Metafora zaborava

Roman Gec i Majer tipično je albaharijevski (a Davida Albaharija čitatelju ovih redova vjerojatno ne treba puno predstavljati) jednopasusni tekst, neki bi rekli nastavak njegove životne knjige, knjige koju produžava u svakom svom novom delu, a tiče se osnovnih životnih pitanja, koje Albahari poput niti provlači kroz sva svoja ostvarenja. U ovom se romanu opet narativni ne okreću oko pitanja muškarca i žene, već oko pitanja morala, rata, krivice, slobode, duše...

Gec i Majer roman je napisan pre nešto više od dvadeset godina i ako se tada činilo da je aktuelan, danas bismo rekli da nikad nije prestao biti, pogotovu u vremenu kada smo svedoci da je istorijski reviozionizam uzeo tolikog maha da može parirati Tampovim fake news opaskama.

U romanu Albahari precizno prikazuje, skicira i iznosti detalje od Jevrejima u Beogradu i generalno. Naravno vidljivo je korištenje istorijskih materijala, izvora što i sam autor iznosi na kraju knjige gde navodi da je koristio enciklopedijske odrednice, novinske feljtone, knjige, studije, monografije Milana Koljanina. Pored ovog generalnog pristupa jevrejskom pitanju u Beogradu, lako se može prepoznati njegov subjektivni rakurs vođen svojom sudbinom čoveka koji potiče iz jevrejske porodice. Sam pripovedač jako dobro balansira na toj svojoj klackalici između tog univerzalnog i jevrejskog identiteta.

Vrlo postupno, sistematski svakom novom stranicom pripovedač nas uvodi u svoj biografski delokrug: u to da se radi o profesoru koji svojim učenicima pokušava dokučiti samu temu Holokausta, povezavši je svojom sudbinom i svojom ličnom potragom. U toj svojoj nameri on pravi performans u kome njegovi učenici glume njegovu pobijenu rodbinu te tako putem rekontrukcije pružaju njemu gotovo pozorišno priviđenje da je na tren samo podigao svoje porodično stablo oko njega, od kojeg nije u realnosti ostalo ni deblo. Ali "...nije lako nekome pokazati da svet kao i čarapa, ima naličje, i da je dovoljan jedan vešt pokret da lice i naličje zamene mesta, vešt i brz, tako da niko ne primeti promenu,d a svi prihvate da veruje da je naličje pravo lice sveta." (str. 117.)

Iako je roman naslovljen imenima Geca i Majera, glavni protagonista romana (ipak) rekao bih da je spomenuti pripovedač. On u prvom licu u prvi plan stavlja dvojicu nemačkih oficira iz Drugog svetskog rata koji prevoze Jevreje u logor kod starog sajmišta u okupiranom Beogradu. Njihova imena su zamenjiva i skoro u svakoj njihovoj radnji pripovedač ih  naziva "Gec ili Majer" što sasvim jasno pokazuje nebitnost njihovih razlika.

Albaharijev pripovedač, pokušavajući zamisliti vozače koji su na ubijanju vozili na hiljade ljudi, pripoveda o Gecu ili Majeru, između kojih se neprestano dvoumi: "Gec, ili Majer, oduvek je želeo da bude pilot ratnog aviona" (str. 13.); "posebno je Gec, a možda je to bio Majer, imao žive snove" (str. 14.); "Sve mi se čini, šapnuo je Gec, ili Majer, Majeru, ili Gecu, da on nas uopšte ne voli. Majer, ili Gec, je ćutao." (str. 15.) Ovakva ambivalentnost prisutna je u svakom opisu, na svakoj stranici. Gec i Majer su Gec i Majer, prisutni su u čitavom romanu, njihovi postupci, njihova razmišljanja, njihova pisma kući poput dvoseda na vodi koji pratimo bez ikakve potrebe da razmatramo ko od njih dvojica vesla više, ko je umorniji, ko zabušava.

