Nomen est omen

Kada se Marko Vidojković pojavio u srbijanskoj književnosti negde sredinom devedesetih godina, bio je u najmanju ruku nesvakidašnja i zanimljiva pojava. Kandže, roman koji je opisivao studentske demonstracije 1996./1997. kroz simpatičnu ljubavnu priču, zaista jeste generacijski roman par excellence, ali u smislu literarnosti kao onoga što je dodata i/ili estetska vrednost njegovi dometi bili su i ostali ograničeni. Da je, kao što nije, Marko Vidojković rešio da iskoristi Kandže kao odskočnu dasku i da se posveti razvijanju sopstvenog talenta za pisanje, možda bi od njega jednom i bio pisac. Međutim, on je, čini se, ostao i postao zadovoljan srazmernim uspehom koji mu je taj roman obezbedio.

U međuvremenu bavio se uređivanjem različitih magazina, uvek bio vrlo politički glasan (ma šta to značilo u okvirima društva koje se nalazi na veoma niskom stepenu političkog razvoja) i nosi oreol nekoga ko je spreman da se suprotstavi vladajućem režimu, danas je to Vučić i njegova organizacija SNS (namerno kažem organizacija jer oni s političkom strankom malo čega zajedničkog imaju). Kako bilo, Marko Vidojković jeste na udaru režima zbog svog jezika i pisanja/govorenja na Tviteru i u medijima. U tom smislu mu treba pružiti svaku podršku. Kad se radi o njegovom pisanju, ono tako nešto ne zaslužuje.

Šta je Đubre? Roman samo nominalno, u smislu da je roman sve što se tako nazove. Satira, opet vrlo uslovno jer ako pogledamo tradiciju srpske, pa i svetske satire, knjiga zaista ne dobacuje ni do kolena nijednoj od njih. Horor? Osim strašnog i užasnog pisanja u ovoj knjizi, u njoj nema ničeg strašnog, ali ne zato što Dragišino ponašanje nije strašno, užasno i odvratno, nego stoga što je glavni lik karikatura, groteska, burleska, zovite to kako god hoćete, ali horor nije. Ono što ova knjiga jeste, moglo bi se sažeti u nekoliko rečenica. Naime, Đubre je zamišljeno kao priča o Dragiši, jednom od nevidljivih gospodara Srbije, čoveka koji njome vlada u ime Službe i/ili stranih zavojevača. On živi na kokainu, u svom Bentliju, nosi pištolj i značku službe, poseduje nebrojeno mnogo nekretnina po Beogradu, između ostalog i zgradu u kojoj stanuje sam jer su ostali stanovi kupljeni u njegovo ime. Drugim rečima, radi se o čoveku svemoćnom, koji uglavnom šmrče kokain i pokušava da seksualno opšti sa ženama, ali se gotovo svaki takav pokušaj završi nasiljem. E sad, takav tip ima ćerku iz prvog braka, Jovanu i na partiju izvesnog medijskog magnata upoznaje Danicu, lepu voditeljku na jednoj od privatnih televizija. U međuvremenu u Srbiji izbija epidemija kuge koja se širi neverovatnom brzinom na čitav svet i uništava sve pred sobom...

Glavni problem u romanu jeste lik protagoniste. On je na početku predstavljen kao neko ko ima đavolske atribute, sirov je i surov, nemilosrdan (epizoda sa zidarima, kao i svaka druga interakcija s ljudima primjer je čistog nasilja), ali ubrzo nakon što nam se prikaže brutalnim, srećemo njegovu ćerku Jovanu pa se događa epizoda ljubavnog menage a troisa s Glumcem i Ljubičicom, da bi se na kraju on zaljubio u Danicu. Bez obzira što je ta ljubav osuđena na propast zbog opšte epidemiološke situacije, ona pokazuje nežnu stranu Dragišine ličnosti koja potpuno anulira ono što je on na početku bio. Od nekog ko je spreman da posredno ubije jednog od zidara, do osobe koja pokušava da spasi, ako ne čitavo čovečanstvo, ono makar ljude oko sebe. Od neuhvaćenog haškog optuženika koji priznaje svoje zločine koje je počinio vođen lošim primerom, svoju navučenost na drogu (od heroina početkom devedesetih, na koji se, usput rečeno, navukao jer nije mogao da „čist“ učestvuje u zločinima, preko kokaina u vremenu u kom se roman odvija, što je manje-više savremenost), pa do muškarca koji se naposletku zaljubljuje i potpuno se predaje toj emociji – Dragiša je prosto neuverljiv i nema tog psihološkog mehanizma i modela koji bi mogao da ga obuhvati. On jeste hiperbola, ali čak i hiperbola mora da ima nekakvu utemeljenost u iskustvu, u smislu da se preuveličano prepozna kao verovatno i moguće.

