Papir trpi sve

Retko sam se kao kritičar nalazio pred težom odlukom. Zadatak sam po sebi nije preterano komplikovan. Treba da napišem kritiku "romana" Pozdrav iz Staljingrada Romana Pavića. Ukratko, radi se o nečemu što ni u najproizvoljnijim granicama književne vrste ne predstavlja roman. Drugim rečima, tekst je toliko loše napisan da u jednom trenutku postaje zabavno čitati štivo samo da bi videli dokle može da ode neko ko je, recimo to najblaže, amater u romanopisačkom poslu.

Nije Roman Pavić ni prvi ni poslednji, dapače. Takvih amatera ima diljem kugle zemaljske koliko hoćete. Svi imaju nešto da kažu, zgodnu zgodu da ispričaju, da ostave tekstualnu umotvorinu za potomstvo, odnosno da sebi u polju koje po njihovom viđenju ima simbolički potencijal, podignu spomenik koji će onda njihovi prijatelji, rodbina, potčinjeni, istomišljenici da obožavaju. Apsolutno nemam ništa protiv toga.

Nemam ništa ni protiv toga da se takvim pokušajima da najviši mogući legitimitet. U slučaju Romana Pavića to radi ugledni hrvatski i evropski izdavač Fraktura. Ono što, pak, jeste važno da je kroz Frakturu, čiji je simbolički kapital nesumnjiv, uz legitimitet tekstu Romana Pavića darovana i prilika da obmane čitateljstvo. OK, nije to njegova namera, on je u sopstvenom neznanju apsolutno nedužan, ali kada naiđete na “ciglu” od skoro kilograma u crvenoj boji i velikom formatu na kojoj stoji logo Frakture vi nesumnjivo pomišljate da se radi o tekstu koji jamči u najmanju ruku književnu pismenost. Nažalost, to nije slučaj.

Pomenuta teška odluka sastoji se u tome da li se baviti uopšte tekstom koji je dat na ocenu ili pak krenuti u kritiku ideje da se ovakav “uradak” objavi. Nije moj zadatak da podučavam ni Romana Pavića pisanju romana, a još manje uredništvo Frakture šta dobijaju ili gube iznajmljivanjem svog imena ovakvom tekstu. Ova knjiga nije objavljena uz pomoć bilo kakve potpore, pa je tačno u njoj moglo da piše sve i ništa. Ali, to je ono “ali” što poslovično devojci sreću kvari, postoji i nešto što je Danilo Kiš zvao “mrčenje hartije”, a što pored uzaludnosti posla opisanog u narečenoj sintagmi, nosi i stanovitu simboličku poruku. Mrc je, za one koji ne znaju, lešina najčešće životinjska, a može da bude i ljudska. Kad mrčite hartiju vi je pretvarate u lešinu. Živu reč kojoj književnost treba da teži i koja bi trebalo nešto da znači, da ima težinu javne koja je podložna kritici, vi mrčenjem ubijate, mrcvarite, pretvarate u kadaver. U stvar lišenu potrebe da se o njoj govori, osim kao o lešini i mješini, kako reče Tin Ujević.

Pokušaću, dakle, da u nekoliko primera objasnim na koji je to način “hartiju mrčio” Roman Pavić da bih svoje prethodne tvrdnje potkrepio, ali i zarad očekivanja koje bi čitateljstvo moglo da ima kada se susretne s književno-kritičkim tekstom. Naime, između čitalaca književne kritike i samog teksta uspostavljen je odnos poverenja koji kaže da kad se suočite sa tekstom koji se svojom vrstom i žanrom određuje kao književna kritika u njemu treba da stoji argumentacija zbog čega se književno delo vrednuje i preporučuje, odnosno ne preporučuje za čitanje. Dakle, moja konačna odluka je, da ne izigravam detektiva nego da krenem u analizu i seciranje teksta (ovaj uslovno medicinski termin koristim jer je Roman Pavić glasoviti zagrebački kirurg).

Gde god da zabodete pogled, nešto vam upadne u oči kao neknjiževno. Stoga ih zabodimo najpre na početak teksta. Osamdesetogodišnji starac stoji na aerodromu Heathrow i čeka prijatelje. Premda stoji na aerodromu i zdrave je pameti te još zdravijeg izgleda za svoju dob, on je zbunjen: “Starac pomisli, kamo li svi ovi ljudi žure? Zbunjivao ga je toliki broj ljudi na jednom mjestu, a svi su bili različita izgleda, rasa, navika.” (str. 5.) Ovo su definitivno misli nekoga ko nikada ranije nije posetio aerodrom, kamoli Heathrow jer, gle čuda, na aerodromu ljudi žure jer pokušavaju da dopru do onih koji ih čekaju, ili da stignu na naredni let. Jasno, moguća je i druga stvar, starac nije zdrave pameti, senilan je, pa mu nije razumljivo da na svetu postoje ljudi različitog izgleda, rasa i navika. Interesantno da osoba za koju ćemo docnije saznati da se zove Ivan Petrović i da je penzionisani kirurg, te da živi u Londonu u kojem živi ogroman broj različitih ljudi po boji kože, navikama i izgledu bude zbunjena tom činjenicom. Posebno što će “nam se kasti” da sa sopstvenim umom stoji više nego dobro, seća se svega i svačega, a poseduje i tako detaljna znanja o slikarstvu i istoriji, vojnoj i civilnoj, da je to gotovo neverovatno.

