Mali roman za velike probleme

Razlozi za sakrivanje pravog imena autorki i autora mogu biti dakako različiti. Bilo da je u pitanju želja spisateljice ili pisca da sebe i svoj poziv obavije velom tajne, ili možda strah od preuzimanja odgovornosti za javnu reč, ili svojevrsna akrobatika sebe-ispoljavanja, što je pisanje u biti, korišćenja pseudonima je u svim svojim oblicima uvek intrigantan potez. Pseudonimom (ili možda pseudogenom) poslužila se i autorka koja još od 1988. godine objavljuje poeziju i prozu a sebe naziva Marinelom, te uspela je po tim imenom da objavi nekoliko zbirki priča (Lift bez kabine, Pušite li?, Nemoj se ljutit sestro, Crno), zbirki poezije (Ne želim ti ugodan dan, PTSP) te roman Baboojeb. Upravo će o potonjem ostvarenju ovde biti reči, a činjenica da o autorki ne znam ništa dodatno ide u prilog mogućnosti da se latimo ovog dela bez ikakvih ipolitenovskih aluzija, ili bilo kakvih pozitivističkih začkoljica.

Nameće se pitanje odmah, da li ste, uzevši ovaj knjižurak od 99 stranica (s kratkom bibliografijom pride) u ruke prigrabili odista roman ili roman wannabe. Delo je na prvi pogled formalno strukturisano poput zbirke kratkih priča, koje sadržajno to nisu jer su spojene tematski te mogu funkcionisati samo kao celina. Radi se zapravo o 73 odlomaka, od kojih jedva par prelazi jednu, a ostatak je do pola ili manje od pola stranice. Kada ih počnete čitati, dok ne dođete do samog kraja knjige ima vremena koje nije dovoljno da zagrejete vodu u bojleru, da završi jedna poštena fudbalska utakmica, ili da vam se skuva teletina na tihoj vatri štednjaka (ne preporučujemo zbog štednje). Što će reći radi se o tekstu koji se čita na iskap, brzo i lagano. Stoga, razumno je postaviti pitanje, premda je nominalno okarakterisano kao roman, da li se zbilja ovde radi o romanu.

U širokom spektru romanesknih izražavanja o kojima u 21. veku možemo uveliko da svedočimo, sasvim sigurno ima mesta za posve različite tipove formi romana. Roman je naposletku postao refleksija promenjivog, višeznačnog, fluidnog dela ili strukture koja je u potpunosti otvorena interpretaciji čitatelja. Ne otkrivam ovim toplu vodu naravno, dapače, iznosim karakteristike postmodernog romana, kakav je po svemu sudeći i roman Baboojeb. Rečju, ukinut je istorijski tok, priča se gradi iz fragmenata i drugih priča, izbegava se kraj, priča se klacka između realnog i imaginarnog. Sve ovo poseduje ovaj roman, stoga ga s pravom možemo svrstati u orbitu postmodernističkih centripetalnih sila. Štaviše postmodernizam je fundament i ontološka potka ovog dela, ne samo u književnom već i u filozofskom smislu, shodno tome držaćemo se ove njegove karakteristike kako bismo ga bolje razumeli i suvislo vrednovali. I smatraćemo ga romanom s posebnim potrebama.

Za početak autorka pod pseudonimom Marinela, putem pripovedačice u prvom licu, svoj roman počinje kratkom i prostom rečenicom: „Imam babofobiju.“ U prevodu bi to bilo fobiju od baba, što je glavna i osnovna srž ovog dela. U fokusu čitavog dela je ovo prenosno značenje, ova svojevrsna metafora putem koje nam naratorka pokušava izraziti svoj stav prema svemu što nas okružuje, prema društvenom momentumu, prema izvesnom zeitgeistu, rečju prema (kako je sama navela) „ludilu“ koje nas obuhvata svakodnevno u svuda. Stoga, ljudi su u toj hronotopiji nasrtanja tog „ludila“ na sve nas, skloni „mešanju baba i žaba“, gde su babe nekakve „babuške koje iskaču iz svega, ne samo jedna iz druge, jedna iza druge, umnažaju se ko gremlini“. Ne može se reći iz teksta na šta tačno i konkretno aludiraju „babe“, niti je pretpostavljamo, autorka želela ponuditi jednodimenzionalno tumačenje, te se babe zapravo mogu povezati sa nečim što ću slobodnom interpretacijom nazvati „traumatizmom sadašnjice“.

