Jeton Neziraj

Dragi Saša,

Preksinoć, na novogodišnju noć, u kući jednog rođaka kod koga smo bili u poseti, dok smo sedeli  na krevetu, pod zadnjicama smo osetili nešto čvrsto; bio je to šaržer zaboravljenog kalašnjikova. Domaćini su ga učtivo uklonili, uz “oprostite, deca su ga ćušnula tu…”!

Pre rata, tokom devedesetih godina, u mom rodnom gradu, jedine pucnjave koje smo čuli za Novu godinu bile su one iz Štrpca i okolnih sela, gde su bili nastanjeni Srbi. Bila je to zastrašujuća pucnjava. Praznični pucnji iz vatrenog oružja lepo je ocrtavala mapu srpskih naselja. Čovek bi pomislio da po tome može da prebroji srpske kuće lakše od stručnjaka koji su vršili popis stanovništva. 

Po završetku rata, jedino odakle se nisu čuli pucnji bila su mesta prema Štrpcu i onih delova gde je živelo ono malo Srba koji su preostali. Prosto rečeno, ništa se nije čulo iz tog pravca. Za Novu godinu, tamo nije smela da pukne ni automobilska guma. Dotle se u albanskim selima, u prvim poratnim godinama, vodio pravi rat. Pucalo se iz svih mogućih kalibara. A, količina i “kvalitet” pucnjave, razume se, bila je stvar inata prema preostalim Srbima. Bilo je to desetostruko davanje oduška inatu za sva ona ponižavanja koje su albanski stanovnici doživeli tokom devedesetih godina od Srba, u novogodišnjim noćima. Međutim, kasnije, inat prema Srbima se predimenzionirao i proširio. Pri dočeku Nove godine, pucnji su bili upućivani – iz jedne kuće ka drugoj, u inat jedne prema drugoj, iz jednog sela ka drugom, u inat jednog prema drugom, i svi skupa; kuće, sela i gradovi u inat Srbima. Ali, treba reći i to da je pored inata prema Srbima bilo i drugih inata, i poruka koje su iz jedne kuće slate pucnjima ka drugoj, iz jednog sela ka drugom, i tako redom. Pored poruka lične prirode, najinteresantnije poruke su razmenjivane između onih mesta gde je to povremeno ličilo na pravi rat. Broj pucnjeva je trebalo da svedoči o broju cevi, odnosno pokazivao je koliki je doprinos to jedno selo dalo u borbi za Otadžbinu! I tako, sela i regioni nadmetali su se jedni s drugima preko pucnjave u novogodišnjoj noći. Može se reći da su to bili patriotski pucnji u kosovskoj varijanti. Bilo to ironično ili ne, ali u novogodišnjoj noći se to koristi za iskazivanje patriotizma. Padale bi i psovke: “Majku li vam vašu… onda vas nigde nije bilo od straha od Srba, a sad pucate iz oružja koje ste kupili posle rata!”      

U poslednje vreme, međutim, koriste se sofisticiranija pirotehnička sredstva tako da je teško razlučiti da li je u pitanju oružje ili nešto drugo. Sve je otišlo u lepu pičku materiju i ako budeš pucao napolju u poslednjim minutama pred Novu godinu, onda ti je bolje da se čuvaš od ostataka petardi kao i od zalutalih metaka.       

Oružja i dalje ima skoro u svakoj kući. KFOR na Kosovu je uputio nekoliko za redom ultimatuma za dobrovoljnu predaju oružja, ali sumnjam da je mnogi ljudi to učinilo.

Prema tome, još za nekoliko godina čuće se oko naših kuća pucnji iz vatrenog oružja za Novu godinu. Do tada će se albanski i srpski inat možda smanjiti. A da bi se taj inat smanjio, verujem da i mi našim radom tome doprinosimo. Treba da se tome nadamo. Na kraju krajeva, neka ovo bude kao čestitka za ovu Novu godinu: Draga Srbijo, drago Kosovo, želimo vam sve najbolje za Novu 2011. godinu. Neka vladaju ljubav i mir među vama i neka nestanu vaši stogodišnji inati... Neka pripadaju prošlosti, onom vremenu kada ste iz kalaša častili jedni druge za srećnu Novu godinu, onom dobu kada  ste jedni drugima palili kuće, neka idu do vraga  bajke o kolevkama, srpskom srcu, manastiri, džamije, ilirske tume, bitke za Kosovo, za sultanmurate, za kopiliće i druge vaše bajke!              

Dragi Saša, preko ove patetične čestitke za Srbiju i Kosovo, želim da ti iskreno zahvalim što si u tri razmenjena pisma sa mnom posvetio toliko ličnih trenutaka i  nadahnjujuće ispovesti. Osećam se vrlo ponosan, i verujem da se i ti tako osećaš povodom ove dve knjige koje će ubrzo biti objavljene u Prištini i u Beogradu. Pre godinu dana kada smo se sreli u Lajpcigu i kada si izneo ideju o ovim dvema književnim antologijama, nije bilo lako poverovati da će ova stvar moći da se realizuje, bar ne tako brzo. Ali sada je sve jasno i jedva čekam da se vidimo na promocijama, ovde u Prištini i tamo u Beogradu!       

Ne mogu a da se ovog trenutka ne setim preminulog glumca Faruka Begolija, koga su znali svi ovde na Kosovu a verujem i tamo u Srbiji. Mnogi ljudi i danas se sećaju jedne medijske priče u vezi sa Farukom Begolijem. Jedna njegova izjava za RTB iz 1982. razočarala je mnoge ljude na Kosovu. U televizijskoj emisiji koja je bila posvećena demonstracijma albanskih studenata 1981. godine, Begoli koji je bio intervjuisan u drugim povodom, javno je rekao da mu se sviđa Beograd i da se najbolje oseća u tom gradu. Ova njegova izjava, shvaćena pogrešno, izazvala je neviđeno ogorčenje ljudi na Kosovu. Mnogi od njih su u njemu videli “izdajnika”. Kada su ga nekoliko godina kasnije ponovo pitali o tome, Begoli je odgovorio: “U Beogradu sam proveo najveći deo svog života. Imam svoje uspomene, lepe uspomene, bez obzira na klevete ondašnjih političara o Albancima. Kada sam prihvatio ponudu Televizije Beograd, nije mi bilo ništa rečeno o svrsi te emisije. Pitali su me kako sam se afirmisao u Beogradu i šta sam osećao prema Beogradu. Nisam imao pojma kakvu je političku pozadinu imala ta emisija. Ta moja izjava je posle montirana i ‘osakaćena’. Da je bila u celosti emitovana, aplaudirao bih, ali dogodilo se tako kako se dogodilo i šta da kažem…”    

Trideset godina kasnije, Begoli je, ležeći na samrtnoj postelji, nepokolebljivo izjavio: “Bez obzira što neko može pogrešno da me razume ili interpretira, ja i dalje volim Beograd”.

Dragi Saša, bez obzira na to što neko može pogrešno da nas razume ili interpretira, mi treba i dalje da razmenjujemo naše književnosti…

Srdačno,
Jeton Neziraj