Strah i tuga juga

Namik Kabil, Isijavanje, Hena com, 2019

Odmah je jasno da smo se u Hercegovini Namika Kabila zatekli u nekoj vrsti Joknapatofe: ukletom prostoru, istovremeno fiktivnom i stvarnom; prostoru bez budućnosti, iako večnom; prostoru punom vode, duhova, sećanja i kuća u kojima oni žive. To što osetimo čitajući je zapravo Jug, ne nužno isti onaj Foknerov, ali onakav koji prepoznajemo kao čistu geografsku surovost, nešto što od čoveka traži da oseti veću povezanost sa jeguljom i raspuklom topolom negoli sa sinom i komšijom. Namik Kabil jeste specifičan pesnik prostora – njegov prethodni i među kritikom dobro prihvaćeni roman Amarcord ticao se izbeglice, čoveka izmeštenog iz jedne zemlje u drugu, njegove dezorijentacije, nesnađenosti, nemogućnosti da postoji u dva prostora odjednom. Na sižejnom nivou njemu sličan je Kabilov poslednji roman, Isijavanje (Hena com, 2019), oštri i povremeno zastrašujući portret ratne izbeglice Besima, jedne skoro napuštene kuće u Trebinju i Hercegovaca na međi nacionalnih i klasnih identiteta.

Pišući o Kabilu kao romanopiscu, među recenzentima i kritičarima se do sada obično naglašavalo kako je njegovo umetničko poreklo zapravo filmsko. I to nije zanemarljivo – Kabil se najpre probio do javnosti kao scenarista, potom i kao režiser, dokumentarista. Specifičan jezik koji je na taj način izgradio može se prepoznati i preneti na njegova prozna dela. Isijavanje je roman kratkih poglavlja, praktično scena, pun grube čulnosti i uverljivih karaktera koji najviše živnu zahvaljujući piščevom talentu da razgovorne i dijalekatske elemente jezika prenese na papir. U prikazu ovog romana za Jutarnji List, Miljenko Jergović piše kako "pisac koristi niz elemenata kojim stvara filmsku atmosferu, a koji nisu filmski". I ako Kabilova proza ima ičega od filmskog, onda jedino možemo da povučemo paralele s onim filmskim umetnicima koji su najmanje filmadžije, a više pesnici s kamerom, isti takvi pesnici prostora, kao recimo Kjarostami ili Teo Angelopulos.

Daleko od toga da bi radnja Isijavanja mogla da nas holivudski proveze od početka do kraja, bez predaha, uz eksplozije i trku. Umesto toga, Kabilov filmsko-prozni jezik gradi se od zastajkivanja, osvrtanja i refleksije. Tako daje priliku ne samo stvarima sadašnjim i živim, već i onim sporednim, davno prohujalim i mrtvim, da progovore prekidajući naraciju, upadajući iznenada i odvodeći nas ne napred, već dublje i dublje. Jezik naratora je sasvim prost i teži realizmu, skoro bez ikakve modernističke stilizacije, jezik pomoću koga se misao običnog čoveka izoštrava kroz književnost. Međutim, pritisak koji raste u jeziku proizilazi iz toga što tako potpuno razumljiva naracija jedva uspeva da zagazi na teren onog što nam i nije toliko objašnjivo, a čega je ovaj roman prepun. Tu Kabil dokazuje da on nije tek romanopisac u pokušaju, već snažan i izgrađen književni autor čija specifičnost daleko prevazilazi okvire filmske dramaturgije; ne plašeći se eksperimentisanja na nivou naracije i linearnosti radnje, pisac u ključnim scenama rizikuje jasnost kako bi dopro do nečeg suštinski nevidljivog, strašnog i stranog.

U prvoj sceni romana, protagonista Besim stiže pred staru kuću koju je napustio još za vreme rata i zaključuje kako se kuća na neki način smanjila. Istu tu kuću on uporno sanja u plamenu, sanja je kako bukti ili kako gazi po njenom pepelu, i takvi snovi ga progone kroz njegov novi život u Švedskoj, kao izbeglicu i kao čoveka koji je duhom vezan za Hercegovinu. U jednom od Besimovih košmara, snop svetlosti kruži po praznoj kući sve dok se sa jezom, nošen nečijom rukom, ne zaustavi na Besimovom potiljku u krevetu u kom spava.