Kako bi se odbranila od baba koje „napadaju, ko termiti ruše sve pred sobom“ pripovedačica je sama sebi stvorila ili izmislila takozvanog „Baboojeba“, tj. biće koje se treba žrtvovati i u cilju odbrane naratorke, opštiti seksualno sa tim babama. Međutim Baboojeb otvara svoj sižejni debut u tekstu rečenicom: „Ja to ne bi jebo“, čime se na samom startu oduzima njegova inicijalna funkcija spasitelja, da bi kasnije prešao u nekakvog željenog saputnika koji se naratorki neprestano iz sijaset razloga izmiče. Nema pravog spasitelja, ali su zato u delu prisutni drugi likovi kao što sui „babodede“ ili „upropastitelj“ - antipod stvaraocu, spasitelju. Naratorka, babe, Baboojeb, upropastitelj, babodede se pojavljuju u fragmentarno nabacanim mini ogledima o životu, koje karakteriše postmodernistički jezik fragmentarnosti, metafikcije i nepouzdanog pripovedanja. Naratorka se tako osvrće na praznike, jela, godišnje odmore, dijagnoze bolesti, psihička stanja sreće i tuge, na filozofske pojmove slobode i ljubavi, naposletku i na književnost i umetnost. U tekstu je povazdan prisutan sarkazam i otvoren animozitet prema svetu u kom živimo, koji od dobrog humora katkad seže i do sasvim izričitog nihilizma. „Oboje smo otišli u ništa. Kad smo se vratili iz ništa imali smo različite reakcije. Baboojeb se pravio da mu nije ništa i odbijao je bilo kakav razgovor. Zapravo mi je laknulo, ni meni se nije vraćalo u ništa a kamoli o tome s nekim razgovarati.“ (str. 22.)

U jednom delu pripovedačica nam kaže da je srela „normalnog čovjeka, onog kojeg treba sa svijećom pronaći“. Ta se čista i normalna duša bistre glave kako ga je definisala žali da je bio u bolnici, ali ne sada kada su svi prehlađeni i imaju proliv, već pre toga dok je po bolnicama i ulicama vladao rak. Ovaj mini osvrt na koronu ima i svoju drugu dimenziju sem sarkazama u odnosu na aktuelne shizofrenije i fobije, takođe poseduje kritiku konzumerizma i načina današnjeg života per se. Tako se na pitanje kako su svi imali rak creva, te na pitanje šta su svi ti ljudi jeli dobija odgovor „sakcije“. Naratorka priznaje da ju je sram što ne znam šta su sakcije, da bi kasnije saznali da su to proizvodi „s akcije“. U kontekstu kritike konzumerizma je i podsećanje na svu hipokritičnost praznika kao što je (kako ga naratorka naziva) „Rožić“, iliti vreme „međusobnog izdrkavanja i krajnjeg licemjerja i pokvarenosti. Baboojeb i ja smo iza veš mašine. Čekamo da prođe pucanje i agresija i da ponovo počnemo živjet“. (str. 17.)

Na koncu je tu autoreferencijalno osvrtanje na književnost, koja se od strane upropastitelja opisuje kao „zlo i manipulacija ljudima“. Iz svih osvrta na realnost, isplivava naratorkina nesaglasnost i neusaglašavanje sa zatečenim stanjem, kao i opovrgavanje autoriteta, poricanje vrednosti svih vrsta socijalnih struktura, vlasti i zakona, normi i moralnih principa. Naratorka odbacuje ustaljene aspekte života i postojanja, odbacuje znanje, objektivnu istinu i smisao. Pritome ona ne nudi konstruktivnu ideju niti bilo kakav napor putem kojih se nešto može promeniti jer joj do promene suštinski i nije stalo već do samog čina pasivnog otpora koji je premda refleksan, ipak povrh svega, bezidejan. Da, to je nesumnjivo nihelistički svetonazor koji vrlo dobro sarađuje sa distopičnim, apokaliptičnim i eshatološkim slikama o budućnosti koje su danas u ponudi. Dabome, postmodernistička struktura romana sarađuje sa postmodernističkom slikom realnosti i postmodernom individuom, koja je otvorena za sve, ali sve prima kao znakovnu površnost ne pokušavajući da prodre u dubinu stvari, u značenje u znakova. U toj kulturi „lakih i brzih dodira“ (kako ih je Epštajn nazvao), naratorka ne može sebe percipirati kao deo realnosti, već tu realnost kao kategoriju (kao i svaku dimenziju dubine) odbacuje. Ali iza tog tako površnog usvajanja realnosti, nalazi se u suštini traumatično iskustvo, čiji rezultat jeste zapravo snižena osetljivost na značenje kao takvo, generalno.

Trauma, po svom psihoanalitičkom smislu, budući da je ne možemo prihvatiti, shvatiti i podneti zapada u nesvesno. Iz tog se nesvesnog kasnije generišu reakcije, kakva je po mom sudu reakcija Marineline naratorke. S jedne strane njen je pogled na svet, poput reakcije opruge koja pod uticajem spoljašnih sila akumulira nekakvu energiju, koja se kasnije vraća u obliku potencijalne energije, što je u ovom slučaju pisanje. S druge strane njena je narativna radnja lišena klasičnih elemenata kao što su uzrok, posledica i rešenje problema. Zanimljivo naratorka se u romanu poziva u dva navrata na Harija Potera, u prvom kako ga treba napisati i u drugom kako ga nije napisala. Upravo se ta knjiga uzima kao primer dobro strukturisane narativne radnje. Harry Potter bio je jedina osoba koja je preživela napad antagonista (uzrok), antagonist ga goni (posledica), kako bi ga okončao (problem). Harry Potter pobjeđuje antagonista (rešavanje problema). U Baboojebu se može postaviti sledeća shema: naratorka je napadnuta od strane antagonista (babe), antagonist je proganja (posledica), protagonistkinja-naratorka gubi Baboojeba (nerešavanje problema). Dakle ipak je naratorka napisala Harija Potera, ali obrnutog, postmodernističkog.

Naposletku, nit manjeg romana nit većeg problema, Marinela je šeretski razbacala svoje mrgudske crtice u jedno omaleno štivo, koje na trenutke savršeno odražava psihičko stanje svakog mislećeg bića koje se ne miri sa turobnom stvarnošću društvenih i političkih konstelacija te besmisla života izvesne budućnosti. Međutim čini se da je ovakav književni postupak koji podrazumeva razvodnjavanje svih fabulativno-kompozicijskih nivoa, tematsko-idejnog plana, aspektnih, modalnih i stilskih nivoa kroz proširene metafore, ipak prevaziđen. Sarkastični humor, kočijaški vokabular su zapravo dobri elementi dela, kao i britke i suvisle vivisekcije problema življenja, problem je kako „pojesti“ njegovu imanentnu površnost u izrazu. Ne, nije za wc papir, kako je autorka sugerisala, što zbog toga što papir nije adekvatan, što zbog toga što je roman objektivno bolji od toga, ali nije ni uteha svima nama, jer kao i u relanosti tako i romanesknom svetu važi onaj divni beogradski grafit: „Ko ne poludi ovde nije normalan.“