Pored toga što se njegov lik neuverljivo menja pod uticajem različitih droga (od kokainskog ludila i agresija do nežnosti i seksualne prepotencije na mefedronu), tako i sve ono što se dešava u romanu može da se svede na prekomerno uzimanje droge jer ako se neke radnje ponavljaju bezbroj puta u romanu onda su to šmrkanje, izvlačenje linija, zavlačenje nosa u kesu s drogom, rolanje novčanice i slično. (Usput da kažem da nisam siguran da bi nekom ko uzima enormne količine droge srce izdržalo toliko dugo.) Isto tako, nisam siguran da bi ne znam na kojim drogama neko mogao da izdrži seksualnu aktivnost od dvadeset četiri sata. No, da ne cepidlačim, moguće je ovo posmatrati kao hiperbolu, ali i ona bi morala da ima nekakvo značenje osim prostog ponavljanja radnji koje ne vode ničemu. Svi oni autori koji su uticali na Marka Vidojkovića poput Čarlsa Bukovskog, Markiza de Sada, Henrija Milera, Hantera S. Tompsona, Vilijama Barouza koristili su drogu, nasilje i seks kao svojevrsne metafore za prazninu, za odnos između života i smrti, ili za nešto treće, ali im prekomerno drogiranje, vitlanje pištoljem s povremenim zloupotrebama niti beskrajni koitusi nisu bili svrha po sebi. Kod Vidojkovića već posle nekoliko stranica to postaje neverovatno dosadno, kao što je i svaka pornografija suštinski dosadna. Da li su Dragiša i Danica povukli još jednu crtu ili nisu, da li je nekom pretio ili nekog overio i koju su pozu njih dvoje, troje sad zauzeli nije preterano bitno ako nema neko skriveno značenje. Kome je do pornografije, ima je na internetu koliko god hoćete. Teško je pisati o tome, to ne uspeva ni mnogo većim piscima od Marka Vidojkovića.

Postoji još jedna stvar vrlo problematična u ovoj knjizi. Ona referira na srbijansku stvarnost, s tendencijom da se neki njeni aspekti prikažu kao principi dvadesetprvovekovnog društvenog uređenja. Ideja o kontroli nije bez smisla i način na koji se neki ljudi bogate izvesno je utemeljen u stvarnosti, međutim hiperboliziranje svega toga ima svoje posledice, kao i Dragišina „promena“. Naime, književnost se zasniva na identifikaciji. Čitalac, čak i kad ne želi da se poistoveti s Dragišom, neminovno mora to da učini kako bi razumeo svet romana. Ovaj psihološki proces, u skladu s nemotivisanim promenama protagoniste, vodi ka tome da čitalac pokuša da razume i, posledično, opravda postupke lika. Kako Dragiša omekšava, tako omekšava i odnos čitaoca prema njemu. To znači da čitalac počinje da odobrava njegove postupke, te samim tim gubi želju da mu se suprotstavi. Ovo naposletku vodi do toga da čitalac ponuđenu romanesknu stvarnost koja podseća na stvarnost u kojoj živi počinje da prihvata kao neminovnost te na taj način gubi želju da nešto promeni, odnosno gubi svoj revolucionarni potencijal. Pomenuti proces je pritom podrazumevajući, nesvesan, on se dešava voleli mi to ili ne, i dešava se sa svakim umetničkim delom, bez obzira na medij u kojem je iskazano, i bez obzira na to da li je ono uspelo ili ne. U tom smislu je roman Marka Vidojkovića reakcionaran, on ne samo da ne uspeva da uzdrma sistem vlasti u Srbiji i/ili svetu, on ga perpetuira i podržava. Naravno, ne svesno, ne namerno, ali loša književnost to čini i to je činjenica.

Ako je potreban dodatni argument, onda bih istakao gomilu stereotipa kojma se Vidojković služi, modele koje preuzima iz drugih umetničkih dela (npr. film Rane Srđana Dragojevića) bez jasnog ironijskog otklona prema njima, o nadimcima kojima „časti“ likove u nadi da će ih čitaoci prepoznati... Sve je to vrlo naivno i služi zapravo tome da podcrta nemogućnost promene za koju se on kao angažovani medijski radnik nedvosmisleno zalaže. Da li to znači da postoji diskrepancija između onoga što govori i onoga što piše, ili je u pitanju nerazumevanje onoga što je napisao, zapravo nije ni bitno.

Veoma je interesantno pitanje zbog čega se ova knjiga i njen autor pojavljuju u hrvatskom izdanju. Apsolutno podržavam objavljivanje postYu književnosti svuda i stalno, štaviše u tome učestvujem i sam prilježno, ali ne mogu, a da ne postavim pitanje konteksta. Najpre se valja zapitati koliko je prosečnom hrvatskom čitaocu jasno o kome se zapravo radi i ko su Žvalavi, Filozof, Ubica, Helijum i drugi likovi koji se pojavljuju. Čini se da ni beskrajno guglanje to neće uspeti da reši. Ipak, to je najmanji problem. Mnogo veći predstavlja pitanje uloge koju ovakav tekst prepun političke nekorektnosti, tipičnog balkanskog nasilja, opscenosti i drugih odvratnih ljudskih pojava ima u gradnji jednog stereotipnog komšijskog identiteta. Jer Srbi su kao Dragiša. Spolja divlji i razuzdani, zli i opaki, ali u suštini, ako ih stavite na odgovarajuću drogu, umeju da budu fini, ne tuku žene i ne nazivaju Rome Ciganima, čak pokušavaju da spase ljudsku vrstu. Ta predstava koju ovaj roman potvrđuje apsolutno je pogrešna. Ona podseća na Kusturičinu ili Handkeovu. Nema ništa simpatično u njoj, nema ništa simpatično u Srbima, niti u bilo kom kolektivnom identitetu izgrađenom na stereotipu. Štaviše, pomenuta predstava je vrlo skupa i neinteligentna. Njena posledica je naravno autoidentitetski stereotip koji se gradi kao odgovor. Zbog ove igre narcizma malih razlika je stradalo previše ljudi i to vrlo skoro. Da li to treba da nas brine ili ne, prosudite sami.