U sceni na aerodromu ukratko ćemo nazreti i fabulu romana. Pozdrav iz Staljingrada pripoveda o tri prijatelja: pomenutom Ivanu Petroviću, kirurgu, Leonu Juriću, slikaru, te Robertu Žunjiću, fratru franjevcu koji su se igrom zle sudbine našli u 369. ustaškoj pukovniji koja se zajedno s jedinicama Wehrmachta borila u bici kod Staljingrada. Ivan je tamo stigao jer je uhvaćen kako piše ljubavna pisma verenici u Engleskoj, a odbio je saradnju s nacistima kako bi im isporučio ili namamio u zamku premijera Churchilla (ni manje ni više), Leon je stigao tamo jer se zamerio ustaškom časniku Viktoru Tomiću tako što je branio Savu Šumanovića koji je vidno umno poremećen, obučen u četničku uniformu došao na otvaranje izložbe u Zagrebu, a Robert je do svoje pokore došao jer se žrtvovao umesto prijatelja, sveštenika nemačkog porekla iz Osijeka, koji je spašavao Židovku Anu.

Vidimo već da su sva trojica junaka izvrsna po nečemu – jedan je vrsni lekar i uz to poznaje, verovatno uz Hitlera i Staljina, najmoćnijeg čoveka tog trenutka u Evropi, drugi je pravdoljubivi spasilac sumasišavših slikara - Srba, a treći je miložrtveni spasilac Židova, posredno doduše. Kako ih je samo sudbina spojila, da ne kažem ujedinila na tom ukletom mestu, ni krive ni dužne?! Srećom sva trojica su na pozadinskim zadacima, premda kako piše Ivan u svojim dnevničkim beleškama, u Staljingradu prave pozadine bilo nije. Ivan je sanitetski časnik, Leon promidžbeni, a Robert je, naravno, pukovnijski kapelan i sva su trojica za potrebe naše priče preživela. Nije li to krasno!?

Dolazak herojske trojke u Staljingrad otpočinje na 346 stranici teksta. Čitalac bi mogao da se zapita šta se dešava na prethodnih 341 strana knjige, s obzirom da roman kreće od one s brojem 5. Sve što bi moglo da stane na dvadesetak strana teksta rašireno je šesnaestostruko i to na taj način da su u tekst, pored ostalog, umetnute biografije slikara iz tog vremena, detaljan opis operacije slepog creva (crvuljka), traktat o Ilirskom pokretu i načinu na koji su Nikola Pašić i Srbi prevarili Hrvate, različita viđenja hrišćanstva, kratka analiza celibata u katoličkoj crkvi i mnoge druge apsolutno nepotrebne stvari kojima Pavić u tekst ubacuje svoje znanje pokupljeno kroz amatersko bavljenje svim i svačim, ali, naravno, i onim za šta je nepobitno stručan, a to je hirurgija. Interesantno je da ove epizode često dobijaju oblik sokratskog dijaloga u kojem govornik izlaže jednu temu, a sagovornik ga pitanjima podstiče. Kao i Platonu, i Paviću ova forma služi da se razmeće sopstvenim znanjem koje kad je u pitanju istorija možda stoji, iako sam ubeđen da bi svako kritičko čitanje istoriografskih pasaža moglo da dovede u pitanje nivo znanja, posebno pošto nisu poznati izvori iz kojih je autor ubacivao komade teksta u svoj nazovi roman. Ono što je, pak, nepobitno, u književnom smislu ovo je užasno dosadno i guši.

Počev od pristignuća u Staljingrad, stanje na bojišnici, odnosno sve ono što se u tom paklenom grotlu dešavalo biće nam posredovano kroz dnevnik Ivana Petrovića. Što je zaista fascinantno iz nekoliko razloga. Dnevnik očigledno pati od pobrkane hronologije, a potom od viška informacija, te istoriografske i svake druge pismenosti. Naime, ako se neko nalazi u Staljingradu i pripada vojnoj jedinici u kojoj je poginulo više od devedeset procenata ljudstva, teško da ima vreme da piše tako detaljan dnevnik. Naravno o ideji da jedna hrvatska postrojba ide na front u Rusiju se ne razglaba, jer takvo je bilo vreme, premda, da budem potpuno fer prema Paviću, njegov prezir prema ustaštvu je očit, osim u detaljnom opisu uniforme koju je poglavnik Pavelić nosio pri poseti staljingradskom frontu i jelovniku s ručka koji je tamo priredio. No, vratimo se ideji dnevnika koju piše vojni lekar prezauzet pomaganju ranjenim vojnicima, vršeći, pretpostavka je, brojne intervencije u neljudskim uslovima, a onda uveče ili kad već, vrlo probranim jezikom, raspolažući podacima s obe strane linije fronta (odakle mu!?) pedantno ispisuje dnevnik dostojan von Clausewitza. Zaista bih voleo da vidim kako je to moguće. Tako se istorijski roman koji beleži životne priče tri prijatelja koji su se sreli i spojili u Staljingradskoj bici, pretvara u fantastični roman dostojan Marvela ili DC Comicsa u kojem čudesni lekar jednom rukom previja rane, drugom piše dnevnik u real timeu, trećom drži dvogled i osmatra liniju fronta, a četvrtom radi već ono što se radi četvrtom rukom. Kad porastem želim da budem Ivan Petrović.

Moglo bi se naširoko raspredati o greškama u Pavićevom romanu. One se nalaze, maltene na svakoj stranici, a ako bih bio strog, i mnogo češće od toga. Ja ću ipak ovde stati i reći da je tekst trebalo da bude skraćen za najmanje četiri petine (zapravo najbolje za pet). To je trebalo da odradi urednik izdanja ili da prosto saopšti autoru da ovakav kentaur (pola čoveka, a pola konj) od teksta ne može da se nazove romanom. To nije urađeno. I to je OK. Papir trpi sve. U pitanju je tekst, a ne hirurška operacija. Ili možda grešim...