Estetski i tržišni promašaj

Nije tajna da je postjugoslovenska književnost mala. Nije to sramota, dapače. Šta ćete, sveukupno jezikom na kojem se ona piše govori nekih dvadesetak miliona ljudi, manje više, tu i tamo, a daleko smo od toga da je broj govornika jednak broju čitalaca. Nekad se zapravo čini da su pisci publika sami sebi, a nekad čak ni to. 

Računica je, dakle, prosta, matematika jasna, a niti jedna od društvenih nauka nam ne ide u prilog. U ovom anglocentričnom svetu u kojem vrede izvesna pravila igre, to su okviri naše realnosti. Nisu veliki, ali i u njima postoji izvesna sloboda. 

Druga varijabla koju bih voleo da uvedem u ovu jednačinu jeste očigledna dominacija drugih medija nad literaturom. Svako iole svestan svoje nesvesti, kako se govorilo dok bejah mlad i neukusan, bez problema će priznati da radije gleda serije, vesti, sport, filmove i bogsvetizna šta još na televiziji nego što čita. Takođe, taj isti ispitanik ili ista ispitanica u ovoj imaginarnoj anketi reći će da neuporedivo više vremena provodi na Facebooku, Twitteru ili u besciljnom surfanju Internetom u odnosu na vreme provedeno nad knjigom. Rezultati su očekivani, ali to nije poraz, to su činjenice, fakti, schwarz auf weiss. Rečju, književnost je u recesiji i to je, ako je za utehu, globalan trend.

Sve ovo beležim, ponavljajući se svesno, stoga što je u ovakvim uslovima, kada joj ništa ne polazi za rukom, literaturi ostavljena mogućnost da se preispita, da se 'prizove pameti', odnosno da se redefiniše. Citirajući čuveni Sartreov esej, ona bi trebalo da postavi pitanje o sebi, da se suoči sa sopstvenom svrhom i sudbinom. Posebno ovde, posebno na postjugoslovneksom prostoru koji je ionako sav jadan prepušten odjecima vetrova globalizacije i divljoj kapitalizaciji, te spreman da na te dve tendencije od kojih sve i da hoće ne može da se sakrije, uvek reaguje iracionalno: ili zabadanjem glave u pesak dok oluja ne prođe (a to se dogoditi neće) ili idenjem (ili onom drugom radnjom posle koje nam odeća biva mokra) uz vetar. 

Drugim rečima, imamo istorijsku šansu da u trenucima dok novca nema, a izgledi da će ga biti su minimalni, odredimo mesto literaturi u društvu, u simboličkom poretku ako hoćete, i da joj damo vetar u leđa.

Predlog koji bih ovde hteo da iznesem je jednostavan, zasnovan na platonovskoj koncepciji da su ideje Istinitosti, Dobra i Lepote nerazdvojivo povezane i da ih je moguće na estetskoj ravni ujediniti u književnom umetničkom delu. (Svestan sam ograničenja ovih koncepata, njihovih istorijskih iskrivljenja, njihove klasne i rasne uskosti i opakosti, ali mi se čini da je te probleme, ukoliko se dovoljno osvetle, moguće prevazići.) Nije, dakle, moguće da estetsko delo bude uspelo ukoliko nije istinito; lepota, sa svim svojim modifikacijama, ne ide bez dobra; ono što je moralno vredno može da se prihvati samo ako je istinito i lepo, i tako dalje. 

Ne mislim da je savremena estetika odmakla dalje od ovoga, a čini mi se i da ne može. Uvek kada se postigne ovaj uslov, ovo jedinstvo-u-trojnosti, literatura ima smisla i govori o onome što nam je svima bitno, na sebi svojstven način. Ona u takvim trenucima ne podilazi nikome, ponajmanje tržištu, malograđanštini i ispraznim ideologijama – ona sve to treba i mora da demistifikuje. A najčešće to ne čini. 

Knjiga izlazaka Kristijana Vujičića novi je primer upravo odsustva svesti o mogućoj trajnijoj ulozi književnosti u simboličkom poretku. Moglo bi se sa žaljenjem konstatovati još jedan u dugom nizu koji iz čistog konformizma, jurnjave za profitom, pokušaja da se svidi (kome, zašto?) izneverava obilje mogućnosti koje su nam ostavljene da se zanimamo, a zašto ne i zabavljamo, volimo, patimo (niz je moguće nastaviti po slobodnom nahođenju) u polju koje je izgubilo na opštoj važnosti još negde sredinom dvadesetog stoleća. Međutim, izgleda da pisac Knjige izlazaka, inače čovek visoko obrazovan i srazmerno uticajan jer je urednik u izdavačkoj kući, to ne vidi. Šta onda očekivati od nekog ko tek postaje pisac, ko pokušava da pronađe put u toj mračnoj šumi simbola (da citiram Bodlera)?

Pisati knjigu koja je koncipirana kao niz od četranest blogovesti (pokušavam da skrojim neologizam od reči blog i pripovest, svaka sličnost sa Jevanđeljima, odn. Blagovestima je slučajna) u kojoj je glavni lik na suđenju jer je serijski monogamist, a sude mu gospoda Gott (mein Gott, warum?) i Vargek (sic!) iz Odjela za ćudoređe, možda deluje zabavno, ali nije duhovito. A tekst koji želi da nasmeje, a u tome ne uspeva, spada u najtragičnije promašaje. 

Namerno upotrebljavam imenicu 'tekst' jer ne mogu da ovo delo nazovem književnošću. Pardon, možda i mogu, ali ne pristajem da to učinim. Ovakav diskurs, naime, može da pristaje nekom drugom mediju, pokušao sam da ga lociram u blogosferi, ali u ukoričenom i nadasve luksuznom izdanju bi trebalo da se nađe nešto s mnogo više ambicije.

Upravo mi se ova sintagma čini ključnom – nedostatak ambicije. Ispisati 'duhovite' doživljaje Božidara Kukeca sa nizom do četrnaest različitih žena možda jeste pozamašna količina tekstom ispunjene hartije, ali ništa više od toga, ili? Naime, nedostaje problematizacija ovakve građe, nedostaje autoironijska distanca, nedostaje ono što bih nazvao dubljom unutrašnjom koherencijom uz pomoć koje bismo, kao čitaoci, dobili neku jasniju sliku o suštini problema 'serijskog monogamizma', ako je to uopšte problem. 

Drugim rečima, sve podseća na Seks i grad, odnosno na njegovu mušku varijantu Californication. Samim tim nameće se pitanje, ako već postoji serija koja bi mogla bez ikakvih problema da stoji umesto knjige, čemu onda ovaj roman? Jedva da se stiče utisak da se radnja odvija u specifičnom hronotopu čije bi preciznije ispisivanje moglo da pomogne romanu da zadobije određenu težinu, da bude gušći, da se konačno obrati čitaocu koji bi onda s njim mogli da uspostave komunikaciju. 

Opšta mesta iz popularne kulture prožeta pseudo-filozofskim referencama samo pojačavaju ovaj utisak. Oslanjanje na famoznog Bukovskog, što je i nadimak glavnog lika, svode se na koprofiliju i blud, a u stvari svedoče o potpuno pogrešno pročitanom opusu velikog američkog pisca. U postjugoslovenskoj književnosti, naime, na ovog se autora rado referira, izravno i posredno, a da se njegov opus svodi mahom na 'kenjanje' i 'jebanje'. Kao da jadan nije pisao ništa drugo, kao da on sam nije lično duboko uronjen u tradiciju američke književnosti s kojom se neprekidno obračunava s obzirom na ulogu marginalca. Bukovski, pisac, savršeno je svestan svoje uloge i pozicije, on je istovremeno afirmiše i dekonstruiše, uvek u pozi autoironije. Njemu su 'kenjanje' i 'jebanje' metafore, a ne vrhunci spisateljskog umeća.

Na isti način se u romanu koriste opšta mesta iz popularne kulture, konačno sama igra suda, odnosno rasprava između advocatus dei i advocatus diaboli, Gotta i Vargeka. Međutim, kada čak i to stavimo na stranu i podržimo ideju da je moguće koristiti se poznatim šablonima i formulaičkim situacijama kako bi se ispričala priča, koja da podsetim nije usmena i deseteračka, ostaje ipak pitanje motivacije kao glavno. Odakle uopšte ideja za Odjel za ćudoređe? Može li takvo nešto da postoji na početku 21. stoleća, u bilo kakvoj fantazmagoriji osim ako ona nije distopijska, te stoga karakteristična za čitav stvoreni pripovedni svet? 

I tu roman zapravo pada. Neke od njegovih epizoda mogle bi da postoje kao blogovesti ili blogovetke, ali kao celina, kao struktura koja ima svoje unutrašnje zakonitosti i napetosti, nipošto. Struktura se raspada unapred, ona zapravo ne postoji te zato i nema romana kao autonomnog jezičko-umetničkog dela, kao značenja po sebi koje nam se može manje ili više bezinteresno dopadati.

Sve ovo svedoči o tome da je ovaj tekst izlišan, nepotreban, suvišan unutar književnog polja. On ne obitava čak ni na njegovom rubu, nije on nikakva margina koja teži da postane centar. Ako je nešto, on je nesvestan pokušaj da se književno polje prelije u nekakav mulj u kojem ravnopravno treba da postoje svi tekstovi koje smo koristeći nametnuto kapitalističko merilo poput prodaje proglasili za pripadajuće vrsti, a to nikako ne bi smelo da se dogodi. Jer vodi gubitku vrednosti, orijentira, onoga što bi literatura trebalo da bude per se. 

Ona nije niti može da bude profitno orijentisana delatnost. Ako je to nekada i bila, a to i nije bilo tako davno, negde do kraja Drugog svetskog rata je imala primat u narativnim umetnostima, danas je to vreme prošlo. Što pre to shvatimo, to će nam biti lakše da se ozbiljno pozabavimo njenim problemima.