Booksina terasa otvorena je svakim danom (osim ponedjeljka) od 10 do 21h, nedjeljom od 10 do 18h. / Booksa's terrace is open every day except Monday from 10am to 9pm; Sunday from 10am to 6pm.
Close
Page arrow
Piše: Dunja Ilić

Umirujuća atmosfera Mediterana

Large federico burgalassi hfedosjlh7u unsplash

Federico Burgalassi; Unsplash.

Naslov knjige: 12 pred zidom Autor knjige: Staša Aras Izdavač: Sandorf Godina izdanja: 2020
Utorak
20.04.2021.

Staša Aras dosad je objavila tri zbirke pesama, a knjiga 12 pred zidom druga je njena zbirka priča, nakon Mekih granica iz 2015. godine. Za rukopis Horror vacui, proširenu verziju istoimene priče iz nove zbirke, osvojila je regionalnu nagradu Trećeg trga za prvi roman. Kao što je napomenuto i na korici knjige 12 pred zidom, priče Staše Aras odišu umirujućom atmosferom Mediterana, a dok ih čitamo, mi u duhu i sami kao da se krećemo tim uskim ulicama od kamena, za vreme sparine ili pred buru.

Naslov zbirke pomaže da se dvanaest priča idejno direktnije poveže. Sve junakinje – žensko iskustvo je u fokusu ove zbirke – kao da su „pred zidom koji moram srušiti, zaobići, preskočiti, nemam pojma, samo naprosto ne smijem ne reagirati jer će me pred njim sahraniti“ (str. 24.), kako kaže junakinja priče „Anđeo“. No ipak, ova svest o potrebi da se reaguje, da se nešto učini, u većini priča kao da se tek javlja. U tom smislu, priča „Tišina“ paradigmatska je za čitavu zbirku. U njoj junakinja/pripovedačica privremeno ostavlja muža i osamljuje se u staroj kući. Osamljivanje se javlja prvo kao misao, a potom prerasta u praktičnu ideju koje se više nije moguće otarasiti. Dato nam je samo unutrašnje objašnjenje ove potrebe za samoćom: „Kao da su, nekako, bitni dijelovi mene počeli naglo propadati i mijenjati oblik i ja nisam mogla podnijeti da se tako velika promjena događa pred nečijim očima“ (str. 68). U većini priča, kontekst ili usputni komentari upućuju nas na dublje uzroke graničnih situacija pred kojima se junakinje nalaze, ali u priči „Tišina“, za kontemplaciju se, pripovedački, opravdanje niti traži niti daje – priča je sačinjena od junakinjine potrebe da se potpuno osami, a radnju, iako, naravno, svedenu, ocrtava kretanje ka ostvarenju te potrebe. Ova je priča, kao, uostalom, i čitava zbirka, i sadržinski i formalno dubinski feministička – kao što junakinja ne traži opravdanje za svoje potrebe, ne traži ih ni autorka za svoje pripovedanje.

U priči „Anđeo“, uzrok specifične životne situacije u kojoj se junakinja nalazi jasno je naznačen – nju rođeni brat pokušava da prevari pri prodaji nasledstva. Ipak, i ova priča je prevashodno kontemplacija nad mogućim reakcijama, a potom i nad ljudskim usudom uopšte, dok spoljašnju radnju čine junakinjin odlazak na posao (ona je kostimirani anđeo s kojim se slikaju deca i turisti) i elementi njenog bračnog života. U ovom slučaju – srećnog, ali nesretan brak i postepeno razaznavanje potrebe da se iz njega izađe tema su priča „Horror vacui“ i „Kapetan koji je promijenio smer“. Prva priča zbirke, „Zbrin“, čiji naslov se odnosi na junakinjinu potrebu da bude egzistencijalno i emocionalno „zbrinuta“, esejistička je kontemplacija obrasla oko prozaične činjenice nezaposlenosti, uzaludnog odlaženja s jednog na drugi intervju za posao. Već kroz specifičnu obradu, tačnije, misaono „obigravanje“ oko ove teme, u zbirku prodire političko/društvenoistorijsko, koje će se zaista pokazati kao dublji uzrok kako spoljašnjih, tako i unutrašnjih zidova pred kojima se junakinje, ali i prostori ovih priča, nalaze.

Priča „Šakal i kojot“, jedna od retkih u kojima je radnja više spoljašnja nego unutrašnja, direktno se bavi lokalnom tranzicionom temom, „ispranom zemljom za pranje love“ (str. 45), propalim i besmislenim investicijama i ekološkim katastrofama. Pripovedačica/novinarka putuje u svoje rodno mesto, na pres konferenciju još jednog političara koji obećava da će problem rešiti. Radnja kreće u fantastičnom pravcu kada političar na provokativno pitanje novinarke odgovori misterioznim citatom na koji je ona prethodno veče naišla dok je sinu čitala bajku. Ali implicitno, zaumno poređenje stanovnika ovog više nadrealnog nego realnog prostora sa životinjama donekle gubi svoju literarnu snagu na kraju, gde nas čeka tumačenje pre nego „poenta“ iz bajke: „Da mi je neko rekao da će ovaj grad podivljati tako da će se ljudi pretvoriti u životinje i jedni druge pojesti“ (str. 56).

