'Svijet je gladno mjesto': Između svjesnog i nesvjesnog

Odavno nisam čitao priče koje su usko povezane sa motivima sna ili motivima nesvesnog generalno jer, kako smo gotovo bombardovani autofikcijskom prozom, retko se može nabasati na autorku ili autora koji koristi te neiscrpne teme psihoanalize i nadrealizma. Dobro, budimo realni, kako vreme odmiče, pokatkad nam je ova zbilja oko nas „nadrealističnija“ od snova, nepredvidljivija od njih, „luđa“ od čudnih puteva nesvesnoga. Shodno tome su autorke i autori u iskušenju da se samo sa njom (realnošću) bave i zamlaćuju, zanemarujući nepregledne mogućnosti ljudske psihologije i njenih oblika manifestacija. E, upravo se Jelena Zlatar Gamberožić latila potonje teme i napisala zbirku priča kojoj snova i psihologije ne manjka. Kako je to odradila to ćemo tek videti, ali za početak i za promenu njena proza nije autofikcijska.

Jelena Zlatar Gamberožić je viša naučna saradnica na Institutu za društvena istraživanja u Zagrebu, i autorka je nekoliko naučnih knjiga i radova. Prozu je objavljivala po domaćim i stranim časopisima, a potpisuje zbirke kratkih priča Odjavna karta (2014), Ticala (2018), te roman Slijepa točka (2015). Njeno poslednje ostvarenje, zbirka kratkih priča o kojoj će ovde biti reči nosi naslov Svijet je gladno mjesto.

Svijet je gladno mjesto broji četrnaest kratkih priča u kojima su glavni junaci tzv. "rubni" likovi, odnosno protagonisti koji imaju manji ili veći problem sa socijalnom "prilagođenošću", koji usled faktičkih kontekstualnih situacija u kojima se nalaze ili pak usled svojih karaktera i temperamenata, nisu u potpunom skladu s okolinom u kojoj žive. To nisu likovi koji u prvi mah izgledaju nesocijalizovano ili koje odlikuje jasno vidljiva patologija, iliti potpuna radikalnost u njihovoj socijalnoj neadaptiranosti. Naprotiv oni naizgled rade sve "normalno", funkcionišu "regularno", dok se ispod svega toga krije inherentna nesviknutost i neuklopljenost. Doslovno u svakoj priči narativnu strukturu oblikuje makar po jedan takav lik. Bez razlike da li se radi o Veroniki iz prve priče "Spava li riba", o liku koji voajeriše susede iz priče "U stanovima preko puta", o Tiboru u "Što se događa u vama", Luciji iz priče kuma zbirke "Svijet je gladno mjesto", o Sebastianu iz "Oštrina ida 20/20" ili pak o Mili iz priče "Mislim da nije došla" i tako dalje, reč je o situacijama u kojima se očituje imanentna nesposobnost pri prilagođavanju određenoj situaciji i životu generalno u obliku ponašanja koje se delimično ili potpuno ne slaže s preovlađujućim društvenim smernicama.

U prvoj priči, recimo, Veronika i njen muž Igor kroz međusobne dijaloge otkrivaju neuobičajen odnos u kom vladaju otuđenost i apatičnost, koji kulminira u sceni u kojoj gledaju u akvarijum sa ribicom koja ima odjedared "čudne oči", ne obazirući se na jauke njenog oca koji iz kreveta preklinje jer nije dobio lekove za bolove. Ovde su te izbečene oči ribice koje su postale "odjednom krupne" zapravo svojevrsna metafora za mehanizam putem kojeg se otklanjaju bolne misli i osećanja iz svesti kako bi se glavna protagonistkinja nesvesno zaštitila od turobne realnosti ispraznog braka i umirućeg oca. Autorka je upotrebila frojdovsko potiskivanje ili poricanje kako bi oblikovala psihološko stanje svoje junakinje.

U svim se pričama Zlatar Gamberožić služi frojdovskim ili katkad jungovskim (potonji mi je osobno manje poznat pa ću se fokusirati na Frojda) implikacijama njihovih hipoteza o teoriji ličnosti. Najsignifikativnija je u tome priča "Što se događa u vama" u kojoj glavni junak Tibor nakon agresivnog ispada i napada na potpunog neznanca prihvata da ide kod psihoterapeuta. U ovoj priči se sasvim eksplicitno iznosi potisnuta Tiborova prošlost, odnosno potisnute traume iz detinjstva koje se po Frojdu vraćaju kasnije u obliku frustracije, neuroze ili sl. Njegova "ljutnja" plod je komplikovanog odnosa sa majkom u detinjstvu, što on nevesno pokušava artikulisati "reaktivnom formacijom" (moja slobodna procena), mehanizmom odbrane od pretećeg poriva putem izražavanja suprotnog poriva. Može se reći da je u pitanju i mehanizam poricanja u pitanju, no to bi zahtevalo dublju psihoanalitičku analizu priče, što neće puno promeniti stvari, odnosno činjenicu da je autorka insistirala na frojdovskim postulatima, koje je, čini se, pomno proučavala.

U priči "Ovisi o punjenju" dvojica sagovornika i glavnih junaka, Boris i Marko, uz kafu raspredaju zašto su ih partnerke ostavile i implicitno nameću jedan drugom misao o tome kako je veza jednoga bila originalna i nezamenjiva, za razliku od veze onog drugog. "Zato što je to bila Aleks, a ne tvoj besmisleni bezbojni brak! Marko poželi viknuti, ali ne želi se svađati.“ (str. 116.) Ono što se zapravo krije iza njihovog razgovora je "racionalizacija" (ponovo Frojdov aksiom) ili proces osmišljavanja „dobrih razloga“ koji bi opravdali oslabljeni ego. I jedan i drugi, govoreći o svojoj vezi kao o jedinoj originalnoj, zapravo kriju svoj vlastiti udeo u njoj, samim tim potencijalnu krivicu za raskid, a samim time potiskivanje bola, zbog kojeg su se susreli na prvom mestu. Sebastian, pak, iz priče "Oštrina ida 20/20" predstavljen je kao otvoreni paranoik, sociopata. Iz njegove perspektive svet je prepun licemerja i nepravde, a naročito prema njemu. Budući da se on oseća zarobljenim, ograničenim i u lošijoj poziciji od drugih ljudi, smatra da drugi treba da plate za njegove patnje. Radi se o kalkulativnom liku koji uživa u tuđoj patnji, ima zloban karakter, ali nije dovoljno hrabar da sve to izloži, već se krije u nekoj svojoj sigurnoj zoni.

Međutim, najupečatljiviji sižejni lajtmotiv ove zbirke predstavlja zapravo jedan motiv koji je ponovo usko vezan za psihoanalizu, a to je carstvo nesvesnog: san. Motiv sna nezaobilazan je bukvalno u svim pričama. Od prve do poslednje priče u nekakvom se obliku pominje san. Uostalom, zbirka počinje citatom iz Alise u zemlji čudesa: "On sada sanja – rekao je Cvilibum – i što misliš o čemu sanja?" i završava se osvrtom na san glavnog lika priče "Ugledao je brodove" rečima: "Sanja nešto lepo – rekla je Mirjana – smiješi se u snu."

Dobro je poznato prema Frojdu da nesvesni deo naše psihe želi izraziti svoje želje, ali se često suočava s otporom našeg svesnog dela, koji ne dopušta da se te želje ostvare zbog društvenih normi, moralnih ograničenja ili drugih prepreka. Stoga, naš nesvesni um koristi snove kao priliku da izrazi te nesvesne želje na način koji neće izazvati otpor svesnog uma. Frojd je verovao da snovi imaju latentno i manifestno značenje, pri čemu manifestno značenje snova je ono što se prikazuje u samom snu, dok je latentno značenje skriveno i predstavlja nesvesnu želju koja se krije iza manifestnog sadržaja. Bila bi to posebna studija kada bismo se bavili latentnim značenjem svih snova koji se pojavljuju u ovoj zbirci, ali, nesumnjivo, njihovo je prisustvo u pričama primetno i esencijalno.

Ova zbirka tematski je zanimljiva jer se prevashodno bavi psihom, dakle "dušom" (što bi rekli stari Grci) likova, do koje dolazimo posmatranjem ponašanja i introspekcijom. Dakle, pregršt je tema za razmišljanje i nakon zatvaranja poslednje stranice knjige. To je, za promjenu, dobro jer nije čovek uvek spreman za intimne priče usamljenog sanjara u kućici na nekom ostrvu ili za kontemplacije i lamentiranja neuspelog pisca iz najsevernijih delova Norveške, kakve bi mogle biti autofikcijske teme današnje književne produkcije. Mane ove zbirke bismo mogli da pronađemo u nekim stilskim rešenjima, prevashodno u opisu likova koji, s obzirom na to da je reč o njihovoj psihologiji, moraju biti bogatiji i književniji. Zlatar Gamberožić stavila je u središte naratoloških interesovanja svojevrsne „meditacije“ o vremenu, etičke i političke dimenzije sopstva. „Upitanost psihoanalize“ o narativnom vremenu (što bi rekao Pol Riker) omogućuje da ovde frojdovsko nesvjesno liči na priču koja ponire u jedno već-tu, gdje intersubjektivnost ima zadatak da ga ponovo ispriča, kako bi ga tumačilo. U tom autorkinom pokušaju poniranja u psihološke mehanizme protagonista potrebno je i dublje narativno zaranjanje kako se ne bismo suočavali sa rečenicama pripovedača kao iz priče "Siguran sam da je tamo": „Marta zna da se razgovor neće nastaviti, da će se muž jednostavno isključiti, kao već toliko puta dosad.“ (str. 128.) U pitanju je jedna od boljih priča u zbirci, u kojoj se obrađuje odnos roditelja prema detetu nakon tragedije. Ovde je ipak potreban suptilniji pristup u dijalozima i opisima kako bi se shvatila Martina napetost i anksioznost, te potisnuti bol oca. Naprosto je ponekad bolje ostaviti čitaocu da nasluti, nego da pročita "slona u sobi". Za pohvalu je autorkino meandriranje u izboru lica pripovedanja, od prvog lica ženskog do prvog lica muškog roda. Sve avanture pisanja iz perspektive muškarca, recimo i to, autorka je odradila valjano i efikasno.

Jelena Zlatar Gamberožić napisala je tematski zanimljivu zbirku, fokusirala se na san, a ne na realnost jer, ako bismo mogli Frojda parafrazirati sasvim slobodno, realnost i jeste za one koji ne mogu da podnesu svoje snove, dok književnost podnosi sve, dokle god se pokušava iz vrtloga osećanja izvlačiti najdublje istine. Ili da se makar pokušava probijati do njih uz mučnu neizvesnost, pipajući.