Jeton Neziraj

Dragi Saša,

Ova naša pisma, kao i mnoga druga kao što su naša, učiniće možda da ljudi nakratko zaplaču, ali, posle njihovog čitanja, pošto pripale po cigaretu, ponovo će se vratiti starim navikama u ovim krajevima: mržnji i zavisti…. Ipak, prijatelju, bar za nekoliko časaka nastupiće “zatišje oružja” i možda zbog toga baš i vrede. Negde sam pročitao da su nekada u nekom mestu, ne tako davno,  robovlasnici u pozorištu iskreno zaplakali kada bi gledali neku bolnu priču o patnjama robova. Ali čim bi izašli iz pozorišta i vratili se kući, ponovo bi svoje robove premlaćivali od batina.

Iskreno ti zahvaljujem što si poverio meni (i čitaocima) priče iz svog detinjstva. To što si ti napisao kazuje mnogo više nego desetak istorijskih knjiga.

Ja sam ti u poslednjem pismu obećao da ću ti pričati o mojim putovanjima u Leskovac. Godine 2006. dobio sam poziv od jednog Univerziteta u Kanadi da idem tamo i predstavim  pozorište Kosova. Hteo sam da idem ali desilo se da Kanada ne priznaje putne isprave Kosova (onda izdate kod UNMIK-a). Ðavo neka ga nosi, stvarno sam želeo da putujem u Kanadu. I tada sam saznao da su mnogi kosovski Albanci, iz raznoraznih razloga, uzimali jugoslovenske pasoše. Počeo sam da razmišljam o toj mogućnost... Neki moji drugovi su me savetovali da to „uradim“, a neki pak da „ne uradim“! U glavi mi je vrilo od razmišljanja...

“Uzmi ga, nije smak sveta ako ga uzmeš.”
“Ideš da uzmeš pasoš od onih koju su nas ubijali.“
“Uzmi ga, neće više biti sranja.”
“Vredi ga uzeti za jedno putovanje u Kanadu.”
“Ideš da klečiš pred onim usranim kriminalcima, sramota.” 
“Uzmi ga, uzmi ga, šta te briga … Vrlo važno.”
“Kakve veze ima to s patriotizmom?”
“Uvek tako, mi Albanci, pobedimo u ratu, a gubimo u miru.”
“Idi, uzmi, jer sa ovim našim pasošima UNMIK-a samo dupe možeš da obrišeš.”
“Postidećeš se zbog toga.”

Naravno, ovo što navodim su samo imaginarna razmišljanja, ali su sasvim moguća u tom periodu dok sam se kolebao oko pomisli da zatražim jugoslovenski pasoš. Na kraju sam ubedio samog sebe. Lako, našao se jedan “posrednik” koji bi mi za 300 evra doneo pasoš na ruke. Sreo sam se s tim tipom i on me je ubedio da mu dam 150 evra kao avans. Toliko sam bio glup da sam mu verovao. Cela ta ideja o jugoslovenskom pasošu sadržala je u sebi konspiraciju, nepozananice, strah i  svašta još, tako da i to plaćanje od 150 evra za pasoš koji je trebao da stigne za nedelju dana na isti sto u istoj kafani, nije bilo “nelogično”. Ali, “posrednik” mi nije doneo pasoš posle nedelju dana, ni posle dve nedelje, niti posle dva meseca, niti kasnije… Nastavio je da me hrani banalnim lažima dugo vremena, dok na kraju nisam digao ruke od toga. Propalo je toliko očekivano putovanje u Kanadu.

