Na preskok

Filip Žganjar: Skok preko kože, Algoritam, Zagreb, 2013.

Odmah treba reći da pesnička knjiga Filipa Žganjara (1993.), objavljena prošle godine u pomalo prestižnoj ediciji Na vrh jezika izdavačke kuće Algoritam, ne podrazumeva novu epohu u hrvatskoj poeziji, ali da je svakako prvenac vredan pažnje. Žganjar je, dakle, knjigu objavio u svojoj dvadesetoj godini, a imajući u vidu činjenicu da je na konkursu Algoritma pobedio dve godine ranije, to zapravo znači da je pesme iz Skoka preko kože pisao kao gimnazijalac.

U belešci o autoru piše i da je svirao gitaru po raznim bjelovarskim bendovima, a da trenutno studira anglistiku i komparatistiku na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Ovi biografski podaci, kao i nekolicina referenci iz same knjige, u kojima se pominju bit-pesnici ili npr. bend Rainbow i Tom Waits daju gotovo tipske duhovne koordinate mladih pesnika sa naših prostora. Tu stilsku formaciju, kojoj bi se mogli pribrojiti gotovo svi pesnici koji su u poslednjih dvadesetak godina objavili prve knjige pre svoje 25. godine, za ovu priliku ću imenovati studentskim romantizmom.

Glavna karakteristika formacije je traženje duhovnog zaleđa u epohama obeleženim razglobljenim književnim strukturama kakve su romantizam i njegovi derivati (avangarda, bit, neoavangarda i dr.), ali možda više od toga usmerenost na rokenrol, u bilo kojem od njegovih žanrova, kao i pop kulturu u celini. 

Kao proizvod ovakvog, u svemu primernog duhovnog odrastanja tako se dobija poezija koja u svojoj strukturi ne teži celovitosti, već naprotiv razbijenosti, a pesme neretko nisu pesme u klasičnom smislu reči, već nizovi slika i iskaza koje na okupu drži naslov, tj. tema, ali i to više u vidu asocijativno-zaumnog kruženja oko teme, a manje kao pesnički fokus. Pesnik tako sabira u pesmu svoje čitalačke, slušalačke i gledalačke utiske, odnosno svoje trenutne emocionalno-psihološke doživljaje, koji u nasumičnim asocijacijama prizivaju druge doživljaje, a u kojima se čitalac može ali i ne mora prepoznati. Žganjar ipak uglavnom uspešno izbegava zamke koje vrebaju početnike na ovakvom putu: da se od prividno slobodne asocijativnosti ne zapadne u lupetanje slobodnim stilom, iako se tu i tamo u pesmama pojavi poneka nevešta konstrukcija i kabasta slika. 

Pesme Skoka preko kože sa druge strane ne nude nikakvu usiljenu urbanost, već je njihov socijalno-politički okvir nešto širi: Žganjar 'tačno' naslućuje da su društvo i zajednice u njemu složeniji i obuhvatniji fenomeni i pokušava da uoči veze i odnose koji ih određuju. Drugim rečima, ovaj pesnik želi da imenuje i definiše ono što vidi oko sebe, a što razume pre kao stanje, a ne kao kretanje. Otuda pesme neretko imaju model jednačine, i noseći glagol "je/su" na mestu znaka jednakosti koji povezuje pojmove i pojave iz različitih oblasti života: "Božić je blagdan za puzanje po narkomanskim iglama/ i slaganje domina od prošlogodišnjih samoubojstava", "Crna kronika je prava stvar za bijelce", "Magnetsko polje/ je samo drugi naziv za/ smrt od gušenja", "Vjetrenjača je krletka za plave ruže", "Reinkarancija je odabir putovanja" itd.

Ovi iskazi, koji se nalaze na semantički povlašćenim mestima kao što su početak i kraj pesme, predstavljaju pokušaj univerzalizacije određenog iskustva, bilo ono egzistencijalno, ili jezičko: pesnik u prvom slučaju nadalje kroz pesmu 'dokazuje' svoju tvrdnju sa početka, ili u drugom slučaju tvrdnja se nudi kao zaključak onoga što je bilo prethodno rečeno. Navedena variranja, kao i izmena subjekatske perspektive iz prvog u drugo ili treće lice, unose određenu dinamiku u Žganjarovu knjigu, koja u celini gotovo da nema nikakvih poetičkih iskliznuća, već dosledno, i previše dosledno, sledi jedan poetički model.

Drugim rečima, ovakva doslednost i opreznost u oblikovanju pesama onemogućila je pojedinačne pesme da se upadljivije nametnu unutar zbirke, pa se tako posle čitanja manje pamte pesme, a više stihovi ili slike. Tek u nekolicini pesama, kakve su 'Marksova kabanica', u kojoj se sa postideoloških pozicija ironično secira socijalno-politička laž levičarenja, ili 'Blood on the Tracks', koja na tragu Dilanove psihodelije i on the road poetike bitnika u nizu zaumnih slika govori o napetoj ispraznosti savremenog sveta ("Noć ne traži putovnicu,/ ne daje upozorenja/ i puca u koljena"), ili nadrealnih dubinskih uvida u istorijsku dinamiku u pesmi 'Smrt njemačkog oficira', čiji jedini stih glasi "Kafka je ispuzao iz groba u novim cipelama" – dakle, u ovakvim u dobrom smislu reči poetičkim incidentima u Skoku preko kože naslućuje se pravi pesnik. 

Ukupno uzev, prva knjiga Filipa Žganjara nema većih stilskih padova, a oni pod strogim (i pravičnim) nadzorom urednika Krune Lokotara nisu ni bili mogući, ali sa druge strane pati od povremene prevelike opreznosti i manjka (is)trajnije strasti. Koliko su pojedine psiho-jezičke celine upadljive i upečatljive, kao što je i vidljiv pesnički napor da se na toj ravni postigne snažan utisak, toliko su, neretko, 'mostovi' među njima nestabilni, pa se povremeno čini da se unutar jedne nalaze delovi raznih, drugih pesama. No uprkos ovim očekivanim pa i podrazumevanim manjkavostima, nema nikakve sumnje da je Žganjar pesnik na koga treba u budućnosti računati.

Marjan Čakarević
foto: David Zellaby

***

Marjan Čakarević (1978) diplomirao je i završio master studije na katedri za srpsku i svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Poeziju objavlјuje u srpskim i regionalnim časopisima, a kritiku, esejistiku i publicističke tekstove u Polјima, Beogradskom književnom časopisu, Quorumu, E-novinama, Ulaznici i dr. Pored mladalačkih poetskih publikacija, objavio je pesničke knjige Paragrad (1999) i Sistem (2011).