KRITIKA 146: Milan Zagorac

Bekstvo od Kamova

Nikad ne potcenjujte kreativnost poslodavca kada se radi o utaji poreza ili produžetku radnog vremena preko granica zakona i izdržljivosti. Ugovor o pozajmici umesto o isplati, blanko ostavke koje idu uz zaposlenje, 'preporučeni' prekovremeni rad, sve su to dobro znane ucene na koje čovek pre ili kasnije pristaje kada ostane bez izbora. Spojena vožnja (kada taksista prima nove putnike iako već ima klijenta) kojoj roman duguje naslov jedna je od izmišljotina vlasnika taksi udruženja u ekspanziji kome je svaka izgubljena kuna vredna otkaza. A protagonista romana, urednik koji ostaje bez posla i prihvata sve opcije, nalazi se i sam usred egzistencijalne spojene vožnje: na zadnjem sedištu dezorijentisana porodica, na suvozačevom mestu putnik kome je taksista supstitut za psihijatra, na radio-vezi gazda koji ne toleriše pauze za ručak, na pločnicima čitav jedan grad koji se inače ne sreće – dileri, narkomani, bolesnici, dokoličari, izletnici u bordele, skupe i jeftine prostitutke – svi dižu ruke da zaustave auto i odvezu se nekim svojim zaludnim putem, a za volanom sedi momak koji uči da svime time hendluje. U prtljažniku – slepi putnik Janko Polić Kamov!

Radnja romana Milana Zagorca Spojene vožnje (Studio TiM, 2011) odvija se između dve riječke srede koje razdvaja hiljadu kilometara, jedna godina života i temeljno mentalno preuređenje. Besparica i odsustvo ikakve suvisle perspektive vodi protagonista Luku iz loše firme u još goru i tu se otvara svet njemu stran, ali jezivo stvaran i jak. Filolog u ulozi taksiste upoznaje pravila divljeg kapitalizma. Od prvog razgovora sa direktorom, koji se odvija u atmosferi koja podseća na filmsku inicijaciju u mafijaške redove, postaje jasno da Lukin background ne pruža dovoljno umeća i volje da sve to podnese rutinski. Pravila u sukobu sa zdravom logikom i krajnja obespravljenost radnika, u kombinaciji sa napornim ljudskim faktorom, i to za male pare, obesmišljavaju sve u šta je do juče bio siguran. Bitno je postalo nebitno, a nemoguće je postalo stvarnost, što bi rekao Hrabal. Sati vožnje u plitkim razgovorima, praćeni preispitivanjima i prilagođavanjima, prolaze u brzoj fabuli i britkoj naraciji. A na kraju dana 'Oliver Tvist predaje dnevnu zaradu Broju Jedan'. U tim okolnostima završetak višegodišnjeg rada na knjizi o Kamovu postaje gotovo nezamisliv, čini se da je to sad već glavobolja iz prošlog života i stavka iz tuđe biografije.

Ima teške obezvređenosti u poziciji intelektualca koji je iz nepolitičkih razloga završio kao taksista. I to ne u Njujorku, kao izbeglica ili student, već kod kuće. Znači, nesposoban. Žrtvi tržišnog terora oduzeto je dostojanstvo koje ima žrtva političkog. Dok je jedan uzdignut do ideje, siguran u svoju ispravnost, ovaj drugi je sveden na robnu vrednost, i to kao škart. Imamo u Spojenim vožnjama i onu situaciju kada se dolaskom novog, stranački postavljenog upravnika lokalnog lista, 'nekog Dejana', menja čitava ekipa saradnika, ali to nije Lukina priča. On nema tu vrstu stabilnog i opravdanog alibija za uskraćene mogućnosti, pa ostaje usamljen u poljuljanom samopouzdanju i stidu, iako je zaista dao sve od sebe. Čini mi se da u neuralgijama savremenog društva malih dimenzija, u kome izgleda kao da se svako nekako snašao, ova gubitnička podvrsta nije toliko vidljiva. Zato je Zagorčev roman potreban. On nije romantizirana potraga za samim sobom, ili već nešto kroz šta bismo želeli katarzirati, već neplanirano prilagođavanje neminovnom. "Ne nadam se ničemu. Ničega se ne bojim. Slobodan sam", kaže u nekom trenutku, mada se nikada zapravo ne predaje punom besmislu. Ne može da pliva, neće da potone. I tu je tenzija.

