Tuđinata pusta da ostane

Jugoslovenska političko-ekonomska emigracija bila je velika tema sedamdesetih godina prošlog veka, a u istoriji jugoslovenske književnosti neraskidivo je povezana sa imenom Miodraga Bulatovića. Za roman Ljudi sa četiri prsta Bulatović je dobio Ninovu nagradu 1975. godine, a njegova slava u svetu i broj prevoda na druge jezike mogli su se tada meriti samo sa Andrićem. 

Četiri decenije kasnije od te slave nije ostalo gotovo ništa: iako je bez ikakve sumnje reč o ozbiljnom, pa i velikom piscu, Bulatović se danas malo čita i u okvirima matične, srpske kulture, dok u drugim sredinama jedva da se i pominje. No bilo kako bilo, njegova dela sa emigrantskom tematikom nisu tek deo jugoslovenske kulturnoistorijske fenomenologije, već i nezaobilazne književne činjenice, pa se novi roman Radeta Jarka po prirodi stvari mora posmatrati i u datom kontekstu.

Ovo poređenje, međutim, iako s jedne strane nužno, sa druge strane može analizu usmeriti u donekle pogrešnom pravcu. Naime, u vreme kada Bulatović piše svoj roman, tema jugoslovenske emigracije je savremena, na vrhuncu svoje aktuelnosti, a danas, to je tek jedna od mnogih tema iz istorije (Jugoslavije); u vezi sa tim, jedna od ključnih poetičkih dominanti Bulatovićevog opusa jeste književna, ali ne manje i politička provokacija, dok se Jarak u svojoj prozi bavi istorijom i njenim mrežama, kojima dalekosežno oblikuje sadašnjost; konačno, i glavno, na poetičkom planu, Bulatović je sledbenik tamnog realizma Dostojevskog, opsedaju ga slike groteske i ljudskog pakla, dok Jarak život, te sledstveno tome i literaturu posmatra kao beskrajno složenu smenu svakojakih uspona i padova, zadatosti i slučajnosti, muka i nevolja, ali i retkih, ipak postojećih trenutaka ljudske sreće. 

Emigranti stoga i jesu upravo ovo potonje: kompleksan lavirint različitih sudbina, za koje se, pre ili kasnije, u manjoj ili većoj meri, ispostavlja da su sve emigrantske. Bilo da je reč o Markoviću, bokseru, pa potom i žigolu, koji u jednom času bude na korak od toga da se u ringu bori za titulu svetskog šampiona, da bi već u sledećem bio tek jedan od kriminalaca i udbaški likvidator; ili njegovom 'odrazu u ogledalu' inspektoru Koltovskom, koji sve vreme dok juri ubice po emigrantskom podzemlju, ne može da preboli samoubistvo svoje devojke; ili Bori Konju, momčiću sa vrelog beogradskog asfalta, koji završava kao plaćeni ubica, i živeći po autoputevima i motelima Zapadne Evrope, postaje savršeno nesposoban za bilo kakav međuljudski odnos; ili studentu književnosti Dollingeru, koji, željan levičarskih radikalnih praksi, završava kao pripadnik nove generacije revolucionarno-terorističke Crvene armije i posle nekoliko neuspešnih akcija biva prinuđen da emigrira u Peru; ili nizu drugih, uslovno rečeno sporednih likova, poput Henin Malak, Zoje Weiss, Angele Dos Santos, Alejandre Griessman, kojima lepota, ili idealizam, postaju teret koji ih gura na dno surovih i kapitalistički ciničnih nemačkih i zapadnoevropskih gradova, a koje, sa druge strane, nemaju gde da se vrate – sve te sudbine pričaju priču o obeskorenjenosti – za koju se na koncu ispostavlja da je egzistencijalna paradigma savremenog sveta u celini, a ne samo 'odabranih' pojedinaca.    

Struktura romana prati hirovitost tih sudbina: u tridesetak kratkih poglavlja smenjuju se jedna za drugom priče o gore navedenim i drugim likovima, i tek u pojedinim tačkama te sudbine se sretnu, prepletu, da bi se ubrzo potom rasplele i nastavile da i dalje teku svaka svojim putem. Ovo dakako nije nov postupak u Jarkovoj prozi. Strukura slagalice, mozaika ili sada – lavirinta, zapravo je jedna od temeljnih pretpostavki proznog opusa Radeta Jarka i u tom smislu ovaj roman ne donosi ništa bitno novo. Ali ono što se sada, posle ovog romana, sa velikom sigurnošću može tvrditi jeste da mozaičko-lavirintska struktura predstavlja zapravo i metafizički okvir Jarkove proze. 

Svet je, dakle, istovremeno i otvoren i zatvoren, i zadat i slučajan, prepun mogućnosti, ali još i više ograničen, sreća često dolazi nezasluženo i neočekivano, a ko planira – bog mu se smeje. Pri tome, treba primetiti fino variranje ovog, u osnovi istovrsnog modela: nasuprot slagalici u prethodnom romanu, koja podrazumeva naknadno povezivanje motiva, događaja i sudbina u jedinstvenu celinu, struktura lavirinta nameće lutanje, traganje prepuno neizvesnosti i sudbinskih obrta, vraćanje na iste tačke, nesumnjivu mogućnost izbora, ali praćenu, ma koliko neodredivim, u suštini ipak zadatim okvirom lavirinta-sudbine.   

Ocrtan na ovaj nužno pojednostavljen, te stoga barem delom i neprecizan način, metafizički okvir proze Radeta Jarka je dakako naknadna čitalačka (re)konstrukcija. Međutim, prisustvo tog okvira se mora naglasiti: najpre zato što ono čini presudnu razliku između onoga ko 'samo' priča priče i umetnika, koji nudi celovitu viziju sveta, a potom i iz razloga što tematsko-motivski kompleksi, fabulativni tok i uopšte, celina strukture romana taj sloj otkrivaju. Drugim i jednostavnijim rečima: metafizika kod Jarka proizvod je same priče, a ne obrnuto, kakav je inače slučaj kod slabijih pisaca. 

U vezi sa tim, treba primetiti i izvanrednu izbalansiranost narativnih elemenata. Radnja je, naime, smeštena u sredinu osamdesetih godina prošlog veka, tačnije u 1984., dakle, vreme kada počinje da se kotrlja i narasta istorijska lavina koja će obrisati istočnoevropski komunistički poredak, ali u romanu nema nikakvih opširnih metaistorijskih analiza, niti obilja povesnih informacija; reference na konkretne događaje i pojave precizno su dozirane da bi bilo jasno o kom vremenu se radi, dok je glavni pripovedni fokus na pojedinačnim sudbinama i njihovom tumaranju lavirintom (uvek složenog) sveta, tačnije na potrazi za ljudskom srećom, koja nadilazi svaki istorijsko-politički kontekst, ma koliko i od njega zavisila.

Emigrantima se mogu uputiti i određene zamerke: pripovedanje je povremeno bilo odveć fokusirano na pojedinačne sudbine, a na uštrb celine romana; neke priče/sudbine ostale su u izvesnom smislu nezaokružene; roman se završava naglo, hirovito, kao da je piscu nedostajalo strpljenja za neko elegantnije, ali i sugestivnije i nadahnutije rešenje: zbog toga ostaje utisak da je reč o delu neke veće pripovedne celine, u kom slučaju je, opet, to trebalo jasnije izreći.

U celini gledano, Emigranti su još jedna odlična knjiga Radeta Jarka, koja, iako nije na nivou romana Enciklopedija očaja ili Yu puzzle, jeste zapravo hrabro vraćanje na temu za koju se moglo činiti da pripada prošlosti, ali koja je, kako se ispostavlja, nikada aktuelnija.