih imaš. U svaku frižu ću te poljubiti. Da, hoću, brojat ću ih. I spaja se jedna s drugom kao linije, dvije porezotine jedna na koncu druge, mislio bi netko da je to jedna rana, ja zapravo samo nemam sreće. Pamtit ću je dovijeka. Moja friža sa stijene, moja friža iz bijega. Ni jedan ožiljak osim ovog neće biti friža. Ona ima svoje vlastito ime, a sve ostalo pleše bez imena.. Imam jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam, osam žuljeva na oba dlana. Noge su mi prljave od crvenice. I stopala, i noge i rane na njima, uvukla se zemlja u njih, isprala sam ih morem, ništa je neće izvući van. Jučer sam bila s dečkima na stijeni, odlomilo mi se hvatište u ruci, živa sam se oderala od nju, izribala se do krvi i pala u more koliko sam duga i široka. Izronila sam i dreknula od muke. „Umrit će." rekao je Vid. Umrit će umrit će. Dala bih se kladiti u tom trenu da će me srce izdati od leda, bila sam u to sigurna. Hvatala sam se za stijene, gulila dlanove i dalje, i plivala, plivala, plivala sporo do one ukošene litice preko koje sam mogla vanka. Izašla sam i šljapkala u mokrim penjama po asfaltu. Na ramenima, na vratu, na plećima mi je gorio sitni plamen od hladnoće. Gurnula sam glavu među koljena i gledala si bradavice. „Dežurna luđakinja." sjetila sam se Karlovih riječi. Nemoj nastaviti magistralom do Sukošana jer je policijski auto parkiran u mrtvom kutu i također, upravo dvadeset metara ispred pruge koja se mostom penje na nasip i račva se lijevo od magistrale. Nemoj ići prugom. Hvala bogu da su konačno ukinuli granice. Ovo sve je postalo prestresno. Prije neki dan prvi put u životu sam ušla u Sukošan. Izgubila sam se među vikendicama tek nešto malo iza centra sela, na makadami mi je pukla guma i nestalo mi je baterije na mobitelu. Došla sam do kraja divlje plaže i premorena sjela uz more. I gledam more što se k meni penje. Sjedim na škrapi i gledam horizont. Otoci se tako brzo mijenjaju. Svega je kilometar dovoljan i horizont je sasvim drugačiji. Jedan otok bio je tako blizu obali da je more preda mnom izgledalo kao jezero. Nisam se imala kako vratiti kući, skoro sam popizdila koliko sam poživčanila. Kad sam našla konačno snage, na gumi na izdisaju dovezla sam se natrag do Zadra, u punoj brzini nakon pozamašnog vrludanja po buržujskom kvartu s uskim ulicama i golemim nekretninama. Te večeri došla sam kući i rekla da mi je muka od ceste, da mi se to švercanje već popelo preko glave, ima mirnijih načina za provesti karantenu osim bježanja od policije. Nakon vijesti mater mi je rekla da su tog jutra kontrole i zabrane kretanja bile ukinute. Čitavog dana bježala sam od fiktivnog. Potpuno komično.

Ksene.
Hahahahah Kseeeneeee.
Ksene, gađaju te Kseeeeneeee hahahahahahahahahahahahahah.
Kseeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeee.

Skreni desno niz strmu cestu, doći ćeš do marine. Dva su puta. Možeš ići uz ogradu preko makadami, to će te vratiti na magistralu a to ne želiš. Drugi put je ravno kroz marinu. Na početku i na kraju je osiguranje. Marinu dijele Bibinje i Sukošan, ona je pogranična. Vozit ćeš se par minuta do izlaza. Prođi kroz njega kao kroz ulaz. Doći ćeš taman sto metara iza kontrole, to je dovoljno. Odi na asfalt i vozi se uz more.

KseeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeneeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeOno je orijentir. Kad ti je s desna, ideš k jugu. Kad dođeš do kraja Sukošana više nemaš ceste do Svetog Petra osim magistrale. Moraš ići obilaznom rutom na istok, dakle preko Debeljaka i Podvrsja. Prati glavne ceste i najbitnije, ne pitaj nikog ništa, pogotovo ne za smjer. Ako želiš doći do Filip Jakova, moraš proći i Sikovo. Tu je obilaznica gotova i možeš voziti dalje paralelno s magistralom po sređenoj cesti. Kako nemaš more kraj sebe vodi se otocima, oni će virkati nad brdima. Ako u Sukošanu ostaneš na tračnicama i pratiš ih do kraja, završit ćeš u Kninu. Tu će biti okretište, na njemu se ukopčavaju Split i Zagreb, te pruge su aktivne, ovdje te vlak može zgaziti. Dalje te ne znam voditi, tamo nikad nisam bila.

Foto: Pexels.