Booksina terasa otvorena je svakim danom (osim ponedjeljka) od 10 do 21h, nedjeljom od 10 do 18h. / Booksa's terrace is open every day except Monday from 10am to 9pm; Sunday from 10am to 6pm.
Close
Page arrow
Piše: Dunja Ilić

Moralne dileme i status quo

Large truedet2012rust cl3 boots

Iz serije 'True detective' (HBO). Izvor.

Naslov knjige: Prometejev sin Autor knjige: Jurica Pavičić Izdavač: Profil Godina izdanja: 2020
Utorak
16.03.2021.

Jurica Pavičić književnik je, kolumnista i filmski kritičar; autor je više romana i zbirki priča, a dobitnik je i nagrade Fric za svoj pretposlednji roman, triler Crvena voda. Po nekim njegovim tekstovima snimljene su miniserije i filmovi, a i sam je nagrađen za scenario na festivalu u Puli. Prometejev sin, njegov najnoviji roman, objavljen u jesen 2020, napisan je dinamičnim realističkim stilom, a scene koje zamišljamo dok čitamo i same podsećaju na film – tačnije, na neku od serija koje poslednjih godina pratimo na HBO-u ili Netflixu.

Radnja romana dešava se na zamišljenom ostrvu Škoj, gde glavni junak, Gorki Šain (inače sporedni lik pomenute Crvene vode), stiže pred Božić, kako bi naveo niz ostrvljana da engleskim investitorima prodaju svoju zemlju. Ovaj nekadašnji policajac i sam je sa Škoja, a pored toga je i sin lokalnog partizanskog heroja oličenog u ostrvskom spomeniku Prometeja. Uspomena na Albina Šaina ipak sadrži i jednu neprijatnu epizodu – ubistvo mlade časne sestre i veroučiteljice Ignacije, koja je nekoliko partizana izdala okupatorima i na taj način postala odgovorna za njihovu smrt. Ignacija je bila sestra žene čije zemljište je sada od centralne važnosti za uspeh engleskog projekta, a od Gorkog ona želi, pored novca, i izvinjenje. Radnja prati put Gorkog od jednog do drugog prijatelja, poznanika ili neprijatelja iz prošlosti, praktično u formi trilera – Gorki kreira pometnju na ostrvu, strasti su uzavrele, padaju suze i udarci, otkopavaju se davno zakopani zločini.

Ideološku i uopšte značenjsku pozadinu radnje čini tranzicija od komunizma ka kapitalizmu (i nacionalizmu). Kada Božena, bivša devojka Gorkog, a sada neudata učiteljica srednjih godina, optuži Gorkog da nije isti čovek kog je znala, da je on sad praktično lešinar koji se hrani tuđom nesrećom, on joj kaže: "Ja nisam htio kapitalizam, Božena. Ja ne. Vi ste ga htjeli, je li tako?" (str. 139.), a ona je prinuđena da se s tim pokunjeno složi. Čitava priča i njen kraj takvi su da i sam čitalac s ovim mora da se složi – u ovoj Gorkovoj replici sadržana je, takoreći, poruka romana, a ovo je roman koji poruku svakako ima.

No zanimljivo je zagrebati malo dublje. Iako na strani sistema s ljudskim licem koji više ne postoji, autor ipak ostaje negde na pomalo moralizatorskoj površini ovih pitanja, tako da roman bude prijemčiv najširoj mogućoj publici. Glavna dilema Gorkog Šaina jeste – izviniti se ili ne za ubistvo koje je u vreme rata počinio njegov otac, nekada narodni heroj, sada još samo dosadni "spomenik" iz prošlog vremena. Takođe, njega muči i karijera koju je započeo, sve one prilike kada se s investitorima napio pa su svi zapevali ustaške pesme, a on nije ništa rekao. Ali, previše fokusiran na uzbudljivu priču, roman se ideologijom u stvari mnogo ne bavi – igla na kompasu Gorkog je njegov otac, a ne nekakve socijalističke ideje jednakosti, niti pravdoljubiva i vatrena borba protiv izdajnika i kolaboracionista. Čitalac stiče utisak da se Gorki manje uzbuđuje zbog političke situacije ili kapitalizma per se, a više zbog ideje da sve vreme izdaje uspomenu na svog oca. Žena ostrvskog načelnika Gregova, Natalija, ta je koja smatra da Gorki nema za šta da se izvini, ali za Gorkog samog tu se radi jednostavno o izdajstvu oca – njegove preokupacije su sentimentalne, nipošto radikalne, ili čak uopšte istinski političke i to ga čini bliskim većini čitalaca. Spoiler alert: Gorki se na kraju neće izviniti, ali će pare od prodatog zemljišta ipak uzeti (upravo kada odluči da sve ostavi, ispostavi se da je i poslednji tvrdoglavac potpisao). U poslednjoj sceni, na otvaranju zubarske ordinacije svog sina opremljene škojskim parama, on rezignirano "iskapi čašu do kraja" (str. 224.). Kraj romana je dakle rekapitulacija statusa quo, jedno depresivno tako nam je kako nam je.

