Praznik raznovrsnosti

Svojevremeno su u novinarskom žargonu, kad su želeli da naglase da je nešto veoma sveže, pisali da se štamparska farba još nije osušila, pa se članak još razmazuje pod prstima. Skoro da je takav slučaj bio i sa novim romanom Bore Ćosića Ruski vrtlar (LOM, 2023.) koji se pojavio frišak na oba Sajma, onom u Beogradu koji se turobno oprostio od svojih sajamskih hala, sve verujući da neće doći do njihovog najavljenog izmeštanja na gradsku periferiju u opštinu Surčin, tamo blizu aerodroma, i na zagrebačkom Interliberu, na kome je Bora Ćosić bio nazočan glavom i bradom, sedom, i gost lani pokrenutog programa predstavljanja recentne srpske kulture pod egidom Interliбre (ovo bre je šaljivi etno-govorni marker istočnog suseda).

Poslednjih godina, ni sam ne znam koliko, Bora Ćosić, koji je 2023. napunio svoju 91. godinu, tiska najmanje po jednu proznu knjigu godišnje, i te knjige gravitiraju ka stotinak stranica, bilo nešto manje kao Bergotova udovica (LOM, 2022.), za koju je 2023. dobio nagradu "Meša Selimović", ili nešto više, kao Ruski vrtlar. Iskreno i strukturno pre bih ove kratke romane nazvao novelama, kao što su to Stranac, Prokleta avlija, Plodovi zemlje Židovi, Bašta, pepeo, Povratak Filipa Latinovicza itd, ali termin nije od presudne važnosti. Ili, kao što su mnogi Hamsunovi kratki romani ili oni Dostojevskog, recimo Zapisi iz podzemlja. Zasebno navodim Hamsuna i Dostojevskog jer ih i sam autor pominje, iako potonjeg posredno, tako što u domen refleksija njegovog naratora na nekoliko mesta ušeta knez Miškin. On je pored romana Idiot junak i knjige Bore Ćosića Povest o Miškinu, koja je određena kao esej. Ostaviću „zatravljenim“ studentima da opsežno uporede ova dva književna Miškina, kao i ova dva naratora, Zapisa iz podzemlja i Ruskog vrtlara. U najkraćem, dok onaj Dostojevskog deluje živčano i poremećeno, a retki su njegovi likovi koji to nisu, Ćosićev narator je smiren i „govori“ gotovo ravnodušno i ravno, ali smisao njegovih uvida ili refleksija skoro jednako čudi, uznemirava, iritira ili navodi na polemiku, kako već koga.

Negacija bez potištenosti

Ukupan roman, ili novela, Ruski vrtlar oblikovan je kao skup refleksija, bez imenovanih poglavlja, ali su grafički odvojeni funkcionalnim belinama, pa em je lepše za oko i podsticajnije za čitanje od onih bernhardovsko-albaharijevskih svitaka i Nikolaidis-Spahićevih „mađarskih rečenica“, u kojima je roman dat u jednom pasusu, ili, daleko bilo kao u romanu Calypso, u jednoj rečenici od 630-ak strana, em te autonomne nenaslovljene celine deluju kao sažeti traktati naratora. Ovaj je narator više vezan za kuću nego za socijalni milje i on „filozofski“ sažima sumu svog uvida o sebi, ljudima i svetu, više nego što evocira ili što predočava zbivanja koja se odvijaju u prezentu njegovih pogleda. Dakle, Ruski vrtlar je sav roman-komentar, ali ćosićevski, pun modernistički iznenađujućih poređenja i slika, ali ponajviše neočekivano radikalnih zaključaka.

(Kao primer za ćosićevski stil naveo bih njegov odgovor sa Interlibera, na pitanje moderatora Krune Lokotara o srpsko-hrvatskoj leksičkoj mešavini koju Ćosić dosledno koristi od početka, više od šezdeset godina. Bora Ćosić je odgovorio da radije koristi reč dijete nego dete, jer mu dete deluje kao da to dete nema noge. Eto te šokantne heuristike koja uveseljava, pa je polučila i smeh među sajamskom publikom.)

Radnja je tu intencionalno zakržljala, tek jedan Rus, Andrej, koji je izbegao iz Rusije zbog ruske invazije na Ukrajinu, uređuje naratorovu baštu, a Marica, Andrejeva devojka, pomaže naratoru po kući, ili kako bi narator upotrebio arhaičnu reč, može biti zaostalu iz govornog fundusa od pre Drugog svetskog rata, bedinuje (otuda i ona reč bedinerka za služavku ili kućnu pomoćnicu). I to je sve, ništa se tu više ne dešava, sem što tu i tamo, nešto češće na kraju narator pomene neko prezime vezano uz neku profesiju, urar Lokotar, majstor Kniha, krojač, gospodin Škrnjug, krčmar sa njegovim filanim paprikama koje narator voli itd, ali nema među njima nikakve ozbiljne i za ovu novelu bitne interakcije.

Šteta što nema dovoljno prostora da se „popišu“ baš svi naratorovi iskazi koji izlaze iz zgloba. „Svaka žena jedino je žena samoj sebi, kao što svako drvo pripada sebi kao drvetu, a tek potom izmislili su da sve to drveće saberu u šumu“ (str. 10). Narator, dakle, tvrdi da postoji samo ono što je pojedinačno, a da opšteg nema. Pojedinačno je samo ovde i sada, ne ponavlja se i na osnovu njega se ne mogu izvlačiti nikakvi zaključci, posebno ne objektivni i naučni. „To je razlog svih onih, objektivnih ili zlonamernih svedočenja, koja se trude da uopšte pojedinosti nekog događaja, a ovo je iluzorno, opšte ne postoji. U tome je suspektnost svake nauke, jer ona opstoji opštošću, koje nema“ (str. 44/45). Položaj čoveka u svetu, ali i u kosmosu određuje „omašenost“: „Mi smo omašeni, naš kosmički položaj omašaj je tog kosmosa, i ovoga trebalo bi da se držimo“ (str. 52). Ali čega da se držimo (omašenosti?), i kako se uhvatiti za tu omašenost?

Slede refleksije o odnosu između ljudi. „Ljudi su razdvojeni, i to im je osnovna prednost, čim se upuste u nekakvu emulziju, ljubavi, braka, proleterske solidarnosti, ljudsko zaškripi, makar se to tumačilo upravo na suprotan način“ (55). Suprotan način bio bi da se kroz bliskost, dualnost i solidarnost ljudsko ostvaruje i oplemenjuje, ali ne, mi smo kao ljudske jedinke određene konačnom i neprobojnom osuđenošću na sebe same kao jedinke, omašene jedinke, čija se iskustva, emocije i stavovi, kao što smo videli, ne mogu uopštavati. Takođe, sada epistemološki gledano: „Ljudi se ne mogu poznavati međusobno“ (62) i svako govori svojim govorom koji nije zajednički, i još preciznije o položaju ljudske jedinke među drugim jedinkama: „Ispada da čovekov položaj položaj je stranca, uljeza među ljudima, iako je njihovog roda“ (62). Dakle, nema zajednice, nema poznavanja, približavanja, nema ni prave međusobne komunikacije.

No, tu nije kraj procesu alijenacije pojedinca, koja se preko novih podela seli u biće jedinke: „Ja sa svojim telom, zapravo, nemam ništa“, „telo je jedan kubus bešćutan i neosetljiv“, te: „Zar nije čovek svojim dolaskom doneo sa sobom i to svojstvo, neželju da bude čovekom“ (str. 58, sva tri). Svest je razdvojena od tela, telo je jedna gnostička posuda, propadljiva i gotovo tuđa. Da li „neželja da se bude čovekom“ znači pre svega neželju da se bude, da se odustane od postojanja, pre nego da čovek možda postane robot, ili bar kiborg? Pitanje postavljam ja, ne narator, koji ne odlazi u područje kibernetike ili virtualne realnosti. Slično u naratorovim refleksijama prolaze jezik, govor, zajedništvo, mogućnost međusobne pomoći, pravo na postojanje čoveka, pa i samo pisanje. „Treba zavideti svakom ko ne mora pisati o ovom odvratnom veremenu“ (122) i „treba zavideti onim mudrim ljudima, koji ništa ne zapisuju, nego samo žive, bez ikakvog beleženja“ (str. 123). Za nevolju, ako su ti ljudi koji ne pišu Isus, Buda ili Sokrat, naći će se dosta udvorica, učenika i budućih biografa i evanđelista koji će zapisati ono što su podučavaoci propustili. Ovo opet ironično pridodajem ja, a ne narator romana Bore Ćosića Ruski vrtlar. Iznenađujuće, možda, kod ovog neimenovanog naratora najbolje prolaze snovi: „Snovi su u svojoj nestvarnosti jedini stvaran punkt moga bića“, ali ih ne zapisuje jer nema veliko poverenje u tekst ili zapis kao takav: „svaki zapis ima malo šta od opipljivosti sveta, taj samo je snoviđenje u noći ivanjskoj, i ništa više“ (str. 106, oba).

