'Sabrana pjesma': Punk, nikad življi

Dok se po zidovima evropskih i američkih gradova i dalje mogu naći grafiti Punk is not dead, slovenački pisac Tomaž Kosmač smatra da je punk mrtav i da ga ne mogu furati oni koji ga prihvataju tek kao modu, vrstu spoljašnje etikecije. I zaista, danas gledamo na ovaj pokret koji je svoju dominaciju svetskim muzičkim trendom ostvario u drugoj polovini sedamdesetih, tek kao na ostatak nekog drugog, smem li reći davnog vremena. Međutim, punk estetika je mnogo više od onoga što zastupaju Green Day ili Dropkick Murphys, ma koliko simpatični i dragi bili i oni i svi drugi bendovi slične provenijencije. Naime, njen se izvor nalazi u avangardnim pokretima s početka dvadesetog veka, a direktan predak joj je situacionizam koji s punk estetikom deli i političke svetonazore.

U tom smislu, apsolutno ne iznenađuje da je Sabrana pjesma Davora Ivankovca naslonjena na ovu tradiciju. Kao da se radi o nečemu što bismo krstili neologizmom neoavangardni punk. Karakterišu ga bes marginalizovanih, odnosno klasno obezvređenih, levo-anarhistička uverenja, ali odmerenost u stihu i izrazu što naizgled ne ide jedno s drugim, ali u ovoj zbirci funkcioniše savršeno.

Ako bes marginalizovanih i ideologija ne zahtevaju posebna objašnjenja, to ne važi za “odmerenost u stihu”. Poezija Davora Ivankovca nije nikakav punkerski Do-It-Yourself proizvod, dapače. Ona je strogo kontrolisana kako u formalnom tako i u sadržinskom smislu. Njena podela na pet ciklusa, od kojih je središnji formalno značajno drugačiji, jasno strofiranje, obraćanje pažnje na dužinu i ritam stiha, sve to svedoči o promišljenom estetskom credu koji se poklapa s gotovo klasičarskom poetskom tradicijom. Ivankovac, dakle, uzima i spaja najbolje od suprotstavljenih estetičkih pokreta kako ih je još u devetnaestom stoleću definisao Hajnrih Velflin (Heinrich Wölfflin).

Pet celina/ciklusa nose ime identično s naslovom knjige. Već u tom formalnom segmentu, izvantekstualnom, mogu se uočiti osobine koje prožimaju i pojedinačne pesme. Najpre upada u oči naslovna sintagma u kojoj je zbunjujuća jednina. Očekivalo bi se da zbirka pesama nosi naziv "Sabrane pjesme", kao jednu vrstu zbira onoga što je urađeno. Međutim, Ivankovac se odlučuje za jedninu što značajno menja ne samo značenje naslova, nego i formalnu odrednicu čitave zbirke. Naime, "sabrana" može da referira i na prisebnost. Neko je sabran kad je pri sebi, kad je svoj, te u tom smislu "sabrana pesma" je ona koja je napisana s punom prisebnošću, ili s punom moralnom i materijalnom odgovornošću, ali i s punom suspregnutošću, što odgovara pomenutoj napetosti između punka i klasicizma. Istovremeno, jednina nam govori da je sve što je napisano u zbirci, bez obzira na to što je naizgled podeljeno na više pojedinačnih pesama, zapravo jedna pesma koja je nastala sabiranjem. Konačno, korišćenje iste sintagme za segmentiranje zbirke na cikluse svedoči o postupku koji će joj biti svojstven, a zove se ponavljanje koje bi moglo da ide ad absurdum, kad ne bi imalo mnogo jasnije, intenzivnije značenje koje kod čitaoca kreira osećaj redukcije na već postojeće, na ne-novo, na ritmičku i semantičku istost, na refrenski popunjen prostor koji referira na samog sebe ali i, paradoksalno, na rupe u tkanju značenja. Jer, mogao je Davor Ivankovac da stavi redni broj kraj svakog segmenta i to bi svakome bilo jasno. Ovako, on nas navodi da se zapitamo zašto je sve Sabrana pjesma, kad ga ne čine iste pesme, dapače. Ako, dakle, postoji ponavljanje, naivno je pomisliti da je ono štamparska ili autorska greška. Pre će biti da je stvar urađena namerno, a pošto je već tako, onda valja proniknuti zbog čega.

Rečeno je da su ponavljanja karakteristična za pojedine pesme, naročito u formalno drugačijem središnjem segmentu zbirke. Naime, u prava dva segmenta uočljivi su naslovi pojedinačnih pesama, dok u središnjem, trećem, oni izostaju. Takođe, odmah upada u oči, čak i pre nego smo otpočeli s čitanjem, da su stihovi središnjeg dela značajno kraći, tako da se od sabijenijih pesama s manjim brojem dužih stihova, došlo do prozračnijih, onih koje se brže čitaju, jer pogled „propada“ brže po stranici. Upravo u njima dolazi češće do ponavljanja, mada ga ima i u pesmama prvog i drugog ciklusa.