Ali, godinu dana kasnije, 2007. godine, stigao mi je novi poziv sa Kanadskog univerziteta. Ovog puta sam se bio opametio. Trebalo je da odem u Leskovac, tamo gde su mi rekli da su posle rata izmešteni dokumenti iz Kačaničkog regiona. Odlučio sam da krenem, ali sa mnogo bojaznosti. Pošao sam rano ujutro iz Gnjilana s jednim taksistom koji je tražio 50 evra. Taksista, naviknut na ovakva putovanja, objasnio mi je skoro čitavu proceduru kroz koju je trebalo da prođem da bih dobio pasoš. Leskovac mi je izgledao kao grad uzaludnosti. Međutim, iznenadio sam se prirodnim lepotama koje sam video usput do tamo. Znam da mi je prepodne prošlo u traganju za kancelarijom, u nastojanju da zapamtim mesto gde je trebalo da uđem i kako odatle da izađem. Glavni centar za ceo ovaj “biznis” bio je tamošnji MUP. Ipak, važno mesto je bilo i “Mesna kancelarija Uroševac”, smeštena  privremeno u Leskovcu, gde je prvo trebalo da sa vadi Izvod iz matične knjige rođenih i državljanstvo. Do te kancelarije se stizalo preko gradskog mosta. Kancelarija se nalazila u jednoj privatnoj kući i ne sećam se da li je bilo nekog natpisa. Priča za sebe je ambijent i sivilo koje je vladalo u njemu. Jedan ili dvojica muškaraca, uglavnom žene koje su se pravile kao da rade nešto, ili su možda stvarno radile! Čudne žene, (ali sada ne mogu da se setim neke bolje reči), sve nekadašnje službenice koje su radili pre rata u mesnim kancelarijama u Kačaniku, Štrpcu ili Uroševcu. Rečeno mi je da svi mogu lako da budu korumpirani. Toliko da se stekao utisak da je već pri rukovanju svako od njih očekivao da im se nešto stavi u ruku.

Ispostavilo se da su moji dokumenti uništeni/izgoreli u ratu na “Kosmetu” i sada je trebalo… tražiti da se ponovo izrade. Pomenuta je neka reč koju, đavo da je nosi, nisam razumeo, ali znam da je počinjala sa “re”; “rekonstrukcija” (ili, realizacija, reformacija, rekapitulacija, reformiranje, regeneranje, rekapituliranje, re…). To je podrazumevalo da ja treba da podnesem zahtev za to “re”… I da se vratim za nedelju dana. Pitao sam da li je moguće da se to “re” uradi tokom dana, da ne bih morao ponovo da dolazim u Leksovac, ali mi je jedna od onih žena kratko odbrusila:  Nemoguće! Nisam bio siguran da li vrši posao novac sada! Ðavo ga odneo, da ne userem stvar još više ako joj ponudim novac? Da se ne uvredi? Odlučio sam da postanem “odgovoran građanin”. Vratio sam se posle nedelju dana u istu tu kancelariju. Žena, koja je ličila na službenicu višeg ranga, pozvala me je u kancelariju i počela da me pita o nekim Albancima koje je poznavala kada je radila u Uroševcu. Pitala je o gradu, pitala je o razvoju… Rekla mi je da se posle rata nikada nije vratila tamo, ali da se nada da će se vratiti jednog dana. Njena ljudskost me je rastužila. Naravno, nije im bilo lako da rade u tim rupama, pretendujući da rade tako važan posao. U znak zahvalnosti sam joj stavio 10 ili 20 evra, “za kafu”; nije se nimalo bunila!

Napokon mi je bilo omogućeno da se prijavim u leskovačkom MUP-u i rečeno mi je da se vratim za otprilike nedelju dana da podignem pasoš. Dan kada mi je rečeno da ponovo idem upravo je bio dan posle parlamentarnih izbora na Kosovu, gde je pobednik na kraju bila Demokratska partija Kosova Hašima Thačija. Vražiji posao, ponovo dilema da idem ili ne…  Ako odložim, bojao sam se da ne izgubim red, i ko zna šta već… Odlučio sam da idem. Taksista je tog dana bilo manje. Kod leskovačkog MUP-a, nisam sreo takoreći nijednog Albanca. Tokom ranijih poseta, redovno bih čuo da se tu i tamo govori albanski, tihim glasom. A i kada nisu govorili, po njihovim mrzovoljnim licima, kao  da su “ulovljeni u krivici”, mogao bi čovek da pretpostavi da su Albanci.  Što sam više Albanaca video, nekako mi je bilo lakše; onda sam rekao sebi, nek ide do đavola, nisam ja jedini koji radi to sranje! To je kao posao sa onim vojnicima koji se postrojavaju u red kada streljalju čak i samo jednog čoveka. Žrtva je mogla lako da bude ubijena samo i od strane jednog vojnika, ali ta metoda, kako se čini, bila je smišljena da bi se izbegle neprilike koje su kasnije mogle da imaju ubice. Budući da je bilo desetoro vojnika u jednom redu, svako od njih je kasnije mogao da se pravda, rekavši: Eto, sigurno je to bio metak nekog drugog koji je pogodio žrtvu, a ne moj metak!

Kada je stigao red na mene, rekli su mi: Da, tvoj pasoš je gotov, ali ti, prethodno treba da se javiš u “SUP Uroševca”! Znači tako stoji stvar? Znači postoji i Uroševački SUP, sada privremeno izmešten (kako se govorilo za bilo šta sa Kosova) u Leskovac. Albanski taksista me je pratio do tamo. Bio je to pravi izazov! Tešio bih sebe: Šta može da mi se desi usred bela dana, u jednoj normalnoj državi (ali ipak nisam bio baš sasvim siguran da je Srbija jedna normalna država, ali tako sam varao sebe)? Ništa ti se ne može dogoditi, ama baš ništa, mislio sam! O ne, momče, palo mi je napamet, sad će izići tvoje ime u nekom od onih njihovih spiskova i uživaćeš dan-dva u zatvoru. Taksisti Albancu sam dao sve brojeve telefona mojih poznanika koje sam imao u Beogradu, uglavnom ljudi iz pozorišta. Taksista koji je, čini mi se, shvatio ozbiljnost mog slučaja, uozbiljio se i odlučnim glasom rekao: Brate, ne vraćam se živ bez tebe na Kosovo. Ovde ću te čekati dok ti ne izađeš. Kao u albanskim filmovima! U ovoj tragikomičnoj situaciji falio mi je samo Skenderbeg! Uroševački MUP u Leskovcu bio je u jednospratnoj zgradi (ako je pamtim dobro). Svi policajci su bili u civilnim odelima i to je bilo zaista strašno. Neka ka đavo nosi, kako je moguće da u jednoj normalnoj državi (!) postoji ovakva ilegalna struktura! Mene je primio jedan od inspektora, ne znam kako se zvao. Razgovor je trajao oko dvadesetak minuta. Pokušaću da ga rekonstruišem, po sećanju, nakon toliko godina.

[Seo sam na stolicu nasred sobe. Inspektor, na kraju sobe, sedeo je za jednim velikim stolom. Soba polumračna.]

INSPEKTOR:  Vi ste iz Kačanika, je’l te?
JA: Da!
INSPEKTOR: Zašto ste došli baš danas?
JA: Pa, rečeno mi je da danas dođem!
INSPEKTOR: Je l si glasao juče?
JA (Lažem): Ne. Živim u Prištini i mrzelo me je da idem u Kačanik samo da bih glasao…
[Inspektor me gleda s nepoverenjem. Ali zatim nastavlja da pravi beleške.]
INSPEKTOR: Pobedila Tačijeva Partija, je’l te?
JA: Jeste, ali neće moći sama da formira Vladu!
INSPEKTOR: S kim misliš da može da bude u koalicji?
JA (Shvatam ozbiljno pitanje): Zavisi, ali ne verujem da će biti u koaliciji sa Demokratskim savezom Kosova!
INSPEKTOR: Sa Vetonom Suroijem?
JA: Možda, ali Suroi ima mali procenat … Čak, nije sigurno da li će moći da pređe izborni cenzus …
INSPEKTOR: Misliš da će biti bolje na Kosovu? Bolje da je pobedila ova Rugovina partija!
JA: Ko zna šta će biti … Ali tu su predstavnici Međunarodne zahednice, oni koji ipak drže situaciju pod kontrolom!
INSPEKTOR: Pošto si pomenuo ove strance. Je l’ ima mudžahedina u Prištini?
JA: Molim?
INSPEKTOR: Ovi s bradom, s kraktim pantalonama?
JA: Pa, možda i ima…
INSPEKTOR: Je l’ se vide po Prištini?
JA: Ponekad.
INSPEKTOR: U kom delu Prištine su više koncentrisani …?
JA: Pa, s vremena na vreme čovek može da ih vidi svuda po gradu …
INSPEKTOR: Šta radite?
JA: Radim u jednom umetničkoj organizaciji. Uglavnom pravimo predstave za decu…
INSPEKTOR: Je l’ sarađujete sa srpskim umetnicima?
JA: Da,  ponekad… ne mnogo, kao što možete da i pretpostavite.
INSPEKTOR: S kim od kosovskih Srba sarađujete?

[Dilemu koju moram da razrešim odmah. Da pomenem drugove ili ne …. Nemoj da izdaš drugove i ideale, Jetone… Ali zatim, neka ga đavo nosi, bavimo se pozorištem, ne nekim kriminalom. Odlučio sam da kažem… U međuvremenu, inspektor me je gledao sa radoznalošću.]