Postoji i nekoliko refleksija o ruskoj situaciji i duši, dakle nekoliko istoriozofskih i etno-kulturoloških komentara, koji, u odnosu na ove antropološke, i ne deluju tako beznadežno. Posle razgovora sa vrtlarom Andrejom narator zaključuje: „Sreća je jedno golemo opterećenje, kome, reklo bi se, da obavezno mora se stremiti, a baš njegovi sunarodnici, Rusi, pokazali su kako ovo postići nemoguće je. Pa su usled toga načinili onaj obrt, najdirljiviji u opštem duhovnom razvoju sveta, da se sreća može pronaći u nesreći“ (str. 51). Pa ovo deluje kao laka ironija i vic spram Rusa i ruske klasične književnosti.

O čemu svedoče ovi komentari i uvidi i kakvog nam to naratora predočavaju? Je li on cinik programski usmeren da se mitomahijski sruči na sav antropološki optimizam i naučni progres ili osoba razočarana i patološko opterećena, čije stavove treba zanemariti i svesti ih na njihove psihičke uzroke ili skrivene političke poruke? Pre nego agitator sumnjive mentalne dispozicije, narator kao kritičar prosvetiteljskog pozitivizma kao dominantne civilizacijske paradigme našeg doba, za mene je osoba koja se oprašta od sveta, tako što razvrgava sve u njemu uspostavljene veze: između pojedinca i zajednice, između dve ljudske osobe, ljudske svesti i tela, označitelja i označenog u znaku, pismu, govoru i tekstu, između sveta i smisla, ovo rečeno pomalo kamijevski. Ali Ćosićev narator, za razliku od Kamija, ne ispostavlja očaj zbog razdvojenosti postojećeg i postojanja od sadržaja željenog smisla ili od nedosežnih ciljeva, on ravnodušno, u neku ruku superiorno, ne tražeći ništa zauzvrat, nikakvu pohvalu zbog duboke mudrosti ili velike hrabrosti, bistu, spomen ploču, panigirik ili hagiografiju, očekuje tek da ga ostave na miru i puste da živi kako hoće (str. 121).

Toj egzistencijalnoj indiferanci suprotstavlja se ipak nekakva kritička poruga ruskoj duši koja uživa u nesreći kao u sreći i taj sverašireni ruski plač, „bilo od nesreće ili od gole sreće“ (str. 16). Još više se nirvani samoporicanja, samoatomizacije i samoponištenja kontrapunktira primetna emotivna pobuđenost zbog ratnog besmisla i masovne tragedije uzrokovane ruskom invazijom na Ukrajinu. Iako se, istina, ne bavi uzrocima invazije niti prokazuje njene pokretače i aktere, već usputno domeće i ove komentare uz one turobno egzistencijalne i trivijalno svakodnevne, sedeći u nekoj neimenovanoj varošici. Ona može biti smeštena baš ovde dole, „kod nas“, na šta upućuju i ta retka navedena prezimena, a i često snatri o onom gore, „gde veliki stroj evropskog života proizvodi nešto golemo i važno“ (str. 70), čije postojanje narator, kao s blagom dosadom, sasvim negira.

