Beton :: Portreti za poneti ili zvezde-padalice Bulevara zvezda

Ove nedelje u galeriji portreta istaknutih intelektualaca koji će zvezdane trenutke svog sunovrata imati tokom jugoslovenske apokalipse, duže ćemo se zadržati ispred dva zastakljena rama. Unutar jednog je jedan sumnjivi konvertit i nesumnjivi grešnik, dok drugi ram ispunjava portret jednog vanliterarnog avanturiste i otkrivaoca Balkana špenglerovskog tipa. Tu su dr Novak Kilibarda i Peter Handke. Njima je ni kriva ni dužna pridružena jedna maska iz Arheološkog muzeja u Kerkiri (gradu Krfu). Iscereno lice kao podrugljivi kez javnog delatnika upućen 'žednima na vodi' ili naličje velikih ideja kojima su nas obasipali mešetari ljudskih duša pod krinkom pisaca, naučnika i filozofa?

NOVAK KILIBARDA

KILIBARDA, dr Novak (Banjani, 7.1.1937), istinski ljubitelj moći. Doktorirao je na Beogradskom univerzitetu. Još kao student se javio u kampanji protiv crnog talasa, pišući na stranicama NIN-a protiv nesocijalističke reprezentacije stvarnosti na filmu. Nakon studija, radio je u Višegradskoj gimnaziji, zatim na Pedagoškoj akademiji u Nikšiću da bi potom prešao na Univerzitet Crne Gore. U vreme antibirokratske revolucije, pružio je podršku mladom dvojcu, Momiru Bulatoviću i Milu Ðukanoviću u rušenju stare vlasti. Na dan Sv. Vasilija Ostroškog, 12. maja 1990. osnovao je Narodnu stranku (supervizor stranke bio je mitropolit Amfilohije Radović) na čijem čelu je ostao sve do 2000. godine, kada se setio da je tu stranku osnovala zapravo Služba državne bezbednosti. Kao spiritus movens srpskog nacionalističkog projekta na tlu Crne Gore, dr Kilibarda je učestvovao u podizanju šovinističke klime, nastupajući na mitinzima, zajedno sa Radovanom Karadžićem. Iako danas poriče da je ikada držao zapaljive govore, svedoci navode da je posle njegovih veličanja Karadžića i Martića, na mitingu pred crkvom Svetog Ðorđa ispod Gorice, masa skandirala u glas: „Ko je drugi, ja sam prvi da pijemo turske krvi!“ Marko Vešović ga zove crnogorskim Šešeljem, a MirkoKovač 'prevrtljivim čovekom s kojim se ni u crkvu ne ide'. Ranih devedesetih godina, na meti mu je bila muslimanska manjina, mada nije zaostajao ni u akcijama na dubrovačkom ratištu, gde je sa svojim stranačkim funkcionerima osnivao Dubrovačku Republiku (trebalo je da liči na „savremeni jadranski Hong Kong gdje bismo ostavljali pare, trgovali i vodili ljubav“). Kilibardina NS bila je 1992. najjača stranka posle DPS i baš kao i Šešeljeva SRS predstavljala je protezu parlamentarne demokratije. Politički put dr Kilibarde, ali ne i razvoj, kretao se od tvrdog nacionalizma, preko kursa 'srpske prepoznatljivosti', koji je nakon formiranja koalicije Narodna sloga 1996. sa Liberalima Slavka Perovića, počeo da skreće ka đukanovićevskoj perestrojci. Godinu dana kasnije, prilikom previranja u DPS-u, dr Kilibarda je podržao Ðukanovića, otvarajući sebi nove političke mogućnosti. Nakon stupanja u koaliciju sa DPS Da živimo bolje, Kilibarda je postao potpredsednik Vlade CG. Na tom mestu je ostao sve do februara 2000, kada je u jednom danu presvukao nekoliko odela: odrekao se liderstva u NS, dao ostavku na mesto potpredsednika Vlade i postao prvi šef Trgovinsko-informativne misije CG u Sarajevu. Kao diplomata, dr Kilibarda se pojavio 11. jula 2001. na komemoraciji u Potočarima gde je, kako je izjavio za BH Dane, 'imitirao Vilija Branta', zaboravljajući očigledno da je Brant u Nemačku ušao kao saveznički vojnik na kraju rata, a ne kao pozni konvertit iz SS-a. U istom intervjuu, dr Kilibarda je govorio i o ulozi Njegoševog dela u sprovođenju genocida, takođe zaboravljajući da je on sam kao stručnjak za usmenu epiku i, dakako, za Njegoša, tumačenje Gorskog vijenca podigao na nivo političkog programa. To ga je vodilo i kada je u žiriju za NIN-ovu nagradu (1990) svoj glas dao Vaznesenju Vojislava Lubarde, u kome je video nastavljača ideja, koje je sam zastupao. Danas je dr Kilibarda ugledni akademik DANU, stručnjak za jezičku politiku pre svega. Podgoričkom novinaru Slavoljubu Šćekiću, izdiktirao je u pero svoju ispovest (Ispovijesti o deceniji koja je promijenila lice Crne Gore, 2001). Umesto suočavanja sa počinjenim zlom, dr Kilibarda je tom prilikom pokušao da očisti svoju biografiju od sopstvene političke odgovornosti, žaleći se kako ga je, eto, slučajno zapalo da se druži sa najgorima. Dr Kilibarda je nosilac Ordena Njegoša, kojim ga je odlikovao Radovan Karadžić i Zlatne medalje časti koju je dobio od Bibliografskog instituta SAD, povodom dva milenijuma hrišćanstva.


PETER HANDKE

HANDKE, Peter (Grifen, Kernten, 6. 12. 1942), austrijski kontroverzni pisac, apolitični postmodernista, politični „otkrivalac“ Balkana. Školovao se najpre u katoličkoj muškoj školi u Tancenbergu, potom u Klagenfurtu. Studirao je prava na Univerzitetu u Gracu. Još tokom studija, zajedno sa Elfride Jelinek, pripadao je angažovanoj književnoj Grackoj grupi. Posebnu pažnju je privukao nakon izvođenja njegove drame Psovanje publike u SAD 1968. Bio je i filmski scenarista. Naročito uspešnu saradnju imao je sa Vimom Vendersom, tokom njegove nemačke faze (Nebo nad Berlinom). Neki danas porede ovu kreativnu saradnju sa filmskim dvojcem Sidran – Kusturica. Zanimljivo je da će se u potonjim godinama, Handke i Kusturica prikloniti srpskoj strani rata. Inače, njegov književni opus bio je opsesivno usmeren na problem jezika i limitiranost komunkacije. Moglo bi se reći da je Handkeovo političko 'buđenje' tokom devedesetih predstavljalo transformaciju jedne postmodernističke poetike koje je zahvatilo mnoge pisce njegove generacije: jedni su krenuli ka političkom konformizmu a drugi ka literarnom avanturizmu. Kod Handkea se mogu naći elementi jedne i druge struje. Handke je osvojio velike simpatije srpske političke i kulturne javnosti, ali je navukao gnev zapadnih intelektualaca. Svraćao je mnogo puta u Beograd (Radoman Kanjevac je ispevao pesmu: Peter Handke dolazi u Beograd.../ Domaćice gledaju njegovu sliku u novinama/ Dive se tim negovanim brkovima/ I brižljivo odabranom okviru za naočare...). U vreme rata u Bosni, na početku bombardovanja 1999, posetio je Miloševića u Hagu 2004, a govorio je i na njegovoj sahrani u Požarevcu 2006. Handkeova česta putovanja, sada mnogo manje egzotična nego ona iz osamdesetih (Japan, Aljaska), uslovila su i osobiti političko-putopisni žanr u kome je Handke pronašao novu formu za svoju literaturu. Tako je nastala knjiga Zimsko putovanje uz reke Dunav, Savu, Moravu i Drinu: Pravda za Srbiju (1996) kojom se Handke obračunavao sa zapadnim medijima, braneći Srbiju kao žrtvu balkanskog rata. Godinu dana kasnije je izašao nastavak ove knjige pod naslovom Letnji dodatak zimskom putovanju. Braneći svoj novi stil, Handke je jednom prilikom rekao kako to niko ne bi čitao da je samo pisao o tome "kako su ulice puste i kako je Drina hladna". Ovako je išlo lakše na tržištu. Handke je 2000. godine dobio nagradu Fondacije Braća Karić. Tom prilikom je pozdravio Bogoljuba Karića kao čoveka koji "neguje tradicije koje nam daju moralnu snagu za odbranu svega što je sveto čoveku". Handkeova privrženost Miloševiću dovela ga je u vrlo nezgodnu poziciju kada mu je grad Dizeldorf dodelio nagradu 'Hajnrih Hajne' (50 000 EUR). Zbog učestalih napada, Handke se odrekao nagrade ali ipak nije ostao bez nje. Berlinska inicijativa za alternativnu nagradu 'Hajnrih Hajne', obezbedila mu je istu svotu, koju je on u društvu sa Klausom Paimanom odneo Srbima iz Velike Hoče. "Volim ovu decu ovde i Veliku Hoču", izjavio je pisac tom prilikom. Iste godine, Handke je predsedavao žirijem na Kusturičinom Kustendorfu. Budući da ga je oduševio planinski krajolik, odmah je dobio ponudu da postane novi žitelj rodnog mesta kremanskih proroka. Ostaje pitanje da li će Handke podići brvnaru u 'želucu Evrope' (kako je nazvao Kremnu) i da li će proći bolje od svog druga Kusturice. Srpski intelektualci ćute mada im prija kada Handke u svom časopisu Schreibheft objavi ponekog srećnika, kao što je to slučaj sa prozom Igora Marojevića. Bolji je ikakav izlazak na nemačko govorno područje od nikakvog, rezonuju srpski pisci. U to ime je priređena knjiga kritičkih tekstova pod naslovom Treba li spaliti Handkea (2006).