'Kako dabrovi grade branu': Književnost zrelog doba

Nikada nisam razmišljao o tome, ali verovatno je moguće klasifikovati, makar ugrubo, književnost generacijski. Ne mislim na književne generacije, nego na uzraste onih koji pišu. Na primer, mlađe osobe pišu besno, s neskrivenom tendencijom da u svoje prvo književno delo ubace sve ono što je nastajalo u periodu njihove mladosti. Ljudi srednjih godina su sentimentalni, još su u snazi, ali osećaju prisustvo starosti, bolećivi su i na ono što je ostalo za njima, mudrije gledaju na sopstvene mladalačke zablude, a imaju razumevanje, često i strah za, odnosno od onog što im se neumitno približava. Starije osobe imaju potrebu da dociraju, da poduče šta i kako valja činiti, a neretko postanu i žovijalne, cinične, oslobođene moralnih, politički korektnih i inih uzusa. Moguće da je ovo proizvoljna podela, ali iskustvo je ovo u više navrata dokazalo.

Uostalom evo i poslednjeg primera. Zbirka priča Gorana Bogunovića Kako dabrovi grade branu upravo je paradigmatski primer književnosti srednjeg, odnosno zrelog doba. Pre nego što nastavim s daljom argumentacijom, valja staviti i jedan disklejmer – naime Goran Bogunović i moja malenkost istih su godina. U tom smislu valja imati na umu da je moguće da učitavam isuviše ličnog iskustva u tumačenje, ali od toga u svakom slučaju nije moguće pobeći.

Dakle, zbirka se sastoji od trinaest priča od kojih su dve zapravo priče podeljene u nekoliko segmenata i kao takve nalaze se u zbirci u četiri, odnosno u tri dela, U tom smislu, zbirka se zapravo sastoji iz osam priča od kojih svaka govori upravo o krizi srednjih godina. Ona se u slučaju Kako dabrovi grade branu ne ispoljava na onaj klasičan način kupovine vintidž automobila ili harli dejvidsona, ponovnog otkrivanja sopstvenog tela i oblikovanja istoga besomučnim posetama teretani, te jurnjave za mladim, zgodnim potencijalnim partnerima/partenircama, što uživo što onlajn. U ovom slučaju ona se manifestuje egzistencijalnom krizom, metafizičkom upitanošću nad sudbinom čoveka i sveta, odnosno, da budem krajnje jasan, nad kukavnim sopstvom. Ponavljam, ovo je prepoznavanje na prvu, deljeno iskustvo autora i čitaoca. I kao takvo zaslužuje ironiju i autoironiju.

Velika većina priča ispričana je iz pripovednog ja, iz onoga što čitaocu sugeriše poziciju neposrednog iskustva, odnosno najlakše uspostavlja identifikaciju između njega i teksta, ali je najlakše i ruši. U onom trenutku kada čitalac oseti da narator laže, gaslajtuje ili fejka, on ostavlja knjigu s gnušanjem. U tom smislu kod Gorana Bogunovića nema promašaja. Sve priče, uključujući i one podeljene na nekoliko delova funkcionišu jasno i čvrsto, premda nisu sve u klasičnom smislu priče. Na primer, "Svjetla" bi pre bila neka vrsta intimne beleške o povratku kući s mora u Zagreb, negde krajem leta, s reminiscencijama na prethodne polaske i povratke, dolaske i odlaske kojih je u životu bilo sasvim dovoljno da se narator ima čega sećati. Ono što Goranu Bogunoviću uspeva jeste da uspešno odigra na "oštrici brijača" odnosno da ni u jednom trenutku na padne u nepodnošljivu patetiku koja bi čitaoca naterala da knjigu tresne o zid. Metafore o usamljenosti vozača na cesti, o svetlima koja dolaze u susret, o drugim automobilima koji jure često i pogibeljno, o kolonama koje se stvaraju na usponu deluju možda izlizano, ali budući da je uspeo da stvori osećaj teskobe čoveka za volanom u mraku, ona funkcionišu.

Zbirku otvara priča "Oblaci", trodelna dijaloška naracija koja nas sve do kraja teksta drži u osećanju zbunjenosti. Naime, tek takozvanim "efektom završetka" priča dobija na značenju i naizgled nepovezani dijalozi oblikuju vrlo potresnu priču. Bogunović je, sam ili u sadejstvu s urednicom, mudro razbio priču na delove. Na taj način naterao je čitaoce da idu do kraja, odnosno da vođeni znatiželjom pronađu adekvatan logički okvir za narativ. Povrh toga, odgodio je neveselo saznanje i ostavio ga za kraj uspevajući na taj način da humorom razbaca takozvane crvene haringe po tekstu. Čitajući mislimo da narativ ide u jednom smeru, a kad dođemo do kraja shvatamo zapravo kuda nas je sve vreme vodio. Zahvaljujući pređenom putu efekat iznenađenja je velik, ali je njegov emotivni udarac ublažen.

