Zlatni Bookser 2015.

Na odabiru najboljih domaćih djela 2015. nije radio Booksin Ekspertni Tim (BETI). Književnost nije trčanje na sto metara, a ni Booksine tjedne kritike nisu uspjele pokriti cjelokupnu književnu produkciju u 2015. godini. Ipak, odlučili smo istaknuti kritike onih djela koja su nas fascinirala vještim formalnim rješenjima i obradom važnih tema:

Vladimir Arsenijević: Let (Algoritam)

Dalibor Plečić: Radnja se odvija u Kraljevini Jugoslaviji između dva svetska rata, tačnije od 1932. do 1937. godine, u tadašnjem Bečkereku ili Petrovgradu, danas Zrenjaninu, sa povremenim i kratkim izletima do Beograda, Sarajeva, Mostara i Novog Sada. Fabula romana se centripetalno okreće oko osnovnog događaja ('Numbakule' dela), pogibije pilota Pavla Andrejevića u jednom od njegovih letova u službi kraljevskog vojnog vazduhoplovstva. (...)

Pitanje je da li ljubav (koja nije politička kategorija) može postojati u današnjoj prozi, ili je samo moguća ako se fabula premesti u prošlost. Arsenijević je ovim romanom pokazao svoju spremnost i sposobnost da promeni žanr i perspektivu. Hrabro se uhvatio u koštac sa istorijskom temom, te nije dozvolio da delo sklizne u neodgovarajućem pravcu, naprotiv ponudio nam je sentimentalno i konzistentno štivo, dinamičnu naraciju i uverljive dijaloge.

***

Željka Horvat Čeč: Moramo postati konkretni (V.B.Z.)

Bojan Marjanović: Vrlo je zanimljivo kako je autorka u ovoj knjizi napravila inverziju psovačke poezije koja se najčešće vezuje za mačističke, muške subjekte formirane na nasleđu, pre svega, dvadesetovekovne američke neorealističke literature. Subjekt u ovoj knjizi je dominantno ženski, a autorka je vrlo često ta prespajanja između diskursa u pesmama rešavala odličnom i efektnom upotrebom psovki. (...)

Autorka uspeva da svojim kratkim stihovima kojima pravi oštre rezove – kako u odnosu na okolinu, tako i odnosu na samu sebe -  stvori jednu realističnu sliku vrlo nerealističnog, postmodernog sveta u kome živimo.

***

Ksenija Kušec: Sobe (CeKaPe)

Nađa Bobičić: Roman Sobe jedan je od boljih prvijenaca romana izdatih u savremenoj regionalnoj književnosti. Osim lakoće pripovijedanja, ekonomičnosti izraza i promišljenog korišćenja romanesknih tehnika, odlikuje se i poigravanjem sa klišeima, koji su, umjesto patetičnosti i artificijelnosti, poslužili za nijansiranje likova i za igru sa očekivanjima čitalaca i čitateljki.

Riječ je o tekstu koji uspijeva da prikaže dinamiku ličnog i društvenog, kao i mehanizme potčinjavanja, ali i da ponudi izlaz iz njih. Prema tome, nit teksta nije samo kritika kapitalističkih metoda, već se otvara i mogućnost djelanja protiv takvog sistema, što je ujedno i djelanje koje vodi do ispunjenijeg i srećnijeg života.

***

Robert Perišić: Područje bez signala (Sandorf)

Bojan Marjanović: Perišićev postupak je jako zanimljiv – odlučio je da nas uveri u početnu grotesknu situaciju ne tako što će je činiti još grotesknijom i verodostojnijom u književnom smislu, već upravo suprotno, izabrao je put da groteskno 'normalizuje' i čitaocu učini verovatnim tako što će precizno i moćno skicirati (u najboljoj karverovskoj minimalističkoj tradiciji) likove koji se nalaze u toj čudnovatoj postavci. Ono što spaja te šarenolike likove – izuzev, jasno, zapleta – jeste i činjenica da su svi nekako traumatizovani ratnim zbivanjima koja su prethodila tranzicionoj (i romanesknoj) sadašnjosti. (...)

Područje bez signala žestoko secira tu jugoslovensku postsocijalističku svakodnevicu onako kako je Rejmond Karver secirao nevidljivu, neglamuroznu i svakodnevnu Ameriku. S tim što je, za razliku od Karvera koji je celog (nažalost, kratkog) života ostao kratkopričaš, Perišić imao dovoljno autorske koncentracije da pedantno radi na snažnom narativu koji može da iznese ovako epizodno organizovan roman, te da svojom osnovnom postavkom sve vreme obezbeđuje simbolički dovoljno jako pozadinu za mnoštvo različitih priča koji roman odvlače u različitim smerovima.

***

Ivana Sajko: Ljubavni roman (Meandarmedia)

Vladimir Arsenić: Ljubavni roman ne počinje scenom nežnosti nego upravo njenim odsustvom. U pitanju je svađa između ljubavnika, supružnika. Već je jedna konvencija izneverena. Postoji čak i ono što je sasvim suprotno osećaju ljubavi, neka vrsta resantimana, rekli bismo čak mržnje, koja se zasniva na okrivljavanju upravo onog drugog da vas je vezao i da vam ne daje prostora da dišete. (...)

Ovaj tekst pokušava da nam kaže da je ljubav nemoguće odvojiti od socioekonomskih uslova u kojima nastaje, što zvuči dosta pogrdo i posprdno, posebno za nepopravljive romantike, ali nije bez smisla. Tako bi naslovu romana trebalo dodati 'u doba tranzicije', ili post-tranzicije, poput onog Markesovog 'u doba kolere'. Jer ono što muči sretnu nuklearnu porodicu koju čine otac, majka i dete jeste činjenica da oni jednostavno nemaju od čega da žive. Banalna činjenica da ljudi nemaju šta da jedu i da se od ljubavi i strasti ne živi deluje zaista otrežnjujuće bolno, ali je jednostavno tačna.

Ljubavni roman čita se kao nešto sasvim suprotno žanrovskim konvencijama i to ga čini zaista dobrim i zanimljivim. Možda je njegovo rešenje za krizu u koju ljubav zapada pomalo naivno i ludističko, ali šta nam drugo preostaje kad nas priteraju uza zid? Zamena jedne neslobode drugom čini se najbezbolnijim.

***

Ivan Šamija: Projekt Poljska (Meandarmedia)

Marjan Čakarević: Svaka od pesama, pored ispunjavanja svoje osnovne životne funkcije - da doda još jedan lirski kamenčić neuhvatljivom mozaiku Poljske, odnosno da potvrdi svoju tekstualnu 'poljskost' kao neku vrstu ad hoc žanra za sebe – u manjoj ili većoj meri gravitira ka različitim žanrovima: od lirske crtice, ili klasične lirske pesme, pa preko mikroeseja, do poetizovane kratke priče, ili čak i lirskog romana kao celinom teksta naslućenom, iako nemogućem žanru. (...)

Šamijin prigušeni antimodernizam ne treba razumeti u negativnom kontekstu, a još manje ga u potpunosti poistovećivati sa onim iz esteticističke epohe, uprkos tome što se izvesne predapokaliptične epohne i epohalne paralele i slutnje ne mogu izbeći; u Projektu Poljska pre svega je reč o traganju za jednom nepatvorenijom ljudskošću, za susretu sa drugim bez (medijsko-tehnoloških) posrednika.