Biti spreman padati,
rasti,
uzmicati,
tonuti u dug u dug u dug. (str. 43.)

Ovo je jedan od primera kako se ponavljanje javlja u zbirci. Najčešće na kraju pesme ili strofe, pojačavajući frazu i umnožavajući je ne samo semantički. U konkretnom slučaju, triput ponovljena sintagma "u dug" ima veze i sa onim što su glavne ideološke i tematske okosnice zbirke. A ponavljanje, shvaćeno u tom kontekstu, može da znači samo jedno: perpetuiranje duga kao jedna od glavnih odlika kapitalističke ekonomije koja uvlačenjem radnika (kako god ih danas shvatili, ali kod Ivankovca se najčešće radi o prekarijatu) u neurozu duga, zapravo uspostavlja robovlasnički odnos spram njih. No, gledano formalno, ponavljanja na tačno određenim mestima u zbirci imaju upravo ono što je Jakobson zvao poetskom funkcijom jezika: da se naša pažnja usmeri na sam tekst, na "poruku" kako kaže čuveni lingvista, na to da se na ono što je izgovoreno/pročitano obrati posebna pažnja. Upravo toj povećanoj pažnji ona i služe, posebno stoga što nisu slučajna, već, kao što smo mogli da vidimo iz primera, nedvosmisleno bitna, suštinska.

Tematski i ideološki Sabrana pjesma svakako se nalazi na strani klasno obespravljenih, na strani radnika, na strani onih kojima su prava oduzeta ili su svedena na minimum. Možda je najbolji primer za ideološku pozadinu čitave zbirke pesma "189, 85, 130/90". Najpre se pitamo otkud sad ovi brojevi i šta oni označavaju. Kad se pesma otvori sintagmom "Na medicini rada", postaje nam jasno da su u pitanju visina, težina, i krvni pritisak govornika u pesmi. Svedeni na “dobre mere”, radnici u Hrvatskoj (Nepalci, Hrvati ili Srbi) mogu da uđu u sistem zapošljavanja. Njihova imena nisu bitna. Oni svojim telesnim karakteristikama postaju funkcije mehanizma kapitala. Rastavnim veznikom “ili” dodatno se demaskira ideologija novca. Dok se na fudbalskim stadionima, koncertima i društevnim mrežama podele na Hrvate i Srbe podgrejavaju i neguju, dotle sistem koji potrebuje radnu snagu ne pravi razliku među nacijama, ali to čini kad su u pitanju rase. Nepalci se izdvajaju jer su druge boje kože, što samo znači da će im i sistem ponuditi sasvim drugačiji posao. Oni ostaju nevidljivi. Međutim, Ivankovac ne ide tako daleko, u pesmi vlada demokratsko izjednačavanje ljudi pretvorene u brojeve i mere, onih koji stoje s čašicom urina u ruci. Njihova nada, kada prođu sve medicinske preglede, ogleda se u toplom pecivu i mirisu kave, još jednoj prevari, ničim opravdanoj navali optimizma koja ih na trenutak približava punopravnim građanima, ali kroz nagoveštaj onoga što će doći, pesma i njen govornik jasnom stavljaju čitaocu do znanja da je taj trenutak predaha sa šećerom i kofeinom tek tlapnja. Jer ono što će doći nije nimalo veselo.

Sabrana pjesma zatvara se pesmom "Bilješka o piscu, preslagivanje". U njoj se opisuje dan odmora. Lagana muzika, dom, topli napitak, dremež. Govornik, pisac, halucinira. Odjednom nalazi se u Dalmaciji, u Šibeniku, Zadru. Međutim, muzika se smenjuje reklamama i odmor je prekinut na najbanalniji mogući način, uplivom potrošačkog društva.

Spora ali nagla spoznaja: ne postoji usamljenost 
što iskupljuje, ni tišina koja blaži prolaznost. 
Žmirim. Spokoj splašnjava. Pada knjiga. Raste bijes. (str. 81.)

Osveta današnjeg sveta nije u grubosti već u banalnosti, ali i u oduzimanju spokoja. Delez i Gatari kapitalizam su uporedili sa šizofrenijom i to je ono to nam Ivankovac u citiranim stihovima pokazuje. Nema iskupljenja, nema spokoja, jedina reakcija koju proizvodi današnje društvo je bes koji raste. Na taj način Sabrana pjesma prestaje da bude sabrana, ona postaje pravi punkerski/levičarski/anarhistički poklič za promenom. Ona je u svojoj suštini revolucionarna, motivišuća, ona zahteva. Moguće je, stoga, čitati sabranost i kao poziv na ujedinjenje, kao poziv da se saberemo, vidimo koliko nas je i konačno nešto učinimo s tim nagomilanim besom. Opasnosti njegovog kanalisanja su višestruke, one mogu voditi u različita zastranjenja, ali s tim rizikom se moramo nositi.

Ovaj svet ne valja, ne samo za ljude koji čekaju u redu na medicini rada s urinom i ekskrematima u čašicama, već ni za koga, osim možda za šačicu superprivilegovanih. Kad bes dovoljno naraste, možda se dogodi promena, možda.