JA: S pozorištem “Geto” iz Lapljeg Sela! 
INSPEKTOR: Tako, je l’ te! A sa  umetnicima iz Srbije? Je l dolaze oni u Prištinu?
JA: Da, dolaze ponekad …
INSPEKTOR: Ko?
JA: Ovi, iz “DAH Teatra” i neki drugi …
INSPEKTOR: Pre nekoliko dana u blizini Kačanika ubijeno je troje mladih u zasedi … Je l  znaš ko ih je ubio?
JA: Ne.
INSPEKTOR: Nisi čuo da se priča o nekom ko bi mogao da bude ubica?
JA: Ne… Ja, zaista jesam iz Kačanika, ali živim u Prištini … Ne idem često tamo!
INSPEKTOR: Je l si čuo za selo Stagovo?
JA: Da, znam da to selo pripada Kačaniku!
INSPEKTOR: Čuo si da je pre nekoliko dana KFOR našao tamo mnogo oružja?
JA: Čitao sam u štampi… Ništa više od toga ne znam…
INSPEKTOR: Gde si bio tokom rata?
JA (Ponovo lažem): Jedno vreme u Prištini, gde sam bio student, a zatim u Makedoniji …

I tako se “prijateljski” razgovor sa srpskim inspektorom policije iz Uroševca (privremeno izmeštenim u Leksovac”) nastavlja. On pita, ja odgovaram, čas lažem čas pokušam da budem iskren s njim … On vodi beleške i pravi se kao da obavlja svoj posao, za koji, sigurno treba da dobije platu od srpske Vlade. A ja kažem, hvala Bogu što nemamo više ove dronjave policajce na Kosovu. 

Jugoslovenski pasoš koji sam dobio u Leskovcu iskoristio sam zatim za putovanje u Kanadu ali i za moja kasnija putovanja u Srbiju (ličnoj karti, koju sam nasledio od pre rata, istekao je rok). Ali moram da kažem da sam bio veoma srećan ovog poslednjeg puta kada sam bio u Istanbulu. Pošto nisam bio siguran da li treba da uzmem ili ne vizu za ulazak u Tursku, uzeo sam oba pasoša, leskovački i Republike Kosova.  Prvo sam graničaru pokazao leskovački pasoš, ali on mi je prstom dao znak koji je značio da treba da se vratim nazad po vizu na šalteru iza mene. Ali ja sam mu na licu mesta rekao: “momenat, karešim…” i izvadio pasoš Republike Kosovo. On ga je pogledao, prepoznao, udario pečat i vratio mi ga je. Bio to, ipak, lep osećaj.

***

Ali, priča o ovom pasošu malo se odužilo. Da se vratimo sada našoj diskusiji o antologiji koju pripremamo. Prava reagovanja, verujem, tek treba “da izbiju” pošto budemo objavili ove dve antologije. U međuvremenu sam dobijao samo neka “upozorenja” kao npr. “Molim te, pazi kako se predstavljamo… oni znaju da manipulišu…” ili “…kako li ćemo biti predstavljeni tamo? Nadam se kao autori iz Republike Kosova… drugačije…”! E da, zamalo jednome da pišem: ti se predstavljaš kao da si rođen u pičkoj materini, sa privremenim boravkom na planeti Mars. Koliko god sam mogao, izbegavao sam ovakve tipove, pisce-patriote, koje se većinom nalaze na stranicama školskih udžbenika. Uglavnom, u ovoj našoj antologiji su obuhvaćeni mladi autori, generacija koja je tzv. službenu poeziju (za kosovske namučene majke) zgazila, dajući joj urbanu dimenziju, obogaćujući je novim rečima (kao na primer rečju “jebati” zajedno s srodnim oblicima, koje ranije nije poznavala pesnička leksika), dajući joj nova značenja i osećanja, izbegavajući kliše, zamorne poetske figure i asocijacije…

Onako kao što sam i očekivao, jedva sam sakupio šaku autora koji pišu prozu. Nova proza na Kosovu takoreći ne postoji. Nekada je ipak bilo veoma uspešnih autora, dok sada, ne samo da ih je malo, nego i ono o čemu se piše ne može biti gore. Razume se, sem nekoliko izuzetaka. Za našu antologiju jedva sam uspeo da nađem nekolicinu njih, verujem kvalitetnih i reprezentativnih. Međutim, što se tiče poezije, stanje je drugačije. Nama blagonaklonjeni kažu da je na Kosovu svaki treći čovek pesnik. Ima ih mnogo, zaista mnogo. Jedno pre podne, dok sam pio kafu ispred Narodnog pozorišta Kosova, gde radim sada već treću godinu, približio mi se jedan sredovečan čovek i tresnuo mi je na sto svoje pesničke knjige. Nisam bog zna kakav poznavalac poezije, ali ime tog pesnika nikada nisam čuo. Ama baš nikada. “Ja”, reče on, “i Alji Podrimja, najbolji smo albanski pesnici…!” Ako je tako, neka vam je sa srećom, uzvratih mu, ne htejući da pokvarim raspoloženje ni njemu niti sebi. Njegove pesme sam, ipak, prelistao; nimalo se nisu razlikovale od onih stotina i hiljidu pesama koje  su autori iz raznih generacija štampali svaki put kada njihovo piskaranje bude dovoljno da ispune tabak jedne knjižice. Autore koje sam ja izabrao za antologiju nove književnosti Kosova, iako čine jednu novu kastu pisaca (srednje i mlađe generacije), sigurno ne možeš naći u školskim udžbenicima. Neki od ovih pesnika su izdali svoju poeziju samo u časopisima (ono malo koliko ih ima na Kosovu), književnim novinama ili na internetu. Čak, pesme jednog od njih prvo sam pročitao na Facebook-u, a zatim, veoma zadivljen njima, odlučio sam da ih uvrstim u ovu antologiju.

Ponosan sam što u ovoj antologji kosovske književnosti, za koju verujem da ćemo brzo imati štampanu u Beogradu, nalazi se i pisac i publicista Haljilj Matoši. Što je istina, Matoši je pomerio malo onu granicu “starosti” koju sam bio odredio kao jednu od “kriterijuma” za autore, ali ipak, imao sam nekoliko razloga za ovaj ‘kompromis’. Matoši je tokom 90-tih izdao nekoliko brojeva kulturnog i filozofskog časopisa Šeši, koji, iako je prodavan u malom tiražu, odigrao je izuzetnu ulogu u promociji jedne nove generacije stvaralaca svih profila. Matoši je tokom rata na Kosovu bio kidnapovan i držan kao talac više od godinu dana od strane srpskih snaga. Njegova poezija je sjajna i verujem da tamošnja javnost treba da se upozna sa njom. U ovoj antologiji je i Arben Idrizi, sjajan pesnik, nesumnjivo najbolji na Kosovu od ove nove generacije pesnika.

Jedno od glavnih iskušenja za neke pisce koje sam pozvao bila je želja da saznaju ko će sve biti u antologiji. Uvek se našao neko kome se nije dopalo da bude u društvu s nekim drugim. Nije mi bilo teško da za kratko vreme shvatim celu “mapu  književnih klanova” Kosova…! Književnička posla, rekli bi oni koji nisu književnici!

I pošto se ovo pismo odužilo malo više, prekinuću s nadom da ću posle tvog sledećeg pisma, ponovo pisati ali ovog puta više o kulturnom pejzažu Kosova; o izdanjima i izdavačkim kućama, o prevodima strane književnosti na albanski i obrnuto, o pozorištu (uh, o ovome svakako) i o opštim izborima koji se približavaju (bar znam da posle ovih izbora neću morati da idem u ponovo u Leskovac. 

Sve najbolje i mnogo zdravlja,
Jeton Neziraj

Ponedeljak, 29. novembar 2010.
 
 

P.S.

Priču o mom leskovačkom pasošu nemoj da pokažeš nikome. Rekao sam to tebi u  poverenju, kao “Albancu” što si! Ne želim da me ponovo etiketiraju kao izdajnika! Eh, samo da znaš da se tako ponašaju svaki put kada kažem da “u albanskoj dramaturgiji ima puno smeća”! Izdajnik, antinacionalan… kako smeš da kaljaš drame onih muškaraca i žena koji su pod svetlom sveća, u noćima bez sna, na hladnoći i mrazu, pod okupatorskom paljbom, bez hrane i pića, bez dinara u džepu, povređeni i posramljeni, pisali naše nacionalne drame, zahvaljujući kojima mi danas uživamo slobodu! Sramota, sramota! Sraaaammmo…!