Klackalica i psovka

Postoji nešto vrlo fascinantno u uspelim pesničkim knjigama koje svoje poetičko i formalno uporište imaju u svojevrsnom minimalističkom ekonomisanju rečima – knjigama čiji su autori uspeli da svoj pesnički izraz izbruse toliko da sa vrlo malo reči stvaraju vrlo precizne pesničke slike. Naprosto, za takvo nešto je potrebna stanovita doza autorske discipline i stanovita doza otpora ka vašarskoj kvazielitističkoj poziciji poezije. A ne može se reći da je u našem jeziku puno autora koje odlikuje ove dve osobine.

U dobrom delu naše recentne poetske produkcije, stilska sredstva (na čelu sa njenim visočanstvom metaforom) samodovoljni su instrumenti koji služe nekakvoj pukoj estetizaciji poetskog teksta i budući da su uglavnom ništa drugo do diskurzivnih proteza, nažalost, vrlo se često iz vida gubi njihova osnovna fukncija – naime, ta sredstva služe da komunicirana poruka bude potpunija, jasnija i preciznija, a ne obratno. Čak iako je autorova namera da ispiše stihove koji mogu imati višestruko ili otvoreno značenje, to neće postići tako što u tekstu barata komunikacijskim šumovima. 

Mada, ruku na srce, posebno je teskobna okolnost što to i nisu komunikacijski šumovi u pravom smislu te reči – oni su možda u tekstualnom smislu ispražnjeni od značenja, ali šalju jednu vrstu statusne poruke da je osoba koja stoji iza tog teksta Pesnik, atomizovani mučenik svoje neoneoneo (…) neoavangardne epohe kome bi se ovo P iz imena profesije kanda malo smanjilo ako bi svojim pesmama komunicirao sa još nekim osim sa svojom esnafskom bratijom. Željka Horvat Čeč, autorka knjige pesama Moramo postati konkretni o kojoj danas govorimo, svojom knjigom dokazuje kako se prevazilaze ove (van)književne prepreke i dokazuje kako se može pisati precizno stilizovana vrlo uspela poezija.

Kao što rekosmo, jedna od ključnih odlika ove knjige je njen minimalistički izričaj. Sve pesme u knjizi su poprilično kratke i uglavnom broje desetak ili tek nešto više stihova, a opet, samo naoko paradoksalno, većina njih ima (barem labavu) narativnu strukturu. Budući da je reč o, u najvećoj meri, jako dobrim pesmama, iz toga sledi da je autorka morala voditi računa o informacijama koje hoće da prenese svakim pojedinačnim stihom, te da se za retko koji može reći da ima puku vezivnu, popunjavajuću funkciju. Jasno, u ovako svedenim pesmama, informacije koje autorka želi da pošalje se itekako dobro prenose i preko onog neizgovorenog u pesmama, preko one famozne beline papira (koje u ovoj knjizi ima u izobilju) koja ponekad ima veću semantičku težinu i od samih stihova. A okvir tema koje se obrađuju u ovoj knjizi je vrlo širok (partnerski odnosi, bolest, ljubomora, razni društveno-politički fenomeni samo su neke od njih), ali opet, uprkos toj širini, manje-više sve teme dolaze iz onoga što načelno zovemo svakodnevicom, te su pitanja koja se pred ovako postavljen tekst nužno postavljaju sledeća – kakvu sliku sveta Horvat Čeč svojom knjigom daje i u kojoj su vezi ta slika sveta i formalna organizacija teksta za koju se autorka opredelila? 

Naime, ova knjiga nastaje u svetu koji se ne da stihovima do kraja opisati i smestiti u jedan koherentan narativ. U tom smislu, iako svaka pesma ponaosob ima prilično jasan tematski okvir, one u konačnici više deluju kao specifičan niz impulsa pokupljenih iz sveta kog opisuju, niz slika poređanih u relativno slobodne asocijativne nizove. Jedna od glavnih karakteristika pesničkog glasa (ili glasova) koje Horvat Čeč oblikuje svojim pesmama jeste upravo ta sposobnost odmaka, ta mogućnost da se kroz jedan stih ili jednu sliku odmakne od dominantne predstave o nekoj temi (bilo da tu sliku nameće spoljašni svet ili da je to slika koje se stvorila kroz samu pesmu). Recimo, takav pristup je vidljiv već u pesmi Kada kupujemo zidove koja samu knjigu i otvara, a koja tematizuje svojevrsno odrastanje ljubavi. U toj pesmi autorka pravi neku vrstu to do liste za par koji odlučuje da krene u ozbiljniju fazu svoje veze i posle niza radnji kao što su pozdravljanje novih suseda, seljenje stvari i peglanje zastora, Horvat Čeč majstorski ubaci stih "Morat ćemo tražiti od gatare dobitak na lotu ili ubojstvo političara", stih koji (posebno svojim drugim, atentatorskim delom) briljantno zadrma atmosferu i ton pesme koji je do tada bio dominantan. 