Roman formalno i idejno neverovatno podseća na prosečnu HBO seriju. Kažem HBO umesto češće upotrebljavanog Netflix jer me Gorki jako podseća na nekog od detektiva iz serije True Detective, ili možda novije The Outsider, ili zapravo neke druge serije, iako on sam nije detektiv. On doduše jeste bivši policajac, a bivši je, opet nalik na nekog detektiva iz serije, zbog slučaja nestale osamnaestogodišnje devojke koji nije shvatio ozbiljno, "djevojke koja ga je uništila" (str. 142.). On ne govori mnogo, ali kada govori, uvek govori pravu stvar. On očigledno voli svoju ženu, ali izbegava njene pozive jer je preokupiran zadatkom. Čitava priča s mačkom i mačićima koje Gorki slučajno zatiče u svojoj rodnoj kući, a koji postaju predmetom osvete nad Gorkim, primer je briljantnog copywritinga – pred nama je još jedan sredovečni protagonista ophrvan moralnim dilemama, pre nego materijalnim brigama, koji svoju dubinsku nežnost i ranjivost otkriva u odnosu prema životinjama. 

I ostale ličnosti iz romana Prometejev sin su kao sa TV-a; svi oni kao da pomalo glume. Svi su puni strasti i odlučnosti, ali njihovi karakteri, kao i njihove strasti, zapravo su jednostavni i predvidljivi ili mi barem ostajemo na njihovoj površini. Berto, jedan od dvojice zavađene braće, onaj koji ne želi da proda zemlju, živi u kući na čijoj su ogradi "bile nataknute desetine dječjih lutaka, listom bez kose, neke i bez očiju" (str. 85.). Zlokobnost ove vrste ipak premašuje i samog Berta i atmosferu čitavog romana – Berto nije zaumni masovni ubica, a Prometejev sin nije True Detective. Doduše, ovakva karakterizacija Berta ["netko ko bi na to drugačije gledao" mogao bi reći da on ima "simptom i dijagnozu“ (str. 85.)] možda treba da poruči da samo bolesnici ne mogu da se prilagode kapitalizmu. Ali Berto nije bolesnik – on će na prodaju pristati. Nakon neuspelih pregovora, Bertova uplašena žena kaže Gorkom: "Ja vam na njega nemam nikakvog utjecaja, ali nju bi posluša.“ (str. 129.) Naravno da Berto ne bi poslušao svoju ženu, ali da zato postoji neka druga koju bi poslušao. Ta žena je u ovom slučaju njegova bratanica Ema, kojoj su pare potrebne za studije u Americi, a na koju je Berto iracionalno slab iako mrzi njenog oca, a i uprkos tome što je Ema sama proračunata i antipatična. Ema će, u jednoj od poslednjih scena, na putu ka kopnu, po vizu u američku ambasadu, odbiti da razgovara s Gorkim, kome je pomogla da proda zemljište i koga zbog toga prezire – na iznenađenje Gorkog (koji je ponekad i naivan), ali ne i na iznenađenje čitaoca.