Tražeći ikakvo stabilno tlo pod nogama, a u nemogućnosti da u datim okolnostima odabere bolje, Luka odustaje od konfuznog identiteta i odriče se statusa intelektualca. Kada se nađe u starom književnom društvu, postaje očigledno koliko je svetlosnih godina daleko od onoga što je nekada bio. Na jednostavno pitanje: "Kako je na novom poslu?", postoje samo tri društveno prihvatljiva, a netačna, odgovora. Prvi je da je srećan što je uopšte išta našao, drugi da je to samo faza dok ne stane na noge, a treći, najsmešniji, da to za njega predstavlja izazov života. A u glavi: "U ovih sam nekoliko mjeseci zapravo postao pravi čovjekomrzac. Znao sam da to nije dobro, no što sam mogao učiniti. Praviti se dobar i prihvatiti, eto, da su uloge podijeljene? Ja sam malo sklon ekstravaganciji pa sam eksperimentirao s rubnim načinima života? Ili nešto treće, primjerice reći da sam glup pa ne mogu biti ništa drugo do taksist kod Solunca?" Kad stvari odu predaleko, neophodni su konkretni odgovori, pa je lakše napraviti oštar rez i ne tražiti uporište u onome čega (trenutno) nema. Tako Luka odbija da bude potpisan kao urednik izdanja koje je priredio – "Ali što ja imam s njim?" – jer insistira na tome da najpre treba zatvoriti jedno poglavlje u životu da bi se moglo otvoriti novo i krenuti dalje.

Na prvi pogled, porodična perspektiva u romanu o profesionalnom porazu izgleda kao sporedna tema, ali ona donosi odgovor ko se to najbolje snalazi u neurozi. Sa očevom krizom srednjeg doba majka se, nakon bezuspešnog ignorisanja preljube, pasivno miri; Luka, za koga Zagorac ima odličan kalambur malstari (mator, jer ima preko 30, a mali, jer ga niko ništa ne pita) drži se po strani; Franka, koja je 'buntovni sin' ove priče, onaj koji ne hrli da pokrije razgolićenog oca, ostaje usamljena u besu; ali zato Jan, hipersenzitivni klinac na koga niko ne obraća pažnju, osim ako nije u problemu, poseduje odlučnost koja ga postavlja na čelo parade. To su ta deca rođena krajem osamdesetih koja su odrastala bez jasne vertikale, a sada imaju volje i snage da grabe vreme i prostor. Oni najčešće ostaju neprimećeni dok ne počnemo da ih se plašimo, ali malo više poverenja u one koji žele i mogu – čini se da je Jan jedan od tih – bilo bi neophodno. Nema sigurnog puta vrednim radom od pionira do profesora, nema sigurne penzije, nema neiscrpne vedrine porodičnih piknika, postoji samo svakodnevno osvajanje stabilnosti, mentalne, emotivne, finansijske, a jedino je Jan pripremljen za to.

Spojene vožnje imaju narativnih neravnina, ali ništa što još jedno pažljivo uredničko čitanje nije moglo da reši. Postoje kriva srastanja u epizodama kakva je ona sa rumunskim parom koji ne govori nijedan jezik osim materinjeg, a opet razvija dijalog sa taksistom koji rumuski ne govori baš nimalo. Poneki motivi nisu ostvarili okidačke potencijale za razjašnjenje unutrašnje konfuzije; na primer noć u kojoj Luki preti nepoznati naoružani mladić propuštena je prilika da ovaj ponovo razmisli: "Ali što ja imam s njim?", i možda jasnije odredi svoje mesto. Konačno, poverenje u astrologiju, pretposlednji stupanj očaja, ne očekuje se od Lukinog profila i bilo bi bolje da je savetodavac pronađen u nekoj instanci unutar racionalnih koordinata. Ili možda dubljeg nihilizma. U svakom slučaju, moralo se naći nešto bolje od sujeverja.

Može se reći da radnja romana nema završetak nego prekid. Nema razrešenja unutrašnje dileme 'intelelektualac ili šljaker', ni izlaza ni punog pada, samo tihi nemir pristajanja na moguće. Zagorac zaustavlja pripovedanje u uverenju da Luki nema povratka u književne vode i tako ga zapošljava u austrijskom hotelu koji obećava redovne prihode i pristajanje na kvoter mlakog hepienda, ali mene nije ubedio da je održivo. Samo je pitanje vremena kada će se na recepciji tog hotela pojaviti Kamov sa psovkom u grlu.

Jasna Dimitrijević
foto: yrAvgAzn (flickr)

***

Jasna Dimitrijević (1979, Negotin), diplomirala na Filološkom fakultetu u Beogradu na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti. Radi kao lektorka,  a književnu kritiku objavljuje u Betonu.