Page arrow
Web banner 3Banner mobile 3
Piše: Dunja Ilić

'Slipi kralj i druge priče': Jezik i pisanje nakon poststrukturalizma

Large slipi kralj web1
Naslov knjige: Slipi kralj i druge priče Autor knjige: Marin Ivančić Izdavač: Durieux Godina izdanja: 2023
Utorak
12.09.2023.

Slipi kralj i druge priče, debitantska zbirka Marina Ivančića, o kojem ne znamo mnogo više nego da je rođen 1991. u Karlovcu, knjiga je kakva kritičarima ne stiže često na recenziju. Blurb je opisuje kao „čudesan spoj spekulacije, fantastike, erudicije i vještog pripovijedanja“ i napominje kako je, mada taj opis zvuči kao imitacija Borhesa, Ivančićeva proza u stvari autentična. Uticaja je ovde zapravo mnogo, ali teško ih je sve obuhvatiti; pored Borhesa, padaju mi na pamet Bolanjo, Pinčon i ostali pisci postmoderne, možda Don Delilo i Dejvid Foster Volas, možda čak i Havijer Marijas. Svakako, to su recentni i savremeni klasici, autori čiji se tekstovi kreću negde između realističkog i začudnog, gde nije puno toga natprirodno, a sve kao da ipak jeste, i koji funkcionišu kao palimpsest, tako da se savremenost ispisuje preko (književnosti) prošlosti. To je humanistika obogaćena, u najmanju ruku, lingvistikom, a onda možda i fizikom. Sve u svemu, Ivančićeva knjiga takva je da, kada je pročitate, imate potrebu da ukucate njen naslov u internet pretraživač i vidite šta su drugi o njoj rekli, ne kako biste saznali da li je dobra, jer to očigledno jeste, već kako biste saznali – šta sve to znači.

Ovo poslednje možda navodi na pogrešan trag. Naslovna priča, „Slipi kralj“, verovatno je jedina koja nas ostavlja donekle zbunjenima povodom onoga što smo pročitali, tj. povodom kraja priče (a i ovde može biti jednostavno posredi to da ja nisam pohvatala ključne reference koje tekstu daju značenje). Preostalih devet priča manje-više su straightforward kada se radi o razumevanju činjenica, onoga što je u njima ispričano. No shvatanje činjenica ne garantuje nam nužno da ćemo shvatiti „dublje značenje“. Ivančić struktuira priče tako da njihovo čitanje ide glatko, reminiscencije i sadašnje vreme radnje prepliću se tako da nas uvek drže budnima, ali nikada tako da čitanje učine napornim. Stil je besprekoran, kao i odnos pripovedanja i dijaloga (u pričama u kojima ih ima), a s obzirom na bogatstvo referenci i (post)modernost teksta (više o tome uskoro), kao i činjenicu da je tradicija na koju se Ivančić oslanja strana pre nego domaća, opšti utisak koji imamo jeste onaj čitanja (dobrog) prevoda nekog dosad nepoznatog američkog postmoderniste. Taj utisak, možda pojačan pričom „Poraz volje“, smeštenom u američki akademski setting, ne ukida ni činjenica da je naslovna priča zbirke ispripovedana većinski kajkavskim dijalektom.

Svaka od priča ove zbirke zaslužuje mali esej, a ja ću se ovde osvrnuti samo na neke. Pomenuta „Poraz volje“, na primer, ima epistolarnu formu. Stara profesorka, Hrvatica koja je predavala u Americi i koja nikada u životu nije „iskusila ljubav“, s otvorenim prezirom piše ženskom časopisu, na koji je naišla u frizerskom salonu, tragičnu ljubavnu priču, odnosno, priču o ljubavnom trouglu između profesora, bivše muzičarke i pisca. Dok ispisuje taj romantični zaplet u kojem figuriraju klinika za odvikavanje, kobna bolest i roman koji hvale svi osim jednog kritičara, naša pripovedačica istovremeno ocrtava kontekst Amerike nakon 11. septembra 2001., vraćajući se usput na događaje u Jugoslaviji 90ih, koji su je u Ameriku i odveli, ali i na one ranije, na liberalne komunističke struje i njihovu nesvesnost činjenice da je „zadnja šansa za spas Jugoslavije nestala još početkom sedamdesetih“ (str. 94). Nema smisla prepričavati ljubavni zaplet; priču „Poraz volje“ sačinjavaju svi ovi pomenuti elementi, svaki od njih unekoliko začudan, misteriozan i potencijalno ključan za tumačenje. Ova priča je o svemu tome što sam pomenula, a ono što je „pisac hteo da kaže“ istovremeno je samo to što čitamo, i nešto puno više od toga, ali ne nešto konkretno što se može parafrazirati, jer ovo nisu priče s nekakvim nedvosmislenim ključem. Svakako, možemo reći da do naslovnog „poraza volje“ ne dolazi samo u ljubavnom zapletu, već i u Jugoslaviji, kao i na progresivnoj akademskoj instituciji na kojoj je pripovedačica radila, kao i to da je ovde verovatno važna značenjska interakcija između drugog pola „poraza“ koji je odsutno-prisutan iz naslova (trijumf volje, Leni Rifenštal, i tako dalje) i događaja 11. septembra u Americi i 90ih kod nas.