Prometejev sin ispripovedan je zaista učinkovito – informacije važne za priču dobijamo dozirano, očekivanja se kreiraju pa tek kasnije potvrđuju/izneveravaju, postoji savršena ravnoteža između akcije i perioda junakovog usamljenog mirovanja, najupečatljivije scene događaju se nakon zatišja, i tako dalje. Jednostavno rečeno, ovaj roman-triler teško je ispustiti iz ruku, pisan je znalački, tako da drži pažnju – prosto, traži od nas da ga bindžujemo. Ipak, postoje i neki viškovi koji su, rekla bih, posledica upravo činjenice da je Prometejev sin roman, tekst, a ne snimak. Dok bi u seriji Matthew McConaughey jednostavno nepomično stajao, a niko tome ne bi pridavao pažnju, Gorki i ostali junaci u romanu često odjednom bivaju "paralizirani", što previše patetizuje scenu, naročito nakon što tu reč pročitamo više puta. Takođe, Gorkom se ponekad pripisuju osećanja za koja ne možemo da poverujemo da ih stvarno ima. Iako se sve vreme priča o unutrašnjoj borbi koja se u njemu vodi, mi Gorkog sve vreme zamišljamo s nekakvim poker faceom – na to nas upućuju njegovi postupci i njegove replike – a ne kao osobu koju vidno razdire nečista savest. Na primer, za vreme večere s načelnikom i njegovom ženom, Gorki za stolom prati svađu domaćina u drugoj sobi. Razlog svađe je načelnikova ideja da Gorki mora da se izvini za smrt časne sestre iz praktičnih razloga, šta god to njemu značilo (deda samog načelnika je onomad ubijen, dok je Albino Šain preživeo). Natalija je zbog te ideje ljuta. Nakon svađe, ona dobaci Gorkom: "A vi, vi ste gori od njega." Sveznajući pripovedač nam kaže da je Gorki, čuvši to, ostao da sedi "obamro od stida" (str. 154.), ali čitalac oseti da takvi kao što je Gorki ne obamiru od stida čak i kada su potreseni, čak i kada sumnjaju. Jednostavno, ta fraza nije primerena Gorkovoj ličnosti. Svi mi bismo mogli da zamislimo Gorkog u tom trenutku: nepomičnog, zaleđenog izraza lica preko kog jedva primetno prelazi takozvana senka sumnje, ali u čijoj unutrašnjosti nešto počinje da krvari, a to će nešto možda dovesti do promene. To je scena koju smo, na ovaj ili onaj način, negde već videli. Obamro od stida premalo zvuči kao Amerika koju gledamo na TV-u, premalo kao Gorki kakvim nam je prikazan.

Možda bi se moglo postaviti pitanje – da li je autor ironičan prema Gorkom i ostalim junacima? Svakako da ima nešto ironično u tome što Gorki u poslednjoj sceni iskapi čašu, ali mi smo na njegovoj strani – on nije, za razliku od svoje žene, u redu s tim što se uspehom smatra sinovljeva elegantna odeća i zubarska ordinacija koju su mu platili roditelji. Gorki, ipak, naglas potvrđuje kada mu žena kaže da bi trebalo da je ponosan – poput Božane, i on je sada prinuđen da se pokunjeno složi. On sam je ironično, hladno i rezignirano, na način američkih glumaca na televiziji, distanciran od realnosti i njome nezadovoljan – ali, naravno, ništa neće učiniti da je promeni jer smatra da promena nije moguća. Zbog toga Prometejev sin nije ironijski distanciran od američkih serija, literarnih trilera i industrije zabave, već je sam jedna takva serija, samo u prozi, literarni triler sastavljen iz pažljivo probranih opštih mesta i prilagođen posttranzicionom hrvatskom kontekstu. Zaista, autorova sposobnost da odabere, adaptira i složi određene "klišeje" čini ovaj roman uzbudljivim, zanatski gotovo savršenim, iako laganim i isključivo zabavnim štivom, fokusiranim pre na događaje nego na njihove implikacije. 

Možda će vas zanimati
Kritike
Homepage dubrovnik abandoned kupari croatia hotels 734982 15.04.2019.

Melankolija Mediterana

'Knjiga o jugu' Jurice Pavičića izrazito je analitična i duboko intimna studija prošlosti, sadašnjosti i budućnosti Mediterana.

Piše: Matija Bošnjak

Preporuke
Homepage 1076 26.08.2008.

Začitavanje: 'Patrola na cesti'

Povratak u sedlo nakon kraće ljetne stanke obilježavamo jednim domaćim proznim naslovom. Preporučamo vam novog Juricu Pavičića.

Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu