'Ovdje ničeg nema': Onespokojavajuće bizarnosti

Ivan Katičić još jedan je autor mlađe generacije (rođen 1990.) o kojem ne znam(o) mnogo više od onog što piše u njegovoj biografiji na omotu knjige. Magistrirao ekonomiju, osvojio nekoliko nagrada za pojedinačne priče, živi i radi u Omišu. Međutim, Ovdje ničeg nema, Katičićeva knjiga o kojoj je sada reč, nije debitantska: on je 2016. osvojio nagradu „Albatros“ Pučkog otvorenog učilišta Velika Gorica za rukopis zbirke priča koji je potom štampan pod nazivom Pet metara bliže zvijezdama. O toj knjizi je pisala Luca Kozina, koja pominje „toplu, mediteransku atmosferu prošaranu melankolijom“ i „zavodljiv svijet u kome se lako izgubiti“. Mesto radnje nove zbirke takođe je Dalmacija/Dalmatinska zagora, međutim, na korici knjige nalazi se fotografija (koju je napravio sam autor) golog drveća na padini pokrivenoj snegom. Ne vaš tipičan Mediteran, očigledno; kako u pogovoru knjige kaže Marinko Koščec, „to je Dalmacija kakvu poljski turist, uz malo sreće, neće upoznati.“ Zaokret u atmosferi koji Katičić pravi između dve knjige veoma je oštar, rekla bih; Ovdje ničeg nema zbirka je depresivnih, neprijatnih priča, iako ima tu ipak i neke vrcavosti, gorkog humora. A što se tiče izvedbe: mada je to zbirka dobrih priča, one ipak pate od problema koji bi se još uvek mogli nazvati „debitantskim“.

Prva priča nas, kako to i treba da bude, momentalno sunovraćuje u začudan i uznemirujuć svet ove knjige. Pod naprosto primamljivim nazivom „Ražanj“, kratka kao i većina drugih u zbirci, to je priča o muškarcu koji odlazi „u najveću zabit“ po polovni ražanj koji je kupio valjda preko Njuškala. Nakon vožnje kroz puste i hladne predele, on nailazi prvo na dečaka koji „čupa udove“ svom Action Manu, potom i na njegove roditelje-prodavce ražnja, majku u vijetnamki koja je u oglasu navela pogrešne dimenzije, i nestrpljivog oca. Ima tu kiselih osmeha, prekih pogleda, generalno, nekakvog latentnog nasilja, onog koje je, zapravo, prisutno i u samoj reči „ražanj“. U povratku, junak počinje da oseća smrad spaljene hrane, da bi na kraju ostavio ražanj pored puta i otišao s masti koja mu „prodire sve dublje u krvave dlanove“ (str. 10). Pre nego fantastičan, ovaj kraj je jednostavno začudan; i druge priče sastoje se iz elemenata koji kao da nisu baš do kraja realistički, ali, pre nego fantastika, posredi je onespokojavajuća bizarnost, to latentno ili ne toliko latentno nasilje.

U priči pod nazivom „Poluvodič“, „baba Mande okopava lozu. Nema obje noge pa leži potrbuške. […] Da nema ni ruke, vjerojatno bi rovala zemlju nosom poput kosa ili bi je jezikom prevrtala kao što se školjka kreće po pijesku” (str. 34). Ova užasna, realistički moguća ali ipak „nerealistička“ slika, uz onu dečaka koji čupa udove Action Manu, precizno oslikava atmosferu ove knjige, kao i ličnosti koje u njoj srećemo. Nema tu baš puno pozitivnih likova; stvarno pozitivan je možda samo ilegalni migrant Samir upravo iz priče „Poluvodič“, koji, pun ideala, bolnih uspomena i teško ostvarivih nada, na kraju odlazi prema „minskim poljima“ (str. 39). Ima nešto nežno i u junaku iz priče „Klošar“ koji, iako nekadašnji navijač-huligan, kroz sve haotične događaje u sadašnjosti u stvari ima samo jedno osećanje, tugu zbog smrti prijatelja. Ali ton ovih priča nije ton simpatije prema likovima, ovi „momenti nežnosti“, ako nisu baš prikazani humoreskno (a donekle jesu), svejedno se uklapaju u nekakav nemi, cinični humor kojima priče odišu.

Ovdje ničeg nema je dakle knjiga u kojoj ima puno nasilja, bilo onog koje još nije izbilo na površinu ili pak onog realizovanog. Odakle ono dolazi? Priča „Lovac“ govori o ocu i ćerki koji, pritajeni u nezagrejanoj „kućici“, čekaju veprove. Reminiscencija junakinje pokazuje da se ona od detinjstva smrzava, jer njeni roditelji, „po dobrom starom ovdašnjem običaju, griju samo jednu prostoriju u kući“ (str. 77). Otac je autokratski nastrojen prema ćerki, a obožava svog psa, kojeg ćerka, kada joj ovaj izgrize udžbenik iz anatomije, izbaci na ulicu. Na psa naleće šleper, a na ćerku otac s lancem u ruci. U sadašnjosti priče, junakinji se „nož klati o bedru“ – s njom „više nema zajebancije“ (str. 77). Tim nožem ona će na kraju mučki zaklati zeca, uz komentar: „Noćas zeko neće tražiti mamu. Zapravo, neće mu više nikada biti hladno“ (str. 79). Nakon nemilosrdnog tretmana u detinjstvu, sa ćerkom, dakle, sada više nema zajebancije. Ali, ne samo što joj otac, onaj od kojeg nasilje potiče, ne može ništa, ona sama ispoljava agresiju na nedužnom stvorenju (to implicira ubistvo zeke umesto recimo vepra). U grubom svetu u kome se greje samo jedna prostorija kako bi se uštedeo novac, a na račun normalnog detinjstva, grubost rađa grubost, nasilje rađa nasilje, a najnežniji od svih je – stranac, neko ko nije odatle, migrant Samir iz priče „Poluvodič“. Zeko kojem su, barem u junakinjinoj percepciji situacije, u stvari „prekraćene muke“, dopunjuje ovu sliku: u surovom svetu, surovost je vid nežnosti.

