'O neuspjehu i nebitnome': Autofikcija s iskorakom

„Ne pretendiram na originalnost“, kaže neimenovani junak romana O neuspjehu i nebitnome Filipa Rutića, praktično na samom njegovom početku. Rutić (rođen 1997. godine) je književni debitant iz Varaždina, student dramaturgije (nekada, kao i njegov junak, student sociologije) koji je 2020. osvojio nagradu Kritične mase za kratku priču. Sledi obrt kakav smo videli još samo u Razgovorima s prijateljima Sali Runi – Frances, ne pročitavši je u celini, šalje priču na konkurs i za nju dobija 800 funti; Rutića, zaposlenog u knjižari Fraktura, poziva Seid Serdarević, s pitanjem piše li šta drugo.

„Znam, rijetko kome se to tako posloži,“ kaže sam Rutić, čiji roman, treći na top listi najprodavanijih knjiga za mart i april ove godine, upravo i jeste vežba iz effortless pisanja, pisanja koje, kako sam kaže, ne pretenduje na originalnost, i za koje nije izvesno da će postati zaokruženim literarnim delom. „Kako uopće postići konzistentnost u stilu i kvaliteti kroz toliko opsežan tekst? Možda je baš to ono što čini pisca i razlikuje ga od osobe koja samo piše“, piše Rutić na strani 141. Rutićev tekst konzistentan je u stilu i kvaliteti, za šta je, u krajnjoj instanci, zaslužna i urednica Monika Herceg, ali to ipak nije ono što taj tekst čini romanom.

Dvesta gustih stranica dugačak, tekst počinje, kako nam i sam junak implicira, in medias res, a gotovo isto tako se i završava. Mada u njemu ima zanimljivih, pa čak i važnih događaja, nema tu stvarno radnje ni zapleta. Roman ne počinje u središtu radnje, već u središtu njenog suštinskog odsustva, od tačke potpuno nasumične u životu neimenovanog junaka, a krajnja tačka biće tek nešto važnija od početne. Šta tekstu onda daje koherentnost, konzistentnost koja ga čini romanom? Shvatili ste već da je ovde u pitanju još jedna autofikcija. Umesto radnje, dakle, imamo junaka – koherentnost tekstu daje ono uzunovićevsko ja sam. Moj roman, c’est moi.

O neuspjehu i nebitnome, kao autofikcija, sadrži neke dobro poznate elemente ovog žanra: karijerno neuspešan i životno nesnađen junak koji pokušava da piše, a ni pisanje mu ne ide najbolje (Rutićev junak piše i scenario za prijatelja), pivo i lake droge, život u maniru razjebani stanovi / na dvosjedu po troje, i svima omiljene daddy issues. Imamo, dakle, pre svega elemente „valjarevićevske“ autofikcije (Rutićev junak čita Hemingveja, Karvera, Dos Pasosa, Keruaka i Berouza, a iole eksperimentalniji pisci su mu dosadni), ali – a ovo u „valjarevićevskoj“ autofikciji i nije toliko uobičajeno – i daddy issues tretirane gotovo u stilu Eduara Luija. „Moji načini razmišljanja, a samim time i djelovanja, oduvijek su bili u suprotnosti s njegovim očekivanjima. Počelo je rano, još kada sam kao osnovnoškolac radije birao knjigu od pomaganja oko njegovih poslova u radionici“, kaže njegov junak (str. 21). Pominju se tu i očeve ogrubele ruke u kontrastu s nežnim sinovljevim, a i sramota koju mladić iz Varaždina oseća zbog svog i roditeljskog govora.

Zapravo, prva polovina romana bavi se junakovim roditeljima s neodređenim ciljem da prikaže genezu sadašnjeg junakovog karaktera/života – genezu koja se ne može izvesti do kraja, jer, za razliku od Luija, Rutićev junak nije postao ono što jeste zbog svojih roditelja. „U usporedbi [sa Bekimom Sejranovićem, čijeg Huckleberry Finna čita] doimam se razmaženim i privilegiranim“ (str. 24.), kaže. Izbor knjige umesto fizičkog rada verovatno je uzrok broj jedan raskola između očeva i sinova, to je, dakle, opšte mesto. Ali Rutić zaista pravi korak napred u ovom žanru kada preko svog junaka kaže kako njegova spisateljska – a valjda i životna – (de)motivacija ne proizlazi iz „stvarnih trauma“ (str. 24).

Iz čega onda proizlazi neuspeh o kome govori ovaj roman; tačnije, šta je formiralo junakov karakter koji taj neuspeh garantuje? Neuspeh, da razjasnim, odnosi se na sve što Rutićev junak preduzme: studira već šest godina, pisanje romana ide mu teško (treba se naterati – taj segment nije nimalo effortless), scenario preuzima neko drugi, društvo mu se rasipa, novca nema, posao koji dobije ubrzo i gubi jer to nije za njega, ostavlja ga devojka. Pominje se, kao i uvek, reč generacija. Sam Rutić u pasusu koji se, jer je takvih puno, doima kao disclaimer namenjen kritičarima (u svakom smislu reči), pominje generaciju u trenutku kada prepisuje rečenice iz Kratkog izleta Antuna Šoljana. „Kakvog bi smisla imalo nakon ovoga povlačiti toliko popularno i već isklišeizirano generacijsko pitanje“ (str. 83), pita se naš junak. „Čim zinemo, mi citiramo ili parafraziramo po već postojećim šablonima“ (str. 84), dodaje, parafrazirajući Barta i poststrukturaliste, ovaj mladi muškarac koji voli da se hvali knjigama koje nije pročitao.