Tako autorka uspeva da svojim kratkim stihovima kojima pravi oštre rezove – kako u odnosu na okolinu, tako i odnosu na samu sebe -  stvori jednu realističnu sliku vrlo nerealističnog, postmodernog sveta u kome živimo. Sveta u kome u svega nekoliko klikova na daljinskom upravljaču prelazimo od gladne dece u izbegličkim kolonama preko četvrtog kola Lige šampiona do iskrivljenih postjugoslovenskih imbecila u predizbornim kampanjama. Sveta u kome u susednim tabovima u internet pretraživaču mirno i zbratimljeno čuče peticija za očuvanje neke retke vrste ptica i pornografski snimak u kome trinaest mužjaka halapljivo seksualno opšti sa ženkom. U takvom svetu, Željka Horvat Čeč ispisuje svoju zbirku koja se bavi – kada bi samo pokušali deskriptivno poređati ključne motive – velikim i večnim temama. Da bi uspešno te motive inkorporirala u svoju knjigu, autorka se briljantno poslužila nečim što bismo, za potrebe ovog teksta, mogli zvati diskurzivnom klackalicom.

Diskurzivna klackalica je specifičan odnos u koji autorka postavlja svoje stihove. Naime, dve su osnovne osi na kojima funkcioniše te klackalica – jedna se nalazi na liniji između javne i privatne sfere, a druga na liniji između tzv. ozbiljnog i tzv. neozbiljnog, odnosno šaljivo-humorističkog diskursa. Zahvaljujući stalnom tekstualnom igranju između ovih polova, ovu knjigu možemo čitati i kao intimističku i kao angažovanu – njeni najbolji delovi su upravo oni koji levitiraju na toj tankoj granici koju autorka često prelazi više puta tokom same jedne pesme. 

Svet u kojem živimo je dovoljno zabavan da ga ne opisujemo nekakvim patetičnim, tmurnim i groteskno ozbiljnim tonom, a opet, sa druge strane, dovoljno je i strašan da ga ne zadovoljava nekakav laki, benigni 'al je lep ovaj svet ovde potok onde cvet' humoristički ton, a Željka Horvat Čeč je više nego svesna takvog stanja i zato njene pesme jako dobro funkcionišu u tim međuprostorima. Zapravo, najlošiji momenti u knjizi su oni koji ne iskorišćavaju prednosti ove klackalice – njih nema puno, ali recimo, pesme kao što su 'angažovana' Otkrivenje ne funkcionišu dobro upravo zbog svoje jednostranosti i zaglavljenosti u jednom okviru koga samo jedna izlizana metafora na tako malom tekstualnom prostoru naprosto može učiniti nepodnošljivim. 

Sa druge strane, srećom, mnogo veći broj pesama uspelo žonglira ovim već pomenutim postavkama – recimo, majstorski je kako Horvat Čeč u pesmi Rastanak u samo četiri stiha briljantno prepliće javnu i privatnu sferu, politički i ljubavni ton: u prvoj strofi autorka kroz nekoliko stihova daje sliku jednog disfunkcionalnog para u postraskidnoj fazi, a onda dolazi druga strofa u kojoj je kondezovana sva vrednost ove knjige: "neki klinci su ispod prozora nabijali loptu i/ vikali 'Mi Hrvati!'/ A mi smo/ ipak otišli svatko na svoju stranu." 

Ovakvo pravljenje dobrih pančlajnovova je nešto što knjigu odlikuje većim njenim delom. Autorka se u tome koristila različitim strategijama, međutim, jedna od njih koja je neverovatno važna za ovu knjigu je strategija psovke. Naime, vrlo je zanimljivo kako je autorka u ovoj knjizi napravila inverziju psovačke poezije koja se najčešće vezuje za mačističke, muške subjekte formirane na nasleđu, pre svega, dvadesetovekovne američke neorealističke literature. Subjekt u ovoj knjizi je dominantno ženski, a autorka je vrlo često ta prespajanja između diskursa u pesmama rešavala odličnom i efektnom upotrebom psovki. 

Dobar primer za to bi bila, recimo, efektna minijatura Subkultura: roditelji koju možemo izložiti i u celini: "Fridževi, laminati/ zadnje stranice/ sniženja/ pelene, kakice, bočice/ zapisi o cvijeću/ o doručku, kavi/ važne napomene, kreme i vitamini.../ a jebanje nitko ni da spomene."

U knjizi postoji, naravno, još čitav niz primera gde je autorka u vrlo inventivnom i nimalo psovka-radi-psovke maniru Vedrane Rudan iskoristila ovu riskantnu strategiju koja pesmu za čas može odvući u banalnost, a, Željki Horvat Čeč se to, eto, baš nijednom nije desilo.

Kad se, na koncu, sve zbroji i oduzme, knjiga Moramo postati konkretni je vrlo uspela i autorka je u njoj uspešno – uz svega par sitnih iskliznuća – ispoštovala svoj vrlo zanimljivo postavljen koncept. Zadovoljstvo je bilo čitati ovakvu poeziju, te uz to zadovoljstvo, ostaje još i tiho žaljenje što su ovakve knjige relativno retke na našoj sceni.