Prisvojimo citate!

Interesantno je primetiti da je poezija nekada imala jasnu i čvrstu definiciju, ali tako je sa mnogim stvarima. Neki bi mogli da kažu da su se one u međuvremenu pokvarile, dok bi drugi s jednakim pravom tvrdili da smo mi ti koji smo stekli nove uvide i da ne možemo govoriti o fenomenima na isti način posle avangarde. 

Na izvestan način i jedna i druga tvrdnja su tačne. Previše je graničnih tekstova koji se izdaju za poeziju, previše eksperimenata koji su sami sebi svrha, a ne bave se onim što bi trebalo da izdvoji literaturu od ostalih vrsta tekstova. Istovremeno, granice književnosti, samim tim i poezije, pomerile su se, njena funkcija je potpuno drugačija u odnosu na prvu polovinu 20. stoleća (čak i na mnogo kasniji period), tako da se sada poezijom smatra sve ono što se tako naziva, najpre od strane autora, a zatim i od čitave zainteresovane javnosti.

Knjiga Vlade Marteka nosi naziv Pripremanje za poeziju – artyoga i već samim svojim naslovom postavlja se postrance, izvan toka, u tačku pre. Da li je onda ovo poezija? Ako nije, šta jeste? Da li je priprema već poezija, ako se setimo, na primer, Vojislava Despotova i njegovog Treninga poezije? (Paralela između Marteka i Despotova nije samo poetičko-tematska, već i generacijska.) Međutim, nailazimo i na drugu vrstu problema kad se suočimo sa onim što u knjizi stoji. Naime, tekst je prepun citata, što izravnih, što skrivenih koji se pretapaju jedni s drugima. Oni koji su bili potpisani na jednom, gube autorstvo na drugom mestu, a oni za koje se nije znalo kome pripadaju, odjednom imaju svoje autore. Istovremeno, sumnjam da će iko ići da proverava da li ti citati zaista odgovaraju pomenutim vlasnicima, pa je moguća i igra lažne atribucije koja bi Marteku obezbedila dodatan prostor manipulacije čitaocem. 

Takođe, autor se koristi jednim vrlo zgodnom tehnikom usložnjavanja autorstva i izbegavanja odgovornosti, on svakom citatu pored autorovog dodaje i svoje ime i na taj način ga prisvaja. Time svesno ulazi u protejsku igru citatnosti, odnosno predočava nam pravu prirodu svakog teksta. Naime, Meir Sternberg u svom tekstu Proteus in Quotation-Land pokazuje da literaturu en general možemo posmatrati kao citat koji zavisi od konteksta, odnosno svrhe, a Martek kao da to radikalizuje upravo dodavanjem svog imena uz imena autora iskaza. Poput beskrajnih rečenica svojstvenih bernhardovski nastrojenim piscima u kojima je jedan rekao da je drugi rekao da je treći rekao, do izvora informacije se teško stiže, on na ovaj način postaje nevidljiv i, sme li se tako reći, nebitan. Sve pripada tekstu koji upravo čitamo i to je prednost citata, bez obzira što uz njih stoje imena nekih važnih autora iz istorije književnosti i ideja. 

Druga tehnika koju će autor upotrebiti kako bi uspeo u svojoj nameri jeste zamena reči – on koristi određene poslovice i narodne umotvorine te u njima neke imenice zamenjuje rečju 'poezija'. Na taj način on dobija vrlo zanimljive metapoetske iskaze koje intervencijom koja podseća na čuvenu Duchampeovu L.H.O.O.Q. i slične ready-made objekte prisvaja, uzima od naroda, od nepoznatog, kolektivnog vlasnika i predaje nama na korišćenje, treba li reći zauvek. 

Ovako koncipiran tekst možemo da shvatimo odista kao neku vrstu maksimalističke pripreme jer bi idealni čitalac poezije trebao da pročita sva ona dela koja su citirana da bi mogao u potpunosti da uživa. Ipak, takav zahtev mi se čini preteranim jer poezija nije samo smisao i suodnos citata iako je današnja u velikoj meri upravo to – imenovanje sopstvene poetske tradicije izabranim citatima. U tom smislu, Martek ne odmiče daleko od Eliota koji u svom čuvenom eseju govori baš o tome, upućujući reči pesnicima koji bi to da ostanu i nakon dvadeset pete godine. 

Međutim, poezija su i sazvučja, ritam, prozodija i ostali činioci koji nemaju uvek veze sa smislom, štaviše, često su od njega prilično udaljeni. Da se podsetimo, avangarda je počela sumnjom u smisao, ali se nastavila sumnjom u jezik – futuristi, dadaisti i ostali izmišljali su sopstveni jezik jer su smatrali da onaj koji im je dostupan ne odgovara njihovoj umetnosti. Iz takvih pesama nije moguće izvući nikakav smisao, ni konvencionalan ni prenesen, a one opet funkcionišu kao poezija jer su zvuk, ritam, ponavljanja... Da biste se uverili u tačnost ove tvrdnje, možete izvršiti sledeći eksperiment – slušati recitovanje poezije na jeziku koji ne razumete. Videćete da će se određene emocije pojaviti u vama jer poezija ne deluje samo na nivou razuma, već u velikoj meri na nivou tela i čula, a kod Marteka toga naprosto nema, niti može biti.

