Gužva u vlaku

Problem sa žanrovskom književnošću najčešće je u tome što pretpostavlja sadržaj formi, mada postoje oni koji će tvrditi da je u ovoj literaturi forma ono što je dato, te da se njoj prilagođava sadržaj. Kako bilo, postoji taj dualizam, makar se često smatra prevaziđenim jer u dobroj književnosti se odista forma prilagođava sadržaju i obrnuto. Pokazuje se ipak da se u žanrovskim romanima koji su unapred određeni uzusima koji su manje više spoljašnji i sadržajni, način pripovedanja podređuje onome o čemu je priča. 

Naravno, postoje izuzeci i upravo oni svedoče o tome da se književnost, kako su to primerili ruski formalisti, a posebno Bahtin u svojoj vrsnoj analizi romana Dostojevskog, razvija iz popularne odnosno narodske (one koja je pisana za zabavu i treba je razlikovati od narodne / usmene koja nema poznatog autora). 

Međutim, kada imamo posla sa relativno nerazvijenom književnošću poput postjugoslovenske, onda je ova podvojenost očiglednija zato što je produkcija siromašnija, a publika malobrojna. Drugim rečima, cediljka kroz koju tekstovi prolaze na svom putu do čitalaca propušta i ono što možda ne bi trebalo da prođe, kad bi postojali jasniji kriterijumi od osnovne pismenosti, pod kojom ovog puta podrazumevam i žanrovsku kompetenciju.

Roman Noćni vlak za Dukku Danijela Bogdanovića pravi je primer upravo takvog mišmaša, teksta koji je zaista napisan sa značajnom ambicijom i koji je mogao da bude sasvim dobar da postoji veća scena, odnosno da ima interesa i znanja da se knjiga dovede do savršenstva. Da me niko ne shvati pogrešno, verujem da su ljudi koji su na knjizi radili odista dali svoj maksimum, ali je prosta matematika bila protiv njih. Drugim rečima, ne postoji kvantitet koji rađa kvalitet pa se tako dogodilo da ovaj roman umesto dovoljnih tristotinjak stranica i jednostavnije a upečatljivije priče, ima mnogo viška u svakom smislu. U njemu se čitaoci, ali i autor prosto gube. Ipak, s obzirom da se radi o prvencu, ne treba biti previše strog i verujem da će sledeći tekstovi ovog pisca biti neuporedivo bolji.

Noćni vlak za Dukku je odista voz, replika Pullmanovog voza iz 19. stoleća koji prevozi putnike na interplanetarnom putovanju između naše planete i one pomenute u naslovu. Sredina je 22. stoleća, komunicira se tinganjem, stvari se pohranjuju i emituju pomoću strujopisa, kolonizovali smo Dukku te, kao i obično, njenim stanovnicima koji su nam u svakom smislu superiorni, zabranili da posećuju Zemlju. 

Na noćno putovanje kreće deset putnika, o svakom od njih dobijamo relativno opširne informacije. Upravo u toj diseminaciji znanja između autora, čitatelja i likova trebao je da se sastoji čitav catch, odnosno spiritus movens narativa. Međutim, ono nije ravnomerno, ali ni uspelo. Kao da je pisac sa zakašnjenjem shvatao šta još treba da kaže svojim čitaocima, odnosno šta likovi jedni o drugima treba da znaju kako bi se roman priveo kraju. Zbog toga se neke ekspozicijske stvari saznaju tek na kraju romana, iako su mogle da se nađu i na njegovom početku. Ovakav raspored ekspozicijskog materijala karakterističan je za detektivski roman à la Sherlock Holmes, a Noćni vlak za Dukku to ne bi trebao da bude.

Istovremeno, postoje ozbiljni problemi sa žanrovskim matricama. Jasno je da je popunjavanje sveta u 22. stoleću stvar naučne fantastike. Niko ne može sa sigurnošću da pretpostavi kako će ova planeta izgledati za deset, a kamoli za stopedeset godina. Okvir koji je Bogdanović zamislio sasvim je u redu, čak je zanimljiv i ubedljiv. Međutim, taj svet je samo scenografija u kojoj se mešaju matrice nekih drugih žanrova. Noćni vlak za Dukku tako ispada neki bastard Aliena, Matriksa, Clarkeove 2001: Odiseje u svemiru, ali i detektivskog romana Ubistvo u Orijent-ekspresu Agathe Christie, westerna i Fincherovog filma Igra (The Game), kao i Calderónove drame Život je san. 

Naravno, moguće je naći još uzora, ali pomenuti su dominantni i relativno lako prepoznatljivi. Svako od navedenih dela ima svoju temu koja zavređuje da joj se posveti dostojna pažnja, odnosno zahteva dramaturški potpuniju obradu, a ne da se miksuju po sopstvenom nahođenju i slobodno, ne ulazeći dovoljno ni u jednu. 

Isto se događa i sa likovima, oni su tipski, što odmah znači i plošni. Najpre se čini da će noseći lik biti novinar Lamijen, ali on strada na samom početku putovanja. Njegova nametljiva odsutnost nije dovoljno opravdana, bez obzira što ima ulogu okidača radnje jer, kad krene potpuno antipoarovsko isleđivanje koje sprovodi Odis/Slik, tek tada dolazi do nekakve radnje koja se neprekidno usložnjava i nikako ne razrešava. 

Nije najjasnije zbog čega se svi likovi neprekidno vraćaju, čak i kad su ubijeni, niti zašto neprekidno menjaju identitete. Na primer Odis/Slik će pri kraju romana postati neko treći, potpuno bez potrebe. Tu su porodica Apostakis, Gerd Vegan, Canasta i Mahib, Stazzai koji, zajedno sa Odisom i Lamijenom, čine desetorku koja je pošla na Dukku, ali njima se pridružuju i brojni sporedni likovi, što u pravom, što u hologramskom obliku, pa se broj epizoda o njima neprekidno povećava. Kao da su sve sudbine jednako važne, odnosno kao da ih nije moguće spojiti na manje veštački način. Sve vreme se ima osećaj da je motivacija likova isuviše površna i da je jedino što priču drži na okupu autorska instanca koja bi u ovakvim narativima zapravo trebala da bude nevidljiva.

Književna dela naučne fantastike najčešće se čitaju kao jedna vrsta parabole, alegorije koja progovara o čoveku i društvu danas i ovde. Tako je, na primer, Clarkeov serijal Odiseja u svemiru u stvari priča o poreklu života i čoveka na zemlji, dok je Dickova čuvena novela Da li androidi sanjaju električne ovce, po kojoj je snimljen Blade Runner, priča o ljudskosti i njenim granicama. Kad je reč o Noćnom vlaku za Dukku, ovakvo čitanje gotovo da nije moguće jer je roman prekomplikovan. Ovo ponekad može da bude kompliment, ali u ovom slučaju to svakako nije. Previše je nepoznatih u jednačini ili, možda je tako bolje reći, previše je poznatih u njoj, a nijedna nije izvedena do kraja. 

Na primer, svako poglavlje počinje nekom vrstom snoviđenja koje ima dečak Didian. On sanja o mašinama čija se uloga u snu menja: najpre su prema njemu neprijateljski raspoložene, zatim veoma naklonjene, ali naposletku se prava priroda tog odnosa ne saznaje. Njegova telepatska moć uz pomoć koje komunicira sa sestrom Arabescom do kraja ostaje misteriozna, bez obzira što bi bilo bolje da je precizno razjašnjena. Scena u kojoj brat i sestra otkrivaju mašine, odnosno kada naiđu na neku vrstu sarkofaga u kojem se nalaze kamene poluge za koje će se ispostaviti da su veoma moćne, ostaje u jednakoj meri neiskorišćena.

Tekst pati od viška sadržaja a manjka forme, odnosno od mnogo priča koje su smušeno ispričane. Narativ se, po uzoru na devetnaestovekovne velike realističke romane tipa Dickensa ili Thackeraya, pripoveda scenično, zatim prekida u tačkama klimaksa i prelazi na paralelne radnje. Ovaj metod pisanja ume da bude zanimljiv, ili je nekoć bivao dok su se romani objavljivali u nastavcima, ali se stvari u slučaju Noćnog vlaka komplikuju jer Bogdanović ne uspeva da zadrži nivo zanimljivog, odnosno da istera stvari na dramaturški plauzibilan način, stoga roman neprekidno pada. Taman kad pomislite da će nešto da se razjasni, morate da se preselite u drugu radnju, da se podsetite gde se nalaze ostali likovi, zašto su tamo, i tako tekst postepeno postaje dosadan. 

Ova nespretnost je mogla i morala da se ispegla, ali čini mi se da autor to nije uspeo jer je bio obuzet količinom tema koje je želeo da uvede. Sadržaj je pobedio formu i roman je kao književno umetničko delo stradao.

S obzirom da se radi o prvom obimnijem tekstu koji je objavio jer se do sada bavio kratkom pričom, Danijelu Bogdanoviću možemo mnogo toga da oprostimo. On je samo, kao i većina romanopisaca debitanata, želeo sve nekako da ugura u jednu knjigu, da u njoj kaže sve ono što ima da kaže. Poznavanje naučne fantastike i žanrovske književnosti mu očigledno ne nedostaje, za razliku od iskustva pisanja dugog narativa. Ono se naravno stiče i uveren sam da će njegov sledeći roman biti neuporedivo bolji.