„Lovac“ je jedna od retkih priča koje aludiraju na genezu te sveprisutne grubosti. Ostatak zbirke slika je sveta u kojem je surovost groteskna i bizarna, gde su svi grubi i žrtve grubosti podjednako, bez ikakvih realističkih razloga da to opravdaju. Čak je i moje „psihološko“ tumačenje priče „Lovac“ zapravo diskutabilno – surovost, pre nego međugeneracijski, kao da se prenosi preko samog pejzaža, tamo gde sunce „ni ljeti nije dobrodošlo“ (str. 7). Mada je psihološka karakterizacija uverljiva, Ovdje ničeg nema je zbirka za koju je važnija atmosfera od karakterizacije, pa iako su događaji ukotvljeni u realnosti, čini se kao da se sve ipak odvija u nekom paralelnom, košmarnom svetu. Veoma konkretna realnost na momente ipak iz tog košmara probija. U uvodnoj priči „Ražanj“, kada junak u pokušaju small talka pomene „srndaće“, prodavac mu kaže – „mi ih ne zovemo tako“, srndaći su „kod njih tamo“, a ovde su „srnjaci“. U „Župnikovom podrumu“, implicitna tema je nacizam, a u priči „Paštašuta“, vozač s BlaBlaCara mladoj i buntovnoj junakinji pominje kako ga je sutkinja, na njegovu nevericu i zgražavanje (koji su, za nas, pod moralnim znacima navoda), pitala „jesam li dan iza Oluje ima pušku kod sebe“ (str. 85). Uvek je rizično svetu izgrađenom na čistoj atmosferi odrediti precizne ideološke koordinate, odnosno mešati apstraktno zlo s njegovim konkretnim istorijskim manifestacijama, kakve su ovde Oluja i „oni tamo“. Katičić čak pravi i takve razigrane „greške“ kao što je susret junaka „Košmara“ s Kolindom na Svetskom prvenstvu. Želja za konkretnim političkim komentarom – a i za tim ciničnim humorom – mada relativno suzdržana, blago narušava taj paralelni svet koji tekst inače gradi. Ali, osim možda Kolinde, to ne narušava kvalitet zbirke, jednostavno joj ukida jedan efekat kojem je potpuno mogla težiti.

A kada je reč o „debitantskim problemima“ koje sam na početku pomenula. Pre svega, to je zasnovanost forme praktično svih priča na reminiscencijama. Nešto iz sadašnjosti podseća na prošlost, kojoj se onda dosta nesuptilno vraćamo, na primer uz rečenicu „[miris alkohola koji pije baka] vraća me u djetinjstvo...“ (str. 90) i prelazak na prošlost, u novom pasusu. Zbirka sadrži puno priča, jer su kratke, pa ovaj spisateljski manir počinje da biva jednoličan. Osim toga, knjiga je grupisana u celine koje je zapravo ne obogaćuju dodatnim značenjem, mada deluje da to čine. U celini „Sam“ junaci su muškarci, u onoj pod nazivom „Sama“ to su žene. Potom imamo „U osami“, čije se priče ne razlikuju od prethodnih. Završna celina je „Sami“, gde su junaci parovi. Na prvi pogled promišljena i u vezi s naslovom („ovdje ničeg nema“ se kao fraza u knjizi sporadično pojavljuje da referiše na lokalitet), ova podela zapravo je potpuno suvišna, jer za knjigu u stvari uopšte nije bitno da li je priča o junaku ili junakinji, ili pak o paru. A šta bi trebalo da poručuje naziv celine „U osami“, s obzirom na izbor priča, za mene ostaje potpuno nejasno.

Napokon, i taj ključni efekat knjige, atmosfera nasilja i bizarnosti, ponekad je usiljen. Pomenuta „Paštašuta“, na primer, nepotrebno se završava tako što devojka „drži kamen“ iznad glave vozača koji ju je naterao da usput stanu u crkvu. Ona to ne čini da bi se zaštitila, već uz komandu: „reci da ti se sviđa moja frizura“ (str. 88). Time se aludira na jedan događaj iz prošlosti; sve je to idejno dobro uvezano, međutim, reakcija devojke je s tačke gledišta teksta preterana. U priči iz zadnjeg ciklusa, „Dužnost“, inače jako dobroj, suprug ugnjeten „bračnom dužnošću“ koju vrši da bi konačno zadovoljio želju supruge za potomstvom, želju koja je davno prevazišla granice razuma i normalnog života, na kraju suprugu ostavlja – ali i, s tačke gledišta teksta potpuno nepotrebno, takođe po svoj prilici vrši samoubistvo. Ponekad, dakle, ti momenti erupcije nasilja deluju iznuđeno, kao posledica zahteva zbirke kao celine, a ne unutrašnje logike konkretne priče.

Ali i uprkos ovim problemima, koji još uvek deluju kao „početnički“, Ovdje ničeg nema zbirka je zanatski uspešnih i idejno dobro osmišljenih priča, takva koju ne preporučujem za čitanje pred spavanje jer surovi svet njenih junaka, uprkos ekscentričnim zapletima, u čitaoca unosi samo nemir.