Odsustvo telesnog Martek u svojoj knjizi nadoknađuje organizacijom teksta na prazninama. Ovo nije čudno jer je ovaj autor poznat i kao konceptualni vizualni umetnik, neko kome je likovnost deo poetskog habitusa, ili bi trebalo reći obrnuto. Kako bilo, dve stvari upadaju u oči: tipografija koja namerno deluje anahrono, kao da je tekst nastao pisaćom mašinom, i organizacija teksta koja podseća na parole, na grafite. Prva odlika može da se objasni upravo željom da se i na ovaj način pripadne avangardnim pokretima koji su prethodili, odnosno da se ukaže na istoričnost ovakvog teksta, njegovu ukorenjenost u tradiciji koja se kroz citate lišava individualnog talenta, ali i poetsku i metapoetičku praksu locira u konkretnoj prošlosti. 

Druga, pak, odlika ima neuporedivo komplikovaniju pozadinu. Ona ne samo što je vizuelno uočljiva, već je i odgovarajuća smislu i intenciji teksta – koji uvek-već može da ima i ironijski odmak. Naime, ako Martek napiše (možda bi preciznije bilo reći, unese u knjigu) sledeću misao, sledeću parolu "Ulažite novac u poeziju", onda je jasno da se ovakav izraz mora napisati u tačno odgovarajućem obliku, na za to pripremljenom mestu. Parola istovremeno zvuči kao: utopijski poziv ljudima da odista ulože teško stečen novac u nešto što je unapred već neisplativo, ironijski odmak od odnosa moći i poezije upravo svojom deklarativnošću i deklamativnošću, deo šireg poetičkog i autopoetičkog stava koji je tematizovan u knjizi kojim se poezija istovremeno stavlja iznad i ispod svih delatnosti ljudskih, neprekidno u dijalektičkom zanosu koji sam sebe ukida i osnažuje.

To nas konačno dovodi do ključnog pitanja teksta koji uz veoma labave strukturalne kriterijume možemo nazvati zbirkom. Moguće je tri njegova dela posmatrati kao neku vrstu poetskih celina: "Slogani, parole, predpjesme", "Aproprijacija", "Rent á poet". Radi se o metapoetskom i metapoetičkom tekstu, onom koji stalno preispituje sopstvenu prirodu, odnosno prirodu poezije. U tom smislu, on neprekidno sam sebi skače u usta, menja iskaze, modifikuje ih, ulazi u unutrašnje protivurečnosti i napetosti. On je afirmativan i negativan spram poetske prakse, čas u nju bezrezervno veruje, čas joj se sa ironijom podsmeva. To što tekst završava izjavom ljubavi poeziji, koja više nije samo praksa / pisanje nego i njen izvor: personifikacija ili muza, ako hoćete, nije preterano bitno. Konačno, ideja da se tekst završi iskazom na francuskom umesto na hrvatskom obeležava moguće dodatno udaljavanje od komunikacijskog kanala te njegovo moguće ukidanje, iskorak koji možemo da tumačimo u oba smera.

Pripremanje za poeziju može da bude trajno stanje, večita spremnost bez očekivanog koraka dalje, bez onoga što bi nakon svake pripreme trebalo da se desi. Knjiga nas ne uverava da će čin u kojem će pesnik odista početi da peva nužno uslediti. Ovakav trening poezije može da bude i stvar čitalačka (nešto slično predlaže Despotov), odnosno vežba sa stanovišta recipijenta, a ne nužno sa strane kreatora. Ovakvo tumačenje ne bi bilo ni najmanje pogrešno, iako, ponavljam, čitanje poezije, ali i svakog teksta, može da se odigra na mnoštvu nivoa i ne zahteva dodatne kompetencije, povremeno mu čak i smetaju. 

Ono što je problem sa današnjim odnosom prema poeziji je strah. To je posledica modernističkog i avangardističkog delovanja, ali ne toliko kao rezultat pesničko-umetničke intencije, nego prirode kapitalističke produkcije u kojoj se umetnost profesionalizuje i elitizuje. Taj jednom uspostavljen jaz teško se prelazi, a ova knjiga nažalost ne može, sve i da hoće, da učini nešto po tom pitanju. Ako ona kaže, već naslovom, da je za poeziju potrebna priprema, onda će mnogi unapred odustati jer ih prosto mrzi da je prođu, a drugi će odustati kad vide šta sve ona podrazumeva. Iako nisam pristalica miljkovićevske maksimalističke projekcije da će poeziju svi pisati, čini mi se da ova umetnost zaslužuje mnogo više, a posebno da je se ljudi ne plaše jer još nikoga nije ujela.

Kao koncept i kao tekst, Martekova knjiga provocira važna pitanja autorstva i poetske prakse. S druge strane ona ne ohrabruje na poeziju, bez obzira na sve izjave ljubavi koje ćemo u njoj pročitati. Čini mi se da joj je to mana, iako se mnogi ne bi složili sa mnom.