Dve priče koje delimično odudaraju od glavnog toka i/ili tona knjige su "Ježevi" i "Vatrogasci". Prva je zapravo vrlo bliska onom osećanju koje dominira zbirkom. Bez obzira što naposletku nismo sigurni je li priča istinita ili ne, da li se događaji u njoj odvijaju u konstruisanoj stvarnosti ili je stepen referencijalnosti pomeren još dublje u psihu, odnosno u san protagoniste Jože. Naizgled običan dan pretvara se u noćnu moru koja završava veoma uspelom književnom slikom – Joža se vozi u svom skupocenom automobilu i na autoputu izbegava ježeve koji su istrčali na cestu. Koliko god naivna metaforika ove slike mogla da bude, ona u tekstu deluje potpuno opravdano s obzirom da se logika naracije postepeno prebacuje iz stvarnosne u nadrealnu. Ovo je možda najuspelija slika u priči, ali se priča njome ne završava, te samim tim se negira element selfhelpa koji bi se mogao učitati, dapače, budući da se priča završava u potpuno drugom tonu.

"Vatrogasci" su politička satira u kojoj se govori o pojavi misterioznog crnog kamiona na Zrinjevcu, dakle u strogom centru Zagreba, sa kojeg se emituju nacističke poruke. Ispričana kroz nekoliko, treba li reći, nepouzdanih svedočanstava, priča zapravo pripoveda mračnu istoriju Dajcovih kamiona koji su, premda zamišljeni u najboljoj nameri kao vozila koja bi pomogla kako ugroženima tako i vatrogascima tokom požara, naposleku korišteni kao dušegupke, odnosno kamioni smrti. Ključni momenat priče jeste pojava crnog kamiona 2019. godine baš na mestu na kojem se pojavljuje. Misterija ostaje nerazrešena, ali poruka koja je poslata više je nego jasna. U priči Bogunović piše posvetu Kišu s obzirom na pseudo-dokumentarnost na kojoj se tekst zasniva, ali i na jasnu povezanost između dva autoritarna režima u Evropi dvadesetog stoleća, a to su nacizam i staljinizam. Pitanje koje bi trebalo da se nametne je koliko smo se danas od njih udaljili.

Zbirka se završava rečima "Neka se nešto dogodi." One se nalaze u četvrtom i poslednjem delu priče "Dinosauri" koja poput "Oblaka" biva raštrkana po knjizi. Radi se o narativu koji je ispisan u obliku pisama/poruka naprednoj civilizaciji koja se sprema da poseti/osvoji našu planetu. Da li će do ove apokalipse zaista i doći ili je sve proizvod naratorove paranoje pitanje je koje se ostavlja nerazjašnjenim. Naime, korespondencija koja nam je data nije celovita, već su u pitanju samo pisma koje narator piše, nazovimo ih, Svemircima. U tom smislu, a i u dramaturgiji tih paranoidnih tekstova koja ide ka svom, gorecitiranom, krešendu moguće je govoriti o povećanju uzbuđenosti naratora koji počinje predstavljanjem dostignuća naše civilizacije, a završava shvatanjem da je "bliski susret treće vrste" zapravo pretnja, i to konačna, ljudskom rodu. Ovaj, naravno, poznat i tipičan paradoks je hrabrost kad je u pitanju verbalna osuda civilizacije kojoj pripada, a kada joj preti neumitno uništenje, narator postaje prestrašeni kukavac koji se grčevito drži za život. Još jedna odlika uzrasta autora, odnosno krize srednjeg doba kroz koju prolazi.

"Dabrovi" je priča koje se izdvaja posebnim sentimentalnim nabojem. U njoj se govori o susretu između naratora i Darka Rundeka, jedne od kultnih figura jugoslovenskog novog vala. Međutim, stvari nisu tako jednostavne jer nismo najsigurnije gde se ovaj susret dogodio, odnosno da li se odistinski dogodio ili je u pitanju još jedna igra svetlosti i sene, sna i jave, teksta i čitaoca. Naime, književni Darko Rundek poprima osobine Vergilija u Božanstvenoj komediji i postaje naratorov vodič i učitelj. Posveta umetniku može se čitati i kao fina ironija, ali i kao prava fandom literatura koja zajedno sa svojim uzorom pokušava da razume svet oko sebe.

Slabosti Bogunovićeve zbirke posledica su odluka koje je autorski svesno doneo. Postoji sklonost patetici koju bih pripisao godinama, što takođe znači da postoji odsustvo ironije bez koje, čini mi se, počinjemo sebe da shvatamo preozbiljno, a to u književnosti nikako nije dobro. Ipak, njena najveća manjkavost je ujedno i njena najveća prednost: ona radi samo u uzrasnom ključu. Mislim da mnogi mlađi čitaoci neće imati onaj obim identifikacije koji imam ja ili autoru uzrasno bliske osobe. Ipak za nas u najboljim godinama (sic!) Kako dabrovi prave branu može da bude intimno, potresno i katarzično čitalačko iskustvo.