Gec i Majer su zapravo SS podoficiri koji "dušegupkom" – kamionom marke Zaurer prevoze Jevreje do novobeogradskog konc-logora Sajmište. Premda su oni samo "jedna karika u lancu koji je dosezao daleko u budućnost", za šta je pitanje da li su oni uopšte bili svesni, ipak su jako svesno i savesno obavljali svoje zadatke, odnosno naređenja. Pripovedač kroz redove romana prikazuje njihove obične živote, njihovu "ljudsku stranu", čime otvara pitanje tzv. kolektivne nemačke krivnje, krivnje običnih ljudi. U prilog tome ide Albaharijevo uokviravanje protagonista kao potpuno običnih ljudi, koje ne bismo u mirnodopskim okolnostima izdvojili ni po čemu.

Gec i Majer zapravo nisu jednostavno jedno, ali definitivno nisu dvojica jer je naša percepcija kao čitaoca svedena na stapanje likova. Oni su bezlični izvršitelji koji prenose logoraše i leševe te koji svoj posao shvataju mehanički ozbiljno te katkad ideološki. S jedne strane, to je njihova dnevna rabota, može biti apatičnosti u tome, osećanja usuda, revnosti, kao i entuzijazma, ali je to istodobno sastvani deo velikog plana Trećeg Rajha, prema kome ne može ni jedan "čiste rase" biti ravnodušan, pa se u nesnevenom Geca i Majera, u podtestu štiva može naslutiti jedan generalni poriv običnog vojnika, radnika u nacističkoj Nemačkoj.

Dakle, na toj win-win klackalici moralne se dileme svode na dve rečenice: "radio sam samo svoj posao" i (ako uspe plan) "bio sam deo velikog plana, uspostavljanja novog poretka". Gec i Majer nemaju svoje eksplicitne replike u kojima možemo videti ovu tvrdnju, niti su zapravo iole predstavljeni poput mislećih subjekata, ali se njihova imanentna ravnodušnost, ležernost te bezličnost ne mogu nikako drugačije protumačiti.

Čini se da je u toj bezličnosti i beskičmenjaštvu Albahari na jedan perfektan način opisao igru identiteta velikog broja ljudi koji su misleći da "samo rade svoj posao", a da su "posle posla" ustvari oni pravi, zapravo maskirali mračnu istinu da su možda za vreme posla bili oni pravi, a nakon toga je nastupalo smirivanje vlastite savesti neveštim samoobmanama. Gec i Majer u romanu deci koja idu u smrt dele bombone, na šta bi se u prvi mah reagovalo kao na monstruozno licemerje. Ali u toj paradnoj hipokriziji čuči mnogo mračnija istina, koju je, čini mi se, pisac hteo da iznese, a ona se tiče pokušaja saniranja sopstvene savesti malim potezima koji će istu na mah odvući u drugi univerzum u kom oni nisu deo monstruoznog nacističkog sistema.

Gec i Majer biraju svoju bezglasnost jer je to jedna lakša putanja kojom možete poći, a koja vas svakako amnestira, s jedne strane praveći od vas samo šrafa u mehanizmu, s druge pružajući vam mogućnost da budete deo "nečeg velikog". Gec i Majer su elementi sistema koji privid svoje celovitosti gradi na ideji da elementi čine celinu, ali oni u potpunosti zavise od prirode te celine. Može se reći da je ogroman broj ljudi u tom periodu u Nemačkoj upao u vrtlog tog sistema koji je u magnovenju gutao personalitet jedinki da bi ga sklapao u svoju sopstvenu sliku istog tog personaliteta. "Čak i kada ulazi u logor, kada podiže decu visoko iznad zemlje, Gec, ili Majer, nijednog trenutka ne pomišlja na ono što će uslijediti. Sve je, na kraju krajeva, deo nekog velikog plana, svakome je data njegova sudbina, niko to, ponajmanje Gec, ili Majer, ne može izmeniti. Stoga je on s decom samo onda kada je s njima. Onog časa kad pomiluje poslednju tršavu glavicu, podeli poslednju bombonu, spusti poslednji par nožica na čvrsto tlo, one iščezavaju iz njegove svesti i on se vraća svojim maštarijama."