„Poraz volje“ verovatno je priča koja najviše odslikava pisanje nešto kasnijeg postmodernizma, sa svojim začudnim momentima kakav je upravo taj „poraz volje“: mladi pisac se zaustavio (da je ne „zatuče na licu mesta“) kada je zatekao svoju partnerku s drugim muškarcem, a to „zaustavljanje je bilo tek slučajnost, poraz volje“ (str. 99). Način na koji ovaj detalj, začudno ispripovedan i tako kao da znači jako puno, toliko da se čitavo značenje ne može ni shvatiti, postaje naslov priče i sidro u njenoj interpretaciji, koja je svejedno neuhvatljiva, karakterističan je za gore nabrojane pisce i književnost pisanu oko 2000ih. Priča „Karijatida“ ima sličnu začudnu postmodernističku formu koja spaja najrazličitije elemente i tekstove, junakinjine sopstvene kao i istoriju Elginovih mermera, zatim priču o starom i uglednom piscu-šovinisti koji nikada nije uspeo da shvati lepotu, pa i odnos ćerke i oca, ali je nešto uhvatljivija zbog svog kraja, koji, u slučaju „Poraza volje“, ne donosi nikakvo razrešenje.

Nešto kraće priče zbirke „spekulativne“ su na očigledniji način, recimo, ona o psu koji ubija gazdaricu koja ga seksualno zlostavlja, ili o muškarcu koji priča o svojoj homoerotskoj ljubavi prema genijalnom, neukom pesniku dok čeka da konopac kojim se obesio odradi svoje. Najbolja od kratkih je „Strah napadača“, koja aludira na Golmanov strah od penala, i koja funkcioniše kao nekakava apokrifna, postmodernistička parabola o usudu hipersenzitivnih ljudi u bilo kojoj važnoj aktivnosti. Već više puta sam ovde pomenula pisce kao junake priča ove zbirke. Ivančićeva generalna tema jesu jezik i pisanje nakon poststrukturalizma, ima tu referenci i na Barta i na Lakana (baš u priči o psu, rekla bih) i na Fukoa i na Makluana, a upravo „Strah napadača“ govori o svetu onih koji pate zbog deridijanske svesti o odsustvu transcendentalnog označenog. Poslednja priča knjige, „Smrt autora“, nije tek tako poslednja, a pred sam kraj čitamo: „Postmodernu ironiju, autoreferencijalnost, beskonačno citiranje, negiranje univerzalnog, smrt autora, smrt čovjeka, sve [su to] mehanizmi samoobrane i samoobmane uma pred svemoći kapitala” (str. 132). Sve je to, dakle, samo spektakl nastao kao efekat naše ekonomije. Već sam pomenula jugoslovenske liberale i Hrvaticu koja zbog rata odlazi u Ameriku, a poslednja priča zbirke vrlo uspešno naizgled nebitnim problemom kiše u Zagrebu, koja izaziva kolaps i ukida tom gradu mogućnost da se nazove metropolom, anticipira razrešenje radnje o književnoj fabrici u duhu Borhesovog Pjera Menara i stanarima kolektivnog smeštaja koji postaju kolektiv tek kada se u njihovom naselju pojave – stranci tamne kože.

Mada na prvi pogled vrlo apstraktne, preokupirane „ponorom između stvari i riječi“ (str. 10), priče Marina Ivančića ujedno su preokupirane načinom na koji taj ponor određuje našu konkretnu, kapitalističku stvarnost, ekonomski, politički, ideološki. Mada se priče čitaju lako, njihove poruke nisu lake niti se do njih lako dolazi. Na neki način, the medium is the message (ili, kako čitamo u „Smrti autora“, „sve je medij, sve je poruka, sve je istina, svatko je novinar) (str. 115)), što u slučaju ove knjige znači da je svaka priča kombinacija začudnih elemenata koja je sama po sebi poruka. A opet, prava poruka izmiče, jer je „poruka“ zastareli koncept – izvan teksta, nema ničeg do ekonomije.

Istovremeno, Ivančićeve priče nisu samo o nekim krupnim rečima i krupnim teorijama. Već sam rekla da je stil ovih priča besprekoran. Osim što sadrži jezgrovito formulisane uvide („vjerujem da bi sve tragedije čovječanstva mogle pronaći svoj izvor u lošim metaforama“ (str. 5), „ne postoji ljepota koja ponavljanjem ne bi izblijedjela“ (str. 24)), sadrži i lirske opise poput ovog: „[…] sve dok mu jedneg dana Magdalena ni sela u krilo, kad je zašal u nju pomislil je na Dobru, na skokove na glavu, na onu sekundu kad nema razlike između vode i zraka, urona i lebdenja; ona je pogledala u sunce, a kad je spustila pogled, učinilo joj se da cviće oko njih gori, a da se vrtom širi požar ruža i zamalo je vrisnila prije nego su im se usnice spojile u tišini“ (str. 44). Ivančićevo pripovedanje razlikuje se od priče do priče, prilagođeno je govorniku, on se vešto kreće u različitim registrima, sve ih koristeći, opet u duhu postmoderne, pomalo kao pastiš.

Slipi kralj i druge priče zaista je jako dobra knjiga koja, kao što sam već napomenula, zahteva mnogo više od jedne kritike kako bi se o njoj adekvatno progovorilo. A njen autor, ako mu već nije suđeno da napiše veliki američki roman kakve pišu njegovi junaci i njegovi autorski uzori, mogao bi možda jednog dana da napiše veliki hrvatski roman.

Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu