Grlom kroz kupine

Roman Nataše Kramberger Nebo u kupinama predstavlja prvenac autorke u ovom žanru, za koji je 2010. godine dobila nagradu Evropske unije za književnost, čime je na velika vrata ušla u romaneskni svet post-jugoslovenske književnosti. Pored ovog romana, Kramberger piše pripovetke, članke, eseje i kolumne, te radi scenarije za dokumentarne filmove. 

Kako i sam podnaslov kaže (Roman u pričama), ovo ostvarenje satkano je od više priča koje se međusobno prožimaju, a fabula romana podeljena u tri dela ide otprilike ovako: mlada studenkinja iz Slovenije Jana, koja živi u Amsterdamu, susreće na buvljoj pijaci u tri sata popodne Bepija, starog italijanskog ribara koji u tom trenutku upravo prodaje svoju 'specifičnu' ribu. Njihov susret i neposredno upoznavanje, poput narativnog čvora, odvezuje njihove lične priče, sa svim svojim specifičnostima i posebnostima koje se kroz roman prepliću.

Jana dolazi iz slovenačkog sela koje su zahvatile tranzicione muke, po nagovoru svojih prijateljica upisuje veronauku premda je predstavnik poslednje generacije Titovih pionira. Bepi, italijanski ribar koji je izgubio roditelje pod nejasnim okolnostima, otisnuo se na put Južne Amerike u potrazi za zlatom, svetom ribom i svetim rekama, put Indije i reke Mekond sve do Amsterdama gde se zaljubljuje u lepu plavušu. U slučajnom rendezvousu mlade Slovenkinje i starog Venecijanca koji živi u kući-čamcu na jednom od amsterdamskih kanala ništa spektakularno se ne događa, nikakav neočekivani preokret u njihovim životima, već se njihovo susretanje može smatrati više kao axis mundi radnje u romanu, kao tačka gde se prepliću njihove prošlosti i interne sudbine.

Fabula se u romanu po pravilu sastoji od dugog niza različitih događaja koji su međusobno povezani na nekakvom principu. U ovom ostvarenju autorke Kramberger ne možemo naići na hronološki princip povezivanja događaja (očito je da događaji ne slede jedan za drugim), niti kazualni princip jer događaji ne proizilaze jedan iz drugog. Pre bi se reklo da su u naraciji ovde prisutni vlastiti, unutarnji principi povezivanja, koji prate logiku ukrštanja individualnih priča na 'neutralnom' terenu. 

Autorka je putem korišćenja tehnike retrospektive i flashbackova ukrstila sudbine protagonista, njihove porodične dogodovštine, te je pravljenjem pripovednih 'džepova' u svojoj naraciji relativizovala prostor i vreme. Principi povezivanja bazirani su na tom partikularnom susretu Jane i Bepija, od kojeg sve počinje i na kome se roman strukturalno završava. Međutim, upravo u tom slučajnom susretu (za kog se ne bi moglo reći da je opisan kao recimo nadrealistički 'susret šivaće mašine i kišobrana na operacionom stolu', već kao sasvim moguć u svakodnevnoj zbilji), u tom konkretnom razgovoru dvoje protagonista ne može se nazreti snažan motiv zbog kog bi se njihove partikularne priče isprepletale. 

Uzmimo njihov početni dijalog: "Oh, gospodine koliko košta ta riba? – Oh gospodična, koliko su koštale te jabuke?. – Oh,...cijelo bogatstvo za kilu. – Oh,...za četiri jabuke?" Razgovor deluje apstraktno, nepovezano i neadekvatno za date okolnosti. S jedne strane imamo starijeg čoveka koji mora preuzeti odgovornost za svoju unuku, s druge mladu devojku koja se mora javiti policiji zbog čudnovatog poziva da je ugrozila državnu bezbednost Holandije. Njih dvoje, okruženi vrlo racionalnim okolnostima, mokri pod nizozemskom kišom koja neprestano pada, deluju apstraktno, te izgledaju više kao učesnici jedne uobrazilje mlade devojke koja je zadremala na stanici gradskog prevoza nego kao realni sagovornici na amsterdamskoj pijaci.

Može se reći da je autorka s namerom odustala od klasičnog 'zbivanja' u romanu, te upotrebila 'protuzbivanje' (što bi rekao Viktor Šklovski), čime je odustala od uobičajene situacije susreta dvoje nepoznatih ljudi i postavila na scenu događaja umesto toga jedan apstraktan dijalog. Upravo kao na pozornici izgledaju učesnici scene, kao smišljena intervencija autorke koja im daje pozorišnu ulogu. Pogledamo li pak završne rečenice iz retrospekcija o dvoje glavnih likova, naslutićemo motivaciju njihovog spajanja. Jana: "Od tada dalje ta joj druga dimenzija više nije dala mira. Što je, što je, kako se tamo dolazi. Pitala bih ga, ali previše ju je bolio nos...bolio nos...bolio nos...i tako je bilo do odlaska." (str. 246.); Bepi: "Od tada nadalje to mu dno svijeta više nije dalo mira. Što je gdje je, kako se tamo dolazi, svijetu do dna. Svatko mu je drukčije rekao. A ribe su šutjele." (str. 251) 

'Druga dimenzija' i 'dno' (što im nisu davali mira) predstavljaju dve poveznice različitih i nemirnih duhova protagonista, spona između dvoje nespojivih ljudi. Međutim, ni pored ovoga nemamo jasnu motivaciju, konkretan pokazatelj zašto bi se upravo ove dve priče srele, koji je konačni cilj ili u čemu je čarobnost te slučajnosti. Čini se da ta veza u tekstu funkcioniše samo u trenutku kada se Bepi doseti genijalne ideje da umesto kazne zbog istečene boravišne vize, Jana vlastima plati društveno korisnim radom, odnosno spremanjem njegove unuke za polazak u školu. 

Povrh svega utisak je da ih jedan pragmatičan detalj može povezati, dok ostala moguća spajanja lelujaju u apstraktnosti njihovih rečenica i pospešuju dramski karakter teksta, ali negativno utiču na koherentnost štiva. Dijalozi su katkad racionalni, katkad nepovezani, događaji se prelivaju kroz redove poput vode, što nesporno može biti namera spisateljice, ali ostaje utisak nehotičnosti i stihijnosti takvog postupka. Glavni problem leži u tome što nam fabula romana ne izgleda kao fragmentarna celina jedne šire priče, već kao slučajni susret (namere) autorke i književne realizacije.   

Sa stanovišta stila, naracija u romanu (u saglasnosti sa radnjom) pretenduje na fragmentarnost, rudimentiranost u opisima, sa izrazitim onomatopejskim intervencijama te redundancijom u rečima i slogovima. Ponavljanje slogova je katkad nejasno i suvišno: "Bepi, priznaj, na trenutak si stvarno vjerovao da ću te politi! Politi iti iti iti" (str. 171.) Očita je namera spisateljice da ovakvim stilskim intervencijama nametne specifičan ritam u romanu koji bi u formalnom smislu trebalo vlastitim 'kretanjem' ispratiti kretnje u sadržaju. Jamačno, može se govoriti o razumljivom postupku autorke, ali utisak je da je istim natuknuta i infantilnost u opisima koja neretko odvlači pažnju čitaoca. 

Potrebno je apostrofirati i jedan detalj, možda naizgled bezazlen, ali ipak upadljiv, a to je prekomerno korišćenje reči 'posve' u opisima, u svakom kontekstu, na svakom mestu gde bi tu možda mogao biti sinonim ili neka druga reč (sasvim, potpuno, celokupno, totalno, kompletno...) Nisam imao prilike da vidim original romana ide li ova tautologičnost na dušu autorke ili prevoditeljice Jagne Pogačnik. Kad smo kod prevoda, moram priznati da sam prvi put video na kraju knjige dvostrani tekst o prevoditeljici, koja je opširnije predstavljena od same autorke. 

Još jedan bitan segmenat u romanu Nebo u kupinama predstavlja aluzija na proces Kafkinog Jozefa K. koja provejava kroz čitav tekst, a isplivava eksplicitno u trenutku kada se protagonistkinja predstavlja u policiji kao Jana K. Ovaj na prvi pogled sporedan deo u romanu na mala vrata otvara temu paradoksalnih granica među nekim evropskim državama, ističući banalnost i relativnost istih, što se najbolje očitava u dijalogu između policijskog službenika i Jane na 222. stranici. Ovim je roman dobio dopunsku (čini se i preko potrebnu) dimenziju, jer koliko s jedne strane reminiscencije na slovenačku seosku svakodnevicu nisu potpuno dočarale istu, toliko je dotični mali razgovor u policijskoj stanici uspeo doloviti čitav jedan spektar problema u procesima ljudi u inostranstvu. 

I pored svojih formalnih slabosti, Nebo u kupinama predstavlja ostvarenje koje treba pročitati, što zbog specifičnog 'ženskog pisma' autorke, što zbog priče o devojci koja podseća na sve nas sa ovih prostora koji smo se susreli sa ambivalentnostima zapadnoevropskog društva. Ovaj roman je pored svojih slabosti ipak odoleo opasnosti da postane petparačko štivo. 

Međutim, premda nam je natuknuo spektar bitnih društvenih tema kroz svet individualnih priča, čini se da je ipak ostao na površini tog pokušaja ne uspevši da dokuči jasnu predstavu o osećanju i osećaju dvoje glavnih protagonista. U svojoj apstraktnoj prirodi, čitanje teksta Nataše Kramberger nam se doima kao brojanje 'kupina na evropskom nebu plavom'.

***

INTERVJU: Nataša Kramberger: 'Stiže post-Tito generacija pisaca'