Između Prusta i Pronađenog vremena i Uloge moje porodice u svetskoj revoluciji

Bergotova udovica je jedan od retkih savremenih romana, a zapravo jedini kojeg mogu da se sada setim, koji ima tako sadržajan i koristan pogovor, koji je napisala hrvatska spisateljica i višedecenijska prevoditeljka s nemačkog vezana za Traduki, Alida Bremer. Na neki način, ovakav predgovor može da demotiviše pisanje prikaza ili tumačenje jer konkretno razotkriva prustovsku podlogu ovog romana, odnosno postupak ironijske persiflaže. Njime je Bora Ćosić preko francuskog društva iz belle époque, na razmeđi 19. na 20. stoljeće, „prebacio“ narativno platno po kome se prikazuje sinemaskop međuratnog jugoslovenskog društva u Beogradu kraja 1930-ih, koje će se ovlaš dotaći i perioda nemačke okupacije i partizansko-sovjetskog oslobođenja, razume se parodično. Ali (kratki) roman Bergotova udovica nije tek parodija ili travestija Prustove evokativne rekonstrukcije epohe, nego i varijacija na temu (Alida Bremer kategorično kaže ne nastavak) ili „obnavljanje uz promenu“ koncepta i postupaka koji su iskorišćeni u romanu Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, iz 1969. godine, koji je dobio NIN-ovu nagradu, a vrlo brzo, 1971., Bahrudin Bato Čengić po njemu snimio film, uz scenarističku pomoć Branka Vučićevića i Karpa Godine zaduženog za fotografiju.

Zapravo, eto jedne podsticajne teme bar za seminarski rad, o odnosu Bergotove udovice prema Ulozi. Koncept pripovedanja je istovetan jer eksperimentalno počiva na isključivo prozaizovanoj formi dijaloga u kome učestvuju članovi porodice i poneki pridošlica, međutim taj pristup „reče otac, reče majka itd.“ u romanu koji je objavljen 53 godine kasnije izveden je suptilnije, sa znatno više dinamike, kao i sa većim brojem likova, te uz intertekstualnu ili palimpsestnu prustovsku podlogu, čega ranije nije bilo. Aosocijativno-disocijativni princip je zadržan, tako da i dalje deluje kao da nikakvog dijaloga tu nema, da svako govori ono što mu padne na pamet, dakle naracija je niz slabo povezanih i disperziranih replika, što je samo po sebi izvor komičkih efekata, kojima su pridruženi oni klasični, od jezičkih kalambura i isto takvih aforizama do komike koja se javlja kao posledica „oneobičene“ tačke gledišta. Naime, u oba romana/novele zadržana je narativna perspektiva starmalog dečaka kome štošta nije jasno iz sveta odraslih, mada se dobrim delom i pravi da mu nije jasno, pa onda to infantilno razumevanje sveta takođe donosi jedan utisak neočekivane iščašenosti, ali i liriku izgubljene naivnosti koja je karakteristična za doba detinjstva. Profil likova je promenjen: otac nije više alkoholičar, ali je ostao cinik, deda se izgubio, ali je sada tu ujak kondukter u tramvaju i bonvivan, kakav je i gospodin Tatalović koji posećuje porodicu naratora, koji se zabavlja sa manikirkom iz zgrade, mada je manikirkina sestra pametna, majka je više melanholična no depresivna, žudi za svetom iz knjiga i revija, javlja se i lik prijatelja koji radi u duševnoj bolnici i koji podseća na pogled na svet tzv. ludaka itd.

Jedan od najboljih savremenih esejista mlađe generacije Mirnes Sokolović u svojoj knjizi Kraj avanture (Sandorf) skicira poetiku Bore Ćosića: „Bori Ćosiću nije blizak taj sveopšti martirijum“ (kao kod ranog Mirka Kovača, Miodraga Bulatovića, Živojina Pavlovića, pa i Pekića), „on je na strani žovijalnosti. On kao da ne želi nikoga ni optužiti, niti suditi kome, birajući lagodnost prije svega“. Dakle, žovijalnost i lagodnost, humor i sprdnja iza i naporedo s istorijskim nasiljem i ljudskom zlobom. Uostalom, kako se ređaju ovi malograđanski uvidi, mišljenja, znanja, priziva se duh jednog vremena kroz njegove predrasude, afinitete, ukus i težnje, bolje nego u nekoj enciklopediji.

*

Uživanje je čitati Boru Ćosića, manje i veće, veće i manje, dve veće pa manja, kao u poker aparatu, još malo pa nestalo, a onda ajd’ Jovo nanovo, posegni rukom u opus, kao u loto-bubanj, pa izvuci čitalačku premiju. Ili više sreće u narednom pokušaju. No svaki svoga (ne: ubijte subašu, kako govoraše ne Zaratustra već Crni Đorđe), pronađite omiljenog Boru Ćosića. Zabavna je to igra.