Potpuno je svejedno je li u pitanju Gec ili Majer jer nema nevinih, nema bekstva od odgovornosti utapanjem u masu, nema relativizacije. Upravo na tom pitanju ovaj roman je danas iznimno aktuelan. Svedoci smo nesnosne revizije istorija na Balkanu gde su tumačenja iste postala nepodnošljivo spekulativna, što nas vrlo lako vodi relativizaciji. Nećemo spominjati posebice ustaše, četnike, Jasenovce, kolaboracije, Srebrenice, ali ćemo zato apostrofirati potrebu za ustuknuti pred neumitnim činjenicama. Nemci su izgubili rat, dobili su ga saveznici i njihovi saveznici na našim prostorima, Geci i Majeri su vozili kamione pune živih ljudi, dece, staraca, žena, muškaraca, prodavaoca, knjižara, bankara, pisaca, besposličara, poslastičara "...sa prosečnom težinom od 50 kg u kamionu". Zato je važan izričit pasus sa samog konca romana u kome pripovedač navodi da je potrebno "...sprečiti to od korova zaborava. Jer dok postoji pamćenje, to je ono što sam doista hteo da im kažem, postoji mogućnost, ma koliko mala, da neko, jednom, negde sagleda rpava lica Geca i Majera, što meni nije pošlo za rukom."

Pripovedač je pokušao pronaći (otelotvoriti) Geca i Majera i nakon rata, zamisliti ih negde kako žive svoj posleratni bezbrižni život ili kako su se urušili u nestajuće kosti pored nekog starog puta. Na kraju romana umislio je da su u susednoj sobi pa je pokušao da ih kišobranom probode, ali njihove su sablasne sene mnogo komplikovanije i mnogo prisutnije od obične partikularne uobrazilje. Oni su metafora zaborava, spekulacija, amenstiranja, autizma pojedinica i pojedinih segmenata društva koji se olako prepuštaju "korovu zaborava". Istorija se doista raspada kada zamislimo te hiljade i hiljade muškaraca, žena i dece kako stavljaju žutu traku i šestokraku zvezdu jer "istorija nema vremena za osećanja, još manje za nevericu i bol, ponajmanje za tupu nemost, za nemogućnost da se shvati šta se događa."

Albahari je i ovaj roman napisao, kako je na samom početku spomenuto, u jednom pasusu, bez stajanja, u "jednom dahu". Osim romana Mamac Albahari je sve svoje romane napisao u ovoj formi koja pokazuje da pisac voli gustu rečenicu i gusto kucan tekst. Naravno, ne prija svim čitaocima ovakav postupak, koji može biti teži za čitanje, Albahari nije pisac koji će praviti kompromise. Naposletku, ima podosta takvih, tako da on svakako u tom grstu ne fali.

David Albahari je sigurno jedan od najboljih živih pisaca na našem zajedničkom jeziku: njegov stil je britak, njegove rečenice su jasne, plahovite, virulentne, koncizne, spokojne, bremenite pritajenog humora koji čuči i viri iza pulsirajuće lirike. Njegovi pasusi su nadasve filozofske intervencije autora u lice i naličje svekolike zbilje, a karakterizira ih temeljnost u pripovedanju i doslednost talasaju na valovima melanholije.

Albaharija treba čitati odmah i sad i nipošto ne odlagati! Moram priznati da nisam roman pročitao u jednom dahu jer sam morao sijaset puta da udahnem i izdahnem, nije da obožavam pisanje u jednom pasusu, ali kod Albaharija se svaka vaša književna predrasuda može razvodniti, štaviše može se okrenuti i od vas napraviti konzumenta koji naprosto uživa u štivu, što katkad nije nimalo loše.

Foto: izvor.