Začitavanje: 'Miroslavljevo jevanđelje'

Miroslavljevo jevanđelje – apokrifna verzija, tekst: Bora Ćosić, crtež: Danilo Milošev - Wostok, Igor Hofbauer, Damir Steinfl, Boris Stanić (Kulturni centar Beograda - Beograd, Leksikografski zavod 'Miroslav Krleža' – Zagreb, 2012.)

Krleža za početnike

Asocijacija na čuvene 'početnice', izuzetno dobro promišljene ilustrovane ili stripovane knjige na najrazličitije teme, a najčešće vezane za pojedine velikane nauke i umetnosti je sasvim primerena ovom delu, ali nikako nije prava paralela. Jer, iako će neupućeni čitalac saznati mnogo toga, što kroz prezentovane činjenice, što kroz očigledne asocijacije, teško se može reći da će mu baš sve biti jasno kada zaklopi krvavo crvene korice ovog stripa. Uostalom, to je i očigledna namera autora. Da nam kroz medij stripa predstave jednu odsanjanu verziju života i dela Miroslava Krleže. I nasuprot sekvencijalnosti koja je osnov definicije stripa kao umetnosti, ovde je akcenat na utisku koji tvori određena slika ili prizor u kombinaciji sa tekstom. Tu ima malo reda i redosleda, ali ima pregršt upečatljivih sekvenci i bezbroj znalačkih namigivanja čitaocima. Stoga, u ovo delo ipak ne bi smeli da zaronite bez adekvatnog predznanja, a čak i velikim poznavaocima Krleže će makar sama interpretacija na temu biti dovoljno zanimljiva da pruži nešto sasvim novo u masi teksta posvećenog ovom književniku.

Ako bismo ostavili tematiku po strani, sam strip kao strip ima odlike vrhunskog proizvoda i kolaboracije koja je moguća samo u ovom mediju. Dopunjavanje scenariste i crtača, ta čudesna simbioza koja iznova dokazuje da jedan i jedan nisu samo dva je i ovde na delu. Sem šturih izjava crtača da recimo "Ćosićev tekst pruža mnoštvo intenzivnih, a snolikih slika koje crtaču dopuštaju vizionarsku, a ne samo striktnorealističku interpretaciju!..." (Danilo Milošev Wostok) ili da su "crteži u početku izlazili malo ukočeni..." (Damir Steinfl), ne znamo genezu dela, ali možemo zaključiti da je bila i laka i teška, a da je pre svega rezultat taj koji nedvosmisleno pokazuje da su se autori dobro razumeli i da su pored najboljeg što umeju svaki u svom domenu, slika i reči, i zajedno stvarali ono nešto treće, neuhvatljivo i neopisivo, što je sama suština stripa. Imajući u vidu da je potpisnik scenarija izuzetan i svestran pisac a da su među crtačima i legende andergraund stripa na ovim prostorima ali i mladi lavovi uspeh je bio neizbežan. Crno-beli u osnovi, sa povremenom pametnom upotrebom jarko crvene, kratki stripovi koji čine Miroslavljevo jevanđelje su veoma različiti sa vizuelne strane, a iako Bora Ćosić održava određenu pripovedačku nit i doslednost u pristupu, isto tako se nemalo prilagođava svojim saradnicima i specifičnostima njihovih osobenih crtačkih stilova.

Krleža u ovom omnibusu crtanih priča nije ni Flaš Gordon ni Mandrak mađioničar kako nas u uvodnoj crtici upozorava Ćosić. Ali će o njemu u ovom obliku čitati oni koji su u isto vreme voleli i pomenute stripske junake i mnoge od šezdeset Krležinih tomova. A ako Krleža ovde nije superheroj, šta je onda? Kao i u stvarnosti, to je kompleksno biće, sazdano od sopstvene unutrašnje volje i mašte, i utiska koji ga je pratio kuda god bi krenuo. Taj utisak i percepcija Krležinog dela danas su zanimljivi i provokativni kao da ih autor sam podgreva svojim direktnim delovanjem i prisustvom. Naravno, tu su poštovaoci i obožavaoci, i oni drugi, da to rade umesto njega, ali nije samo to u pitanju. Biće da ima nečeg u samoj pisanoj reči, moćnijeg od bilo kog javnog nastupa, nečeg što ostaje nakon što tvorci i tumači nestanu sa pozornice života.

I baš zato je bilo izuzetno važno ostaviti ovakav trag iza Festivala jednog pisca. Organizovana po četvrti put od strane Kulturnog centra Beograda, ova manifestacija je ne samo opstala, već je rasla i razvijala se do statusa jednog od važnijih kulturnog događaja u Beogradu. A ipak, za nas koji ne možemo bez mirisa hartije i štamparske boje, ono najvredinije što je festival proziveo nam se crveni na polici i mami na nova čitanja.

Pavle Zelić