Da li je koncept generacije zaista izgubio svoju plodnost? Ne znam, ali čini mi se da je „usud“ Rutićevog junaka transgeneracijski: ne delimo svi iz te „generacije“ (šire shvaćene) iskustvo Rutićevog junaka, a dele ga određeni pripadnici potpuno različitih generacija, kao što uostalom i implicira pozivanje na Antuna Šoljana. U svom autopoetičkom, kritičko-teorijskom promišljanju, Rutić se ipak pokazuje kao veći katolik od pape – Šoljanova knjiga je objavljena 1965., naravno da ima smisla ponovo se baviti njegovim temama. Uostalom, i ova, kao i mnoge druge junakove izjave, najčešće usmerene na to kako mu je prilično svejedno, kako se malo trudi, i kako malo zna („guglam što znači epifanija“ [str. 188]) mogu se shvatiti i kao simptom njegove pretencioznosti, koje ni ovaj autofikcijski uradak nije potpuno lišen.

Umesto generacije, možemo da govorimo o nostalgiji. Često na prvi pogled preuranjena zbog junakovih mladih godina, nostalgija je poznati element ovakve autofikcije – s pivom u ruci, junak se seća vremena u kome je još uvek bilo nade, ili možda iluzija. U zbirci Nemoj ići u Anderlecht Srđana Gavrilovića, na primer, nostalgija ostaje apstraktna, mi ne znamo zapravo šta je to što je izgubljeno u prošlosti. Rutić nostalgiji posvećuje nešto više pažnje. Pri kraju romana, njegov junak podleže iracionalnoj želji da poseti stan u kome je prvo živeo kada se doselio u Zagreb. „Iz današnje perspektive to prepoznajem kao dječački naivno, no vjerovao sam da pripadam nečemu većem od mjesta iz kojeg dolazim“ (str. 191), govori on u ime mnogih. Leto pred studije, prepuno očekivanja, kulminira u septembru: „nas trojica na malenom balkonu – pušimo i pijemo najjeftinija dvolitrena piva i pričamo o stvarima koje poslije nikada nećemo raditi“ (str. 192). Kurziv je dodat, jer to je ono na šta je fokusiran žal za prošlošću – na iluziju budućnosti. Vreme u kojem je sve još bilo moguće zamenjeno je vremenom u kome se shvata da, gde god da si, samog sebe – inertnog, možda baš i lenjog – nosiš sa sobom, i da, na neki način, nije ni važno jesi li u Njujorku, Zagrebu ili Varaždinu. Još se nekad vratim u te dane i žalim, da citiram opet istu pesmu.

„Odustao je od svega u što je vjerovao samo kako bi postao ono od čega smo obojica pokušali pobjeći“ (str. 194), reći će pri kraju romana junak za svog prijatelja. Različite ličnosti koje se u romanu pojavljuju deo su kataloga neuspeha i onda kada poseduju spoljašnje odlike uspeha. Takav je barem junakov pogled na svet, koji tekst preuzima. Svojim depresivnim tonom i odsustvom konkretnijeg zapleta, ispunjen ponekad sentimentalnim proklamacijama („Zagreb nikada ne bi trebao dopustiti koracima da se tako glasno čuju“ [str. 135]), tekst može čitaoca zamoriti – a isto je tako moguće da ćete ga pročitati u dahu. Ovo će delimično zavisiti i od toga koliko ste već puta u životu pročitali neku od varijacija na rečenicu „radije sam birao knjigu nego da pomažem ćaletu u radionici.“

Cinizam na stranu, mada sadrži opšta mesta, Rutićev roman, kao što sam već rekla, ipak pravi taj preko potreban korak napred u autofikciji. „Kad se kaže da svatko u sebi ima jedan roman, zanemaruje se činjenica da je to uglavnom jedna te ista pizdarija“ (str. 24), upozorava autor blizu početka. I ne samo to – implicitno je i upozorenje da i oni koji u svojoj prošlosti nemaju „stvarne“, odnosno, ogromne traume, nameravaju da o svom iskustvu pišu, smatrajući ga vrednim zapisivanja, i da ne nameravaju da vam za to traže dozvolu. Ova „upozorenja“ strukturalno su ugrađena u tekst (a rečima naglašena i previše za moj ukus, ali ne može se svetu ugoditi!) i obezbeđuju mu konzistentnost i kvalitet potrebne da ga smatramo ne samo koherentnim, već i dobrim romanom. Mada je nemoguće da vam se sve to insistiranje na neuspehu i nebitnome ne učini bar malo pretencioznim (recimo: „Nacrtao bih nešto, ali nemam ideje“ [str. 61]), naslov romana svejedno odgovara sadržini više, odnosno dublje nego što biste pretpostavili.