Evidentno je da je izbeglištvo u samom centru Kabilove umetničke misli, i to ne iznenađuje čitaoce njegovog poluautobiografskog romana Amarcord. Ne iznenađuje ni čitaoce novije bosanske književnosti koja nastaje u poraću i u svoj kanon uvodi nove generacije autora sličnih posleratnih sudbina, od Semezdina Mehmedinovića i Aleksandra Hemona, preko Bekima Sejranovića do Alena Meškovića. Sa druge strane tog tragičnog novčića, Kabil se bavi i onim ljudima koji su rat dočekali i ispratili sa kućnog praga, koji su gledali kako tuđi krovovi gore i koji danas tu traumu prevazilaze ćutnjom, inaćenjem, produbljavanjem konflikta. Isijavanje je roman o uznemirenim ljudima koji pokušavaju da održe privid pastoralnog života u ratnim ruševinama. Tačno na toj liniji se nalazi i definicija "južnjačke gotike" koju je pokušao da uokviri književni kritičar Harold Blum.

Mada je meni za sada neutvrdivo da li se Namik Kabil bavio specifičnostima književnosti američkog Juga i istorijom SAD nakon Rata za nezavisnost, sasvim mi je jasna povezanost likova Kabilovih romana sa likovima Flaneri O’Konor ili Erskina Koldvela, njihova grotesknost i beznadežnost, uvek napregnut, sentimentalan odnos prema tradiciji i tvrdoglavost. Kao što su priče Flaneri O’Konor priče o sudbinama američkih crnaca koji su nakon ukidanja ropstva ostali slobodni i sami na svome, dakle bez ičega, u još većoj bedi, tako se i priče ratnih i posleratnih izbeglica iz Bosne bave poremećenim osećajem porekla, traumom i nesigurnom budućnošću. U jednoj od virtuoznijih epizoda ovog romana, Kabil, očigledno dobar poznavalac ribolova i rečnog sveta, kroz produženu metaforu o jegulji, njenom životnom ciklusu rađanja, parenja i smrti, upućuje na to da nasilno izmeštanje čoveka iz prostora kom on oseća da pripada nije i ne može biti stvar prostog prilagođavanja.

"(...) pola svijeta jegulja prepliva da bi se izmrijestila i umrla i zamisli koja je to daljina, a tek sila što je vuče. Otamo je i porijeklom, tamo se rodila, kao larva na početku nošena Golfskim strujama krenula je nazad, a nakon toga nastavila kao tanka staklasta ribica vraćajući se na isto mjesto odakle je njena porodica stigla. Čudo jedno od života i smrti, pa zar nije, putovati skroz tamo do Amerike i nazad ovamo, gdje će provesti većinu života, i opet tamo gdje će umrijeti. Ljudi ovo ne vjeruju, ni ribari ne vjeruju, šute i odmahuju glavama, treba to provjeriti; velika je tajna u jednoj ribi, možda i prevelika za običnog čovjeka." (str. 144.)

Pišući o ribi, Kabil piše o svom junaku Besimu, koji uprkos prvobitnoj nameri, odustaje od prodaje stare kuće; piše o Besimovoj majci Tidži, koja je smrt dočekala u izbeglištvu, u Švedskoj, ne želeći nijednog trenutka da prizna da je iza nje u Bosni ostalo išta čemu se treba vratiti; Kabil piše, na kraju krajeva, o sopstvenom iskustvu, i zato su teret i tvrdoglavost njegovih fiktivnih likova naročito teški, zato njihovi strahovi nisu dvodimenzionalni. Zato nakon svakog prustovski pastoralnog opisa zaraslih puteva, vinograda i vodopada, čitaoca trgne jedan skriveni nož, psovka i kuća u plamenu. Zajedno smo se našli u napetom prostoru u kom je mogućnost puštanja stvari da idu svojim tokom ne samo otežana, već i opasna.

Upitan zbog čega američki Jug ima tako bogatu tradiciju pripovedanja, Vilijam Fokner je odgovorio: "Zato što smo izgubili rat". Čitaoci današnje jugoslovenske književnosti dobro znaju šta taj odgovor znači i zbog čega će romani poput Isijavanja Namika Kabila još neko vreme zauzimati centralnu ulogu u građenju narativa o prostoru Bosne i o njenim ljudima. Mnogo priča o traumama, gubicima, dubokoj tuzi i prekinutim vezama čeka da bude ispričano. Sreća bi bila da takve priče češće pričaju autori koji svojim tehničkim umećem, ali i razumevanjem nacionalnih podela, mogu da doprinesu prevazilaženju činjenice da smo rat svi već unapred izgubili. Namik Kabil svakako spada među takve autore.

Goran Stamenić

Tekst je nastao u sklopu 4. Bookstanove radionice posvećene književnoj kolumni i kritici.

Foto: izvor.