Ličnosti i prostori ove zbirke opterećeni su nasledstvom rata bilo da o tome pričaju ili da to prećutkuju. U priči „Kuhinja na toj terasi“, majka/pripovedačica kaže za svog sina: „Kao da je čitava strašna naša povijest baš u njega sjela i odlučila se tu učahuriti“ (str. 64). To je priča o mladima koji se drogiraju i beže iz škole jer za njih dolazi u obzir samo biti „super rok zvijezda, najpoznatiji glumac na svijetu, netko čija će neupitna vrijednost i genijalnost biti neoboriva, neopoziva, neupitna i posvemašnja“ (str. 61), o pokušaju samohrane majke da uspostavi komunikaciju sa svojim sinom, o životu kakav je mogao biti („Na toj terasi je trebala biti kuhinja. Dvadesetpet godina sam slušala kako će na toj terasi sagraditi kuhinju“ [str. 63]). U ovoj priči od nekoliko stranica, lično i društveno, sadašnje i prošlo diskretno su stavljeni u dubinski, uzročno-posledični odnos.

Rat i ono što se njime izgubilo, ili pak ono što se njime neželjeno dobilo, otvorenije su obrađeni na primer u pričama „Mrtva priroda“ i „Labud“. Priča „Labud“ govori o profesorki engleskog koja iz Varaždina dolazi na seminar u Beograd. Dok se ona ispunjena emocijama kreće po gradu u kojem je bila davno i za koji je vežu uspomene na oca i očevog prijatelja, na hotel Bristol i bele stolnjake, američki organizatori seminara usmereni su ka sadašnjosti i budućnosti, pa ih vode u moderne meksičke restorane, u „hipsterske kafiće“ s „Ikea stolićima“ (str. 107), traže od njih da se na radionicama ponašaju poput dece, i tako dalje. Priča pokazuje žal za izgubljenom prošlošću i nesposobnost pomirenja sa „zapadnjačkim“ koje je prodrlo i kod nas, čak i kada je to nešto dobro (npr. moderne metode nastave engleskog). No zbirka sveukupno ipak barata i opštim mestima na ove teme, popunjavajući njima praznine u tekstu nastale slabljenjem kontemplativnog naboja, započinjući diskurs na te teme i usputno, onda kada to nije potrebno. U priči „Horror vacui“, na primer, pripovedačica suočena s neželjenom trudnoćom u nesretnom braku kaže: „Kada čujem kamion, zamišljam kakav šleper koji odlazi cestom van grada. Negdje na zapad. Negdje gdje je bolje. Dublje. Sigurnije. Stvarnije.“ (str. 92). Šleper koji odvozi iz nesretne životne situacije dobro se uklapa u priču, ali „zapad“, bilo da ima geografsko ili pak metaforičko značenje, ovde je upotrebljen nekritički. Mada u priči „Labud“ autorka donekle osvešćava ambivalentnost prema konceptu „Zapada“, istovremenu žudnju i odbojnost, karakterističnu za postjugoslovenski i uopšte istočnoevropski prostor, u zbirci 12 pred zidom ponekad se zaboravlja činjenica da mesto gde je sve dobro postoji samo u našoj mašti (pogledajte na primer romane Umiranje u Torontu i Canzone di Guerra Daše Drndić), a tekst se na momente prepušta klišeiziranom diskursu prema kome je „Zapad“ rešenje svih naših problema.

Priče iz zbirke 12 pred zidom karakteriše pripovedačka spontanost, pa tekst ne ispunjava uvek striktne zanatske ili uredničke zahteve. Često čitamo detalje koji su višak s obzirom na strukturu priče, recimo, informaciju da je pripovedačici nešto rekla „ona moja luda prijateljica sinoć“ (str. 7), informaciju koja nam ništa ne znači jer nećemo više ništa saznati ni o prijateljici, ni o prošloj večeri. Mnoge priče sastoje se iz detalja koji mogu delovati kao „viškovi“, i zaista, ovo nisu kratke priče u kojima svaka reč ima svoju preciznu ulogu u konačnoj strukturi. I uprkos tome, priče Staše Aras uspešno funkcionišu kao priče, ukoliko smo spremni da im se prepustimo i da preispitamo svoja uverenja o tome šta predstavlja „koherentan“ tekst. Pred nama je neka vrsta stilski oblikovanog toka svesti, spontanog pre nego unapred smišljenog, svesti koja meandrira, ali uglavnom ne napušta glavni tok. Mada ovo nisu priče za čije ćemo značenje ostati uskraćeni ukoliko nam na trenutak popusti pažnja, one ipak zahtevaju koncentraciju kako bi se delići pripovedačke svesti potpuno uklopili, kako bismo istinski pročitali sve što je u tekstu zapisano.

Pre nego koncentracija, možda nam je za knjigu 12 pred zidom potrebna smirenost, isključenost iz ubrzanog tempa svakodnevnog života, i to, po mogućnosti, negde na Mediteranu. Idealna čitateljka Staše Aras bila bi njena sopstvena junakinja – osamljena pripovedačica priče „Tišina“, koja svoju potrebu da se skloni od sveta nikome ne